Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Смисао обележавања празника црвеним словом у црквеном календару“

    Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних  портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИKАKО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Kомшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“

Литија у Гучи о храмовној слави
26. јул 1934.

   Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног.

   Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји  ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен?

   Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш  народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима.

   Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините.

   Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно.

   Вероучитељ Филип Зеленовић

  Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“

   извор: eparhija-zicka.rs