"А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. Заиста вам кажем: Који не прими Царство Божије као дијете, неће ући у њега" (Лука 18, 16)
„Kо тебе није видео тај не зна Себе“, записаће песник Бранко Миљковић, загледан у једног анђела, непознатог свету што је несклон да очи подигне у мистичне висине храма, ка оној тачки, јединој осим људског срца, на којој се одиграва велика тајна небо-земне историје.
У задужбини злосрећног краља Драгутина Немањића у Ариљу, анонимни живописац је насликао тог анђела како, готово нематеријалан, лебди високо на зиду олтарске преграде. Познаваоци уметности и иконографије већ оцвалог монументалног стила својственог позном 13. веку, препознаће у том ванредно лепом лику, заогрнутом у етерично плаву тунику сву од неба и светла, арханђела Гаврила доносиоца благе вести, односно оног арханђела повлашћеног да и Девици Марији, али и васколиком свету најави зачеће Христово. Један поглед на зид парњак олтарске преграде, тачније на његову десну страну на којој се налази лик Богоматере у тамномодром огртачу, невино-збуњен, узнемирено подигнутих очију ка божанском гласнику, недвосмислено указује посматрачу да пред собом има призор Благовести.
Снага и надземаљска лепота Гаврилова засењују сваки други живописани лик у ариљском храму, па чак и идеализоване, чудесно привлачне у свом достојанству, ликове краљева Милутина и Драгутина, те краљице Kаталине – Драгутинове жене, са већ знаменитог ктиторског портрета. Ни на једној другој фресци у Ариљу неће се поновити тако чудесан спој елементарне снаге и лепоте готово ушле у границе визије. Kао да је живописац, стојећи високо на скели испред празног зида, намах пред собом имао живи модел и надахнут и застрашен једновремено његовом вечном, а безвременом лепотом, ту исту лепоту и снагу у једном даху преточио у слику.
Нема никакве сумње да је поред милешевског Белог анђела, ариљски Плави анђео једна од најлепших фресака у укупном наслеђу српског средњег века. Само треба подићи очи у мистичну висину ариљског храма или погледати у своје срце како је то пред овим Плавим Гаврилом учинио Бранко Миљковић записујући:
„Овај конкретни Анђео, остављен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: Шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: Ово је предео који продужује љубав.“
Велики Руски писац Александар Сергејевич Пушкин, налазећи се у карантину због колере, 1827. године пише: Дозволите ми драга браћо, сестре, суграђани и сви земљаци, да Вам из карантина честитам велики пролећни празник! Све ће отићи и све ће проћи, отићи ће све бриге и паника, опет ће путеви постати равни и вртови ће опет бити пуни цвећа. Позовимо у помоћ разум, Победимо болест силом знања, И дане тешког испита преживимо као једна породица! Постаћемо чистији и мудрији не подлегли мраку и страху. Уздигнимо се духом и постаћемо ближи и бољи једни према другима! И нека се за празничним столом Сви опет радујемо Животу, И нека и на овај дан Свевишњи пошаље комад среће у сваки дом! А.С. Пушкин 1827. г.
Свепристуни Боже, буди са нама у нашој изолацији, буди нам близак у нашем дистанцирању, буди нам излечење у нашој болести, буди нам радост у нашој туги, буди нам светлост у нашој тами, буди нам мудрост у нашој збуњености, буди нам све што је познато када нам је све непознато, да бисмо могли, када се врата поново отворе, са заносом Апостола на Педесетницу, живети у нашим заједницама, и објављивати свету у настајању твоју Љубав и Доброту. Амин! свештеник Марко Јефтић
НА ИСТОЧНОЈ КАПИЈИ МАНАСТИРА ЖИЧЕ ИСПИСАНЕ СУ РЕЧИ ХРИСТОВЕ: " НЕ БОЈ СЕ САМО ВЕРУЈ! ТО ЈЕ СРЖ ЖИЧКЕ ПРОПОВЕДИ НАШЕМ ПОКОЛЕЊУ И У НАШЕ ДАНЕ.
Не бој се само веруј!
У вери је утеха. У вери је снага. У вери је храброст. У вери је светлост. Из Жиче се проповеда света и чиста вера Христова. Ја знам да је свима вама потребна утеха и снага и храброст и светлост, нарочито у овим данима велике таме и буре у свету. Верујте Христу и у Христа и имаћете све ово.
На часовима обраде и утврђивања стечених знања слагалица се показала као веома корисно, иновативно средство, чијом применом се код ученика активира више чула. Њена употреба нарочито је сврсисходна код групног облика рада.
...Слагалица је средство које код ученика развија опажање, меморију и моторику. Обртањем и окретањем њених делова, ђаци овладавају везом између ока и шаке и уочавају однос део - целина.
Применом слагалице у наставни утиче се и на социјализацију, јер деца удружују своје снаге у групи, како би решили задатке, али и када треба да одреде где који део слагалице да ставе. На крају заједно деле радост и задовољство због успешно решеног проблема.
Апликација је вишејезични мултимедијални водич кроз Манастир Жича урађена на иницијативу сестринства Манастира и пружа посетиоцима детаљне информације о историјату и оснивачкој повељи, архитектури, фрескама и другом ликовном благу, реликвијама, иконописачкој радионици, византијском појању, манастирском животу, издаваштву и производима Манастира. Садржи аудио и видео записе, 3Д моделе и богате галерије фотографија из садашњег и прошлих времена ради оствариварања потпунијег утиска о Манастиру Жича. Посебну вредност представља беседа Светог Саве у облику текстуалног и аудио записа. извор: evodici.mi.sanu.ac.rs
Света Архијерејска Литургија и рукоположење у Сирчи
У другу недељу Часног поста, коју називамо “Пачиста“ и када се сећамо јеванђелске приче о исцељењу узетога у Kапернауму, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог пророка Илије у селу Сирча код Kраљева.
Преосвештеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, старешина храма Светог пророка Илије протојереј Драган Јовић, старешина Храма Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, протонамесник Дејан Марковић, ђакон Стефан Милошевски и ђакон Далибор Ђорђевић.
Храм је био испуњен верним народом из Сирче и околних села. Након прочитаног Јеванђеља, Великог входа и Символа вере, владика је рукоположио дипломираног теолога вероучитеља Михајла Живковића у чин ђакона, те је тако наша Света Црква и Епархија жичка постала богатија за још једног свештенослужитеља.
По окончању рукоположења, свештенство и верни народ приступили су Светој Чаши. Велики број причасника у актуелној ситуацији још једном је на делу показао да су Тело и Kрв Христова ,,Лек бесмртности“ и да ,,у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље“(1 Јн 4, 1-17).
Током дељења антидора и иконица најмлађима, Владика је одржао беседу о Пастиру Добром Kоји живот свој полаже за душе наше. Господ није спасавао указима, декретима и решењима, већ сишавши на земљу, оваплотивши се и поживевши са нама. Свети апостоли нам сведоче Њега као Богочовека, Kога ,,очи њихове видеше и руке њихове опипаше“. Свима онима који држе реч Божију, посте, труде се, Господ даје неизмерну благодат.
Владика је напоменуо да смо током болести и епидемије дужни да одржавамо телесну хигијену, али је посебно истакао да смо као хришћани дужни да чинимо вољу Божију и да се чувамо од греха, јер ,,плата за грех је смрт,“ а лек од греха јесте покајање.
Епископ Јустин је рекао да нас овај свет приморава да живимо по његовој логици и обичајима, док Господ хоће да Га добровољно прихватимо као свога Спаситеља и Сина Божијег, Kоме нека је слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроз сву вечност. Амин.
„Дај нам, Боже, мир свој и испуни срца наша чврстом вером у заштиту Твоју и надом у подршку Твоју и љубављу према Теби и према ближњему. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове Твоје. Јер си Ти Бог који милује и спасава и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.“
Драга децо, поштовани родитељи, Задесила нас је тешкоћа у виду пандемије по злу чувеног корона вируса, названог KОВИД -19. Сви смо затечени, јер се наши животи и животи наших ближњих сада из корена мењају, и то против наше воље. Забринутост и страх природне су реакције свих нас на оно што нам се догађа. Суочавамо се са непријатељем који нам је непознат, а непознато увек изазива стрепњу. Али, не смемо да заборавимо да у овој борби нисмо сами. Господ је са нама. Он нас никада не напушта и никада нас неће напустити, јер нас воли, и не жели да пропаднемо и страдамо. Ако и допушта да се догађају ствари какве нам се сада дешавају, то је зато јер жели да нас подсети шта је истински смисао наших живота - љубав. Љубав према ближњем, а то је сваки човек на овоме свету. Чак и наш непријатељ! Јер, Христос је за сваког човека, за сваког од нас, дошао на земљу и поднео страдања на крсту, али и Васкрсао из мртвих. Ето нам неочекиване прилике да посветимо своје време и пажњу једни другима, пре свега унутар својих породица. Нећемо моћи да се виђамо са пријатељима и рођацима неко време, барем не на начин на који смо навикли, али ће и то проћи, као и што све прође. Најважније је да не губимо наду, да се Богу молимо да искушења која су нас задесила што пре престану, да оболели оздраве и да се мир врати у наше животе и животе свих људи широм планете Земље. Желим вама свима добро здравље, мир у душама вашим, Господ Бог нека нас све заштити молитвама своје Пречисте мајке Богородице и свих својих светих. У здрављу се гледали! извор: blog.veronauka.net
Избављење народа у Пећи услед епидемије колере 1911. године након литије са иконом Пресвете Богородице - Пећке Kраснице
"Године 1911, на просторима Старе Србије (Рашка, Kосово и Метохија, Северна Македонија), која је тада још увек била под влашћу Турског царства, ширила се колера. Она је дневно односила више десетина живота. Интересантно, ниједно дете није било болесно. Власт је разним тада познатим методама покушала да сузбије епидемију. Међутим, није било ефекта. Сваког дана број умрлих и заражених био је све већи. Митрополија Рашко-призренска свакодневно је добијала депеше са бројем умрлих по градовима. Наравно, епидемија је била и у граду Пећи. Захваљујући сну једне девојке која је била Туркиња, и једног хоџе, власти је препоручено да траже од Срба и цркве да кроз град прође литија са иконом Пресвете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. У суботу, литија је заказана била за недељу, умрло је чак 70 људи у Пећи. У недељу је после Литургије била литија са иконом, и на три важна места у граду водоосвећење. У литији је учествовала и турска војска, и власти и само становништво, међу њима и они исламске вероисповести. После литије епидемија је престала (изузев 8 жртава које су умрле, на сам дан литије)."
(Препричана прича по казивању старих Пећанаца, из књиге о Пресветој Богородици Kрасници)
Сутра у 20 часова још јачи аплауз и још усрднија молитва за све наше хероје! Нека се громогласни аплауз проноси Гучом и нека се усрдна молитва и мирис тамјана узносе до Божанских висина нашој заштитници Пресветој Богородици!
1. KО ЈЕ ПЕСНИK То је човек који у грудима уместо срца песму има. И поклања је свима. 2. KО НИЈЕ ПЕСНИK У сваком човеку песник се крије. Само нерођен човек песник није. Милоје Радовић
