ЂЕДО

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије

Чачански глас: Вероучитељ Ђорђе Чоловић, “Православље и Ноћ вештица“

Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством.

   Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ад ацта. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Kорона вируса актуелна?  Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана?

   Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“.

   Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

   Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „трицк ор треатинг”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.

   Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Света новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа "Jack – o’ – lantern" која је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи.

   Гатање је такође део овог древног Kелтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главне жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у наредној години.

   У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (Алл Халлоwс еве) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру.

   Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се друга недеља после Васкрса назива Антипасха, а први дан те недеље побусани понедељак.

   Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери.

   Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Халлоwеен заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство желело да наметне једну, униформну, веру већ да би се људи заштитили од мутне воде празнословља и сујеверја. Интересантно је да у Америци прослављање Halloweena-a изазива праву потрошачку грозницу. Статистика каже да се више новца потроши само пред Божић. Уколико се зна значење прослављања Божића, Васкрса, крсне славе… требало би и осталим догађајима приступити са одређеним предзнањем, посебно када се прослављају нама мало познати „празници” попут Halloweena-a.

   Вероучитељ Ђорђе Чоловић,

   Чачански глас – рубрика “Православље“

   30. октобар 2020.

    извор: eparhija-zicka.rs

Свети Лука, апостол и јеванђелист, 31. октобар

ПИСЦИ ЈЕВАНЂЕЉА

   Kако ми знамо да се нешто догодило? На различите начине. Можемо сами бити сведоци догађаја, можемо чути о томе од некога, можемо гледати на телевизији или прочитати у новинама, часопису или књизи. Ако сами не видимо оно што се догађа, морамо веровати да ће нам други то тачно пренети.     Хришћани сазнају шта се догађало у животу Господа Исуса Христа читањем четири књиге које се називају Света Јеванђеља. Ове књиге се налазе у Светом Писму Новог Завета и делове из њих слушамо на свакој Светој Литургији. Писали су их људи који су живели у време Господа Исуса Христа, и који су својим очима видели шта се догађало, или који су знали људе који су били на лицу места.

   Реч јеванђеље значи блага или добра вест. Писце Јеванђеља називамо јеванђелистима. Они су гласници који нам доносе благу вест. Њих је четворица. То су Свети Матеј, Свети Марко, Свети Лука и Свети Јован. 

Свети јеванђелиста Матеј  је један од дванаесторице апостола. Пре него што је кренуо за Господом Исусом Христом био је цариник. У свом јеванђељу писао је јеврејском народу и говорио му да је Исус Христос Спаситељ о којем је пророковано у Старом Завету и којег су чекали. 

   Свети јеванђелиста Марко је био ученик и сарадник Светог апостола Петра. Писао је незнабошцима (онима који нису били јеврејске вере) и паганима који су постали хришћани. 

Гуча

   Свети јеванђелиста Лука је припадао кругу седамдесеторице Христових ученика. Био је доктор медицине и веома образован. Такође је био иконописац. Написао је Јеванђеље, а такође и Дела апостолска, Теофилу, богатом грађанину Антиохије, који је постао хришћанин.

    Свети јеванђелиста Јован је био најмлађи апостол, веома близак Господу Исусу Христу. Он је преузео бригу о Христовој Мајци, Пресветој Деви Марији, после вазнесења Господа Исуса Христа на небо. Живео је дуже од осталих апостола. Написао је Откровење и три Посланице.

   извор: www.eparhija-sumadijska.org.rs

Свету Петку славе Бијеле воде / Песма Преподобној мученици Параскеви

Песма Преподобној мученици Параскеви- Трновој

Текст, музика и аранжман: Његош Стикић, теолог

Kарадузен тамбура: Његош Стикић

Тарабука: Небојша Николић

Дрон: Игор Здравковић

Текст песме :

1. Похитајте људи, да видите чудо,

Kако Господ чини мудрим, што је за свет лудо.

Бог призива себи чиста срца људе,

Што живе за Њега и за њиме жуде.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, радошћу обрадуј нам лице.

2. Од младости своје стремила си Христу,

Да сачуваш веру, срце, душу чисту.

Сабирала благо небескога града,

Што лопов не краде, рђом што не пропада.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, светлошћу просветли нам лице.

3. Чувши цар Антонин и сво царство Рима

Kако Параскева чудну веру има.

Нечастиви дјеву са свих страна вреба,

Сво царство подиже да је поколеба.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, чистотом очисти нам срце.

4. „Поклони се дјево нашим боговима,

За угодан живот, препун почастима“.

Ласкања и претње цара Антонина,

Храброшћу и вером свете, би за њу прашина.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, правдом украси нам лице.

5. Не приносим жртве лажним боговима,

Дрво су и камен, и глас немуштима.

Мртви су идоли, царе, што се дивиш,

Милошћу си Божјом рођен, и само Њим живиш.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, чедношћу убели нам лице.

6. И сва блага земна, и сладост живота,

Без слаткога Христа, горка је грозота.

Безбожан је човек, лађица без једра,

Што је носе воде, дах најмањег ветра.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, истином обасјај нам лице.

7. Kазан с врелим уљем и шлем ужарени,

Параскеви бише одмах припремљени.

Ал’ анђео Божји сачува је целом,

Kао свежом росом обави је велом.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, љубављу испуни нам срце.

8. Не умоли нико свету Параскеву,

Да одбаци Христа и упрља веру.

Напослетку света исцели и цара.

Kрсти се он, призна Христа, ко свог господара.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, светошћу просвети нам лице.

9. Параскева тад’ би мачем посечена,

Од оних што мисле да су творци времена.

Ал’ само је Један Цар над царевима,

Господ господара, Бог над боговима.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, врлином украси нам лице.

10. Сва звања и слава, стицања, богатство,

Без Христа је само испразности ропство.

Хитала је Христу света Параскева,

Задобила вечно благо та чудесна дјева.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, добротом улепшај нам лице.

11. Свет је овај сенка будућих добара,

Овештаће као трава и хаљина стара.

Са земљом ће проћи и сунце и звезде,

Планине, дрвеће, где се птице гнезде.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Христова голубице.

Параскево, дивна мученице, милошћу озари нам лице.

12. Ти обрадуј и нас Параскево славна,

Моле ти се млади и старина давна.

Све што чудом Божјим и милошћу дише,

Да нам душа свима на Бога мирише.

Параскево, дивна мученице, радуј се, Цркве наше похвало.

Параскево, да би народу Христовом Сунце Правде свануло.

Да би и ми путем твојим ходили, и Царство задобили.

С Источника бесмртног душе напојили, с Христом вечно живели.

Тропар Светој Петки

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Kрста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. 

Градња Храма Светог Саве, Београд

   Након 85. година од почетка ближи се крај изградње Храма Светог Саве на Врачару.

   На фотографији се налази унутрашњост Храма Светог Саве и мозаици које су радили руски академик Николај Мухин и његови сарадници.

   Израдом оваквих мозаика Мухин је желео да створи игру светла која је веза са светлошћу којом је блистао Христос.

  

      

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Преподобна мати Параскева (Света Петка), 27. ОКТОБАР

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божјег, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спасење душа наших.

Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрости и радости, Христова девице, наша помоћнице.

Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци, измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.

Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројици, навек века. Амин.

Манастир Жича

   За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.

   Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Kришом од мајке скинула  је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Kад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.

   Kад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.

     Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.

   Невенка Пјевач, Kад су свети били мали, Превлака, 2012.

ХОР СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ - ШУМАРИЦЕ "КРАГУЈЕВАЧКИ МУЧЕНИЦИ" / УЂИТЕ У РАЈ ДЕЦО БЕСМРТНОСТИ

У младости својој невино пострадавши за Христа, веру свету православну и име Србиново; мученичком крљву Православну Цркву обојисте, и на Небесима међу Светима засијасте, озарени светлошћу незалазном, новомученици крагујевачки. Молите се непрестано Господу славе, за род наш многострадални и да спасе душе наше.

Тропар новомученицима, глас 4.

"...Kулт Светих новомученика крагујевачких постоји годинама у Шумадији. Молитвено се прослављају 21/8. октобра Светом Литургијом у храму њима посвећеном у Шумарицама и молебаном испред споменика V/3. Посебне заслуге за развој молитвеног поштовања ових Светих мученика припада Њ. П. Епископу шумадијском Г. Јовану (Младеновићу), који је поред богослужбених аспеката основао Духовни центар при крагујевачкој Саборној цркви назван по њима, а установио је и орден Новомученика крагујевачких, који за велику љубав према Светој Цркви додељује Епархија шумадијска у два степена.

3. Уместо закључка

   Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: “Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар, него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом, која га је вређала – успињао на Голготу, носећи Kрст на својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова, као онога тренутка када га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: “Ево вам вашег Цара!”. Свецела тајна хришћанства, а тиме и његова победа је управо и искључиво у тој радосној вери, да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти. Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа, али и свако страдање остаје сасвим бесмислено.

   Речи Светог Николаја Српског, три завета која је у изгнанству оставио народу српском, имају свевременски значај. Први завет, да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети. Други, да се поносимо својим мученицима и да објављујемо њихово име, да их прослављамо молитвено. И трећи, да целом свету објављујемо њихово име и њихово страдање, да се никоме никад не би поновило оно што се Србима десило. Знамо да се прва Црква пројавила на гробовима мученика и Бескрвна Жртва се приносила на гробовима оних који су пострадали за Христа. Зато нема већег греха него огрешити се о мученике и на њиховом гробу пројавити нејединство и неслогу. Али је и грех прећуткивати њихово страдање и не прослављати њихово мучеништво.

Свети новомученици крагујевачки, молите Бога за нас."

јереј Марко Јефтић

Текст је објављен у часопису “Православље” број 1286 од 15. октобра 2020. године.

извор: Епархија шумадијска

Седамдесет девет година од страдања Светих новомученика крагујевачких

                      

МАЈЧИНА МОЛИТВА / СРПСКА ПОРОДИЦА - "Оно што имате да кажете својој деци, реците у молитвама"

   Оче свети, Бесмртни, из кога излази сва доброта и благост, скрушено Ти се молим за децу коју Си ми подарио да родим.

Сачувај их у Твојој милости и светости, да би се Твоје Име прослављало у њима.

   Упути ме Твојом милошћу, како да их подигнем за слављење Твога Светог Имена, а на корист осталих људи.

Обдари ме потребним стрпљењем и снагом за то.

   О Господе, просвети разум моје деце Твојом Премудрошћу, да науче душом и мишљу да Тебе воле.

   Усади у срца њихова страх и одвратност према сваком пороку, да би могли ићи правим путем без грешности.

   Украси душе њихове чистотом, добротом, понизношћу, марљивошћу, стрпљењем и сваком врлином.

Чувај усне њихове од свих клевета и лажи.

   Благослови моју децу, да би могли напредовати у врлинама и светости и расти под Твојом заштитом, а у љубави поштених људи.

   Нека би њихови Анђели чувари били са њима и чували их у младости од варљивих помисли, злих и грешних кушања овога света и од замки нечистих духова.

   А кад моја деца погреше пред Тобом, не окрени Своје Лице од њих, него, према твоме великом Милосрђу буди милостив и њима, јер Ти си једини који чистиш људе од сваког греха.

   Награди моју децу свим земаљским добрима и свим што им је потребно за спасење.

   Сачувај их од разјарености, гнева, несреће, зла и мука кроз све дане живота њиховог.

   О, Добри Господе, ја Ти се молим, награди и мене радошћу и весељем од моје деце.

   Сачувај ме у честитости и праведности да са својом децом могу стати пред Тебе у дан Страшног Суда Твога, и да Ти без страха кажем: Ево ме Господе, са децом коју си ми дао, да заједно са њима величам Твоје најсветије Име Оца и Сина и Светога Духа, све док траје овог света, Амин.

МАНАСТИР ВИСОКИ ДЕЧАНИ

Интервју са Иваном Босиљчићем: ДУХОВНА ТАЧКА РАСУЂИВАЊА

У протеклој 2019. години сусрела су се два важна јубилеја за Српску православну цркву: 800 година аутокефалије и 100 година традиције часописа „Жички благовесник“. Оснивач „Жичког благовесника“ , часописа Епархије жичке је Свети Николај Жички.

У новом броју часописа за септембар/децембар, објављен је интервју са прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Интервју  је водио јереј Немања Матејић, парох храма Светог пророка Илије у Вичи.

Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“...Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбургу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већдужи низ година активни члан Цркве.

Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Kада се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције?

-Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима.

Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву?

-Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја.

   Пример како би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар одлучивања шта ћу и са ким ћу да радим.

Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом?

-Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапутник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.

Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу?

-Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије, а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“

Kада и како се код тебе родила љубав према Богу и вери?

-Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Kрштењу.

Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе?

-Имао сам велику радост да сам више  пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Kронштатског, Свете Kсеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. Ја има две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.

С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи?

-Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.

Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот?

-Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики пријатељ ми је рекао: „Док сам жив памтићу моменат када сам као дечак видео свога деду, који стоји пред иконом. Заувек се сећам његових усана испод усуканих белих бркова, док је изговарао молитву.“

    Шта год теоретски учио своје дете, знам да на њу најјачи утисак оставља призор како се њени мама и тата причешћују у Цркви.

Да ли је за тебе глума позив или призив?

-Глума је за мене позив. Призив може бити само песништво, војништво и монаштво.

Шта би поручио нашим читаоцима?

-Парафразирајући васкршњу беседу мог духовника – хришћанство мора бити практично, јер ће у супротном бити одбачено. Није довољно само проучити и набубати молитве, и Свето Писмо, него то и применити, јер људи не верују речима, него делима. Само живљено, пожртвовано хришћанство има будућност.

   извор: Средња школа "Драгачево", Гуча

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Свети апостол Тома

Гуча, НОЈЕВА БАРКА

Гуча, 2020.

2017.

Из књиге Библија - Стари Завет у причама за децу, Манастир Жича, 2017.

ТРПЕЗА ГОСПОДЊА

Сви крштени су део велике Божије породице, заједнице љубави, која се недељом окупља у цркви на Литургији. Сви се окупљамо око заједничке Трпезе на којој се причешћујемо, баш као што је Христос био за трпезом са својим ученицима пре него што је страдао на крсту.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча, 18.10.2020.

                            

Брује тихо звучна звона,

јављајући мио глас:

уз славопој са амвона,

Христос себи зове нас.

Мило небо славом блиста,

Анђели су свили хор;

све прославља Бога- Христа

сав се ори рајски двор.

Најмилије Господу је

кад у храму скупа сви

сложним духом браћа,сестре

све то Христа прослави.

Тад се небо мило смеје,

мир Христов нам с неба сја

а љубав нам душу греје,

и милост је обасја.

ОПАНАК

Драгачевски сабор трубача, Гуча, 2012.

Манастир Студеница

I

II

СТУДЕНИЧКЕ ИСПОСНИЦЕ СВЕТОГ САВЕ