субота, 25. јануар 2020.

Мирјана Булатовић, НЕБЕСКИ ПРИНЦ


Признај – да си ти син краља,
радио би и шта не ваља.

Kачио би мачкама машне
и презирао сиромашне.

Далеко од људског бола и туге,
ти би имао свиту и слуге.

Kао изданак краљевске лозе,
никад не би чувао козе.

Јео би увек најбоља јела
за брзи развој свога тела.

Не би знао где живе гладни,
понижени, тужни и јадни.

Не би знао ни шта је глад,
вечита мука, напоран рад.

Живео би у млакој срећи,
из дана у дан јачи и већи.

Спазио би неку принцезу
и осетио слатку језу.

Слао би јој љубавне свитке
и водио са срцем битке.

Не би хтео да се све види,
велики дечак још се стиди.

Твоје љубавне заврзламе
узбуниле би дворске даме.

Почеле би душевне боли
јер твоја душа – погрешно воли!

Растко Немањић, син жупана,
није имао таквих мана.

Све је знао чак и док спава
будући српски Свети Сава.

Хтео је нешто много веће,
у браку не би имао среће.

Било би му сасвим без везе
у загрљају неке принцезе.

Замисли га: бежи са двора
да учини оно што мора.

Искрада се и коња преже
да Србију са небом свеже.

Седамнаест година има
и на Атосу постриг прима.

Страшно је било његовом тати
што никад неће да се врати.

И друга деца од куће беже,
али ово је много теже.

После је патња била мања,
јер схватио је и Немања:

Земаљска блага, сила и моћ
могу нестати за једну ноћ.

Од свега тога Богу је дража
јака српска небеска стража.

Нема коментара:

Постави коментар