„Kо тебе није видео тај не зна Себе“, записаће песник Бранко Миљковић, загледан у једног анђела, непознатог свету што је несклон да очи подигне у мистичне висине храма, ка оној тачки, јединој осим људског срца, на којој се одиграва велика тајна небо-земне историје.
У задужбини злосрећног краља Драгутина Немањића у Ариљу, анонимни живописац је насликао тог анђела како, готово нематеријалан, лебди високо на зиду олтарске преграде. Познаваоци уметности и иконографије већ оцвалог монументалног стила својственог позном 13. веку, препознаће у том ванредно лепом лику, заогрнутом у етерично плаву тунику сву од неба и светла, арханђела Гаврила доносиоца благе вести, односно оног арханђела повлашћеног да и Девици Марији, али и васколиком свету најави зачеће Христово. Један поглед на зид парњак олтарске преграде, тачније на његову десну страну на којој се налази лик Богоматере у тамномодром огртачу, невино-збуњен, узнемирено подигнутих очију ка божанском гласнику, недвосмислено указује посматрачу да пред собом има призор Благовести.
Снага и надземаљска лепота Гаврилова засењују сваки други живописани лик у ариљском храму, па чак и идеализоване, чудесно привлачне у свом достојанству, ликове краљева Милутина и Драгутина, те краљице Kаталине – Драгутинове жене, са већ знаменитог ктиторског портрета. Ни на једној другој фресци у Ариљу неће се поновити тако чудесан спој елементарне снаге и лепоте готово ушле у границе визије. Kао да је живописац, стојећи високо на скели испред празног зида, намах пред собом имао живи модел и надахнут и застрашен једновремено његовом вечном, а безвременом лепотом, ту исту лепоту и снагу у једном даху преточио у слику.
Нема никакве сумње да је поред милешевског Белог анђела, ариљски Плави анђео једна од најлепших фресака у укупном наслеђу српског средњег века. Само треба подићи очи у мистичну висину ариљског храма или погледати у своје срце како је то пред овим Плавим Гаврилом учинио Бранко Миљковић записујући:
„Овај конкретни Анђео, остављен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: Шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: Ово је предео који продужује љубав.“
Тамара Огњевић
извор: www.avantartmagazin.com
Нема коментара:
Постави коментар