Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске Православне Цркве.
Напустивши управу облашћу Хум, око 1191. године, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Пошто су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199.), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја Преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217. године, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, као и превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.
Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивање културног и духовног живота Срба.
Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканоном Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.
Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду.
извор: www.spc.rs
Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивање културног и духовног живота Срба.
Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду.
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар