Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина, 28. август

                                            

Успеније Пресвете Богородице. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Господ Вишњи тако рече 
Из твог срца, Дево чиста, 
Вода жива да потече, 
Те да жедни пију Христа - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Те да жедни Христа пију: 
Горки Њиме да се сладе, 
Слепи Њиме да се мију 
И жалосни лече јаде - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Из вечности пиће стиже, 
Сух времена поток нали, 
И опет се к небу диже; 
Окрепи се свет сустали - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни! 
Слава теби, о Пречиста, 
Слава теби, Богомати! 
Ти нам роди Живог Христа, 
Живу воду благодати - 
Источниче живоносни, 
Ми смо тобом сви поносни!

Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

презвитер Радивоје Круљ - Веронаука и Црква

У организацији Катихетског одбора Републике Српске и Епархије зворничко-тузланске, у Епархијском културном центру у Бијељини 23.08.2018. године, одржано је саветовање за вероучитеље православне веронауке са подручја Епархије зворничко-тузланске.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Преображење Господње

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Дечији црквени хор, Ваљево

У сусрет Преображењу – Жича једна прича

Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанели Немци који су, очигледно, били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа

“Црвена госпођо Жичо, из мога срца излазиш, корачаш седмоврата, у пратњи свог женика сунца, по зрелим таласима жита и стојиш на самом врху изабраног троугла у пламену, пркосиш и сунцосеку, и житоскрвнитељу, из два царска угла под тобом, корачаш у правцу своје висине, и високе љубави,у једино могућем правцу; корачај, љубим ти кораке,црвена госпођо Жичо”

Васко Попа

    Кад се земља умири, а небо разбистри, црвени драгуљ на узвишици изнад равнице заблиста у пуном сјају и лепоти. Тако причају о лепоти манастира Жиче. О комаду рубина који на малој узвисини божански сјаји над Краљевом и обасјава светлом православља српски род већ више од осам столећа.
    Да је жив Костур Радованов, сликар, мислилац, чудак и словенски ум, сигурно би, а можда и јесте, на његовој слици изнад манастира Жиче пловило небом, окружено праменовима облака, седам краљевских круна украшених сафирима и смарагдима, седам круна краљевске лозе Немањића.
     У манастиру Жича, посвећеном Христу Спаситељу, за две стотине година крунисано је седам краљева династије Немањића. Кад су браћа, синови Стефана Немање принчеви Стефан Првовенчани и Свети Сава 1219. године завршили зидање ове српске светиње, које је трајало десет година, одлучили су да то буде манастир за крунисање српских владара. Кад је манастир Жича завршен и освештан Свети Сава је из Цариграда довео најпознатије византијске сликаре и осликао њене зидове до последњег милиметра. Историчар уметности Радош Ракуш тврди да је под фрескама тада у храму било 870 квадратних метара. Касније уништено фрескосликарство обновио је краљ Милутин, а до данас су остале само две оригиналне фреске и то Успење пресвете Богородице и Распеће Исусово.

     Пред олтаром ове богомоље први се крунисао њен задужбинар Стефан Првовенчани. Крунисао га је и миропомазао први српски архиепископ Сава 1221. године. После Стефана Првовенчаног, краљевском круном у Жичи окитио се његов најстарији син Радослав који је познат по томе што се оженио византијском принцезом. Незадовољна српска властела свргнула је Радослава и на престо довела његовог млађег брата Владислава који је крунисан у манастиру задужбини свог оца. Следећи Немањић који је у манастиру ставио  круну на главу био је Радославов млађи брат Владислав. За време његове владавине Монголи су нападали Србију што је ослабило његов углед па је престо преузео најмлађи син Стефана Првовенчаног Урош, који је био ожењен Јеленом из породице Анжујаца из Јужне Италије. Наследио га је, и крунисао се у Жичи његов син Драгутин, а потом и Милутин.
    За време петовековног мрака за наш народ, под турском владавином у Жичи није било крунисања српских владара. У њој су касније миропомазани краљеви Милан и Александар Обреновић, затим Александар Карађорђевић и Петар Други Карађорђевић који је круну ставио кад је имао само 18 година 1940. године.
   Августовски  дани пред Преображење у манастиру Жича у којој монахиње, као пчеле у кошници, скрушеног погледа, лагано и ненаметљиво обавља своје послушаније.
   Монахиња Доротеја, професор књижевности прича о бурној историји манастира.
    - Свети Сава и Стефан Првовенчани су манастир изградили да буде место крунисања српских владара, седиште архиепископије и центар српске православне вере и духовности. Кад је зидање манастира завршено Свети Сава се у Никеји код грчког цара Теодора и патријарха васељенског Манојла изборио за самосталност Српске православне цркве. Свети Сава је постао први српски архиепископ, а његова резиденција била је баш у Жичи - прича монахиња Доротеја.

    Стара монахиња, гледајући у отворене дланове као историјску читанку, истиче да је, након изградње Жича била најбогатији манастир у тадашњој држави.
    - Стефан Првовенчани јој је поклонио неколико хиљада хектара земље, седам планина са правом кориштења природних богатстава, много стада и пастира и 54 села која су били њени феуди и која су радила за манастир. О богатству и сјају манастира, његове ризнице и дарова прочуло се и ван државе Немањића, па је и због тога и зато што је била центар православља за осам векова 17 пута страдао - говори монахиња Доротеја.
    Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанели Немци који су били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа.
   - Немачке штуке су бомбардовале манастирска здања 10. октобра 1941. године када је у потпуности срушен само један зид. Незадовољни учинком, јер је највећа бомба, божјом промисли, промашила циљ, дошли су сутра са тенковима и запалили све што је било манастирско. Те звери у људском облику су стрељале, ни криве ни дужне, свих 50 калуђера - с горчином прича Доротеја.
    У то време владика жички био  доктор филозофије и историје Николај Велимировић. Добро знајући ко је он немачки војници су га ухапсили, заточили у манастир Љубостињу, затим у једну цркву у Банату, а онда одвели у њемачки логор Дахау. Преживео је и касније умро у Америци.
    Време за вечерње богослужење у Жичи, клепало позива на молитву. Звук удараца дрвеног чекића о даску измамљује монахиње из келија које журно погнутих глава нестају у полутами цркве. Млађе чланице сестринства воде оне старије. Тај чудесни звук клепала продире до костију верника, буди у њима необична осећања која се разливају телом као крв у венама. У полутами пред олтаром, коју разбија само слаба светлост са куполе светиње и титраво лелујање свећа владика Јустин, свакој монахињи појединачно и присутним на служби даје благослов.
    Монахиње, као сенке, клизе испред икона на олтару, промичу храмом по неком устаљеном невидљивом распореду, док се оне старије моле у дрвеним столицама уз зид храма.
     И док древном овом српском светињом, брује гласови монахиња, са певнице напољу ромиња августовска летња кишица добујући по лименом крову. Верницима, утонулим у молитву, изгледа да су са њиховим душама и душе Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, владике Николаја, побијених 50 мученика калуђера и свих оних који су служили Богу и овом великом манастиру.

    Трипо Спахић, историчар
    извор:   извор: www.krug.rs

Архимандрит Иларион објашњава деци шта је то пост и како треба постити

фото: www.pravoslavie.ru

Рача украј Дрине

    Манастир Рача

    Манастир је удаљен од Бајине Баште 6 километара, а исто толико и од реке Дрине. Налази се на десној обали речице Раче, Дринине притоке, на висоравни окруженој са свих страна огранцима планине Таре, обраслих шумом. О ктитору и времену подизања манастира говори запис: „В лето тисућ двесто седамдесет шесто млади краљ Драгутин, праунук Немање, син Уроша первог, избра ово место и на њему созда Рачу, свето здање…“.
   Велика сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године повукла је за собом многе монахе, па је манастир сасвим опустео. Турска војска га је затим запалила, као и Георгијевски скит са црквом „Бањом“. Георгијевски скит се налази око два километра од манастира Раче када се иде узводно уз речицу Рачу. Данас на том месту једино се познају темељи црквице и ћелија монаха, рачанских преписивача. Георгијевски скит са црквом Бањом, посвећеној Светом великомученику Георгију, био је центар српске преписивачке школе све до одласка рачанских монаха у Угарску. Данас имамо лепо уређену пешачку стазу до рушевина Георгијевског скита.

     Од 1690. до 1795. године манастир Рача био је у рушевинама. При поласку јеромонаха Мелентија Стефановића из манастира Троноше у Свету Земљу у Јерусалим, његов духовни учитељ архимандрит Стефан Јовановић наменио му је, поред хаџилука, и другу улогу. Снабдео је Мелентија довољном свотом новца и наложио му да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и код Порте (султанова влада) издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Препоруком Васељенског патријарха успео је да добије одобрење. По повратку у Троношу јеромонах Мелентије одмах приступа припремама за обнову манастира Раче заједно са јеромонасима Јосифом и Исаијом. Њих тројица су руководили започетим радовима 1795. године и позвали на сарадњу све сељаке који су о свом трошку на дрвеним колима довлачили камен и грађу. Нова црква је била завршена 1796. године, на темељима старе. На Божић исте године храм је освешен, а пре тога је Хаџи-Мелентије добио чин архимандрита. После пропасти Првог српског устанка 1813. године са Карађорђем и другим војводама Хаџи-Мелентије прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете, знајући да Турци не могу опростити Хаџији што их је истерао из Соколске нахије, па се свакодневно надало њиховој одмазди. И заиста, није се дуго чекало. 16. октобра 1813, Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир. Неки монаси су се разбежали, а у цркви се затекао игуман Исаија и ђакон Игнатије. Турци упадну у цркву па на каменој часној трпези одсеку им главе. Затим сруше иконостас, а иконе и све дрвене ствари набацају на њихова тела и запале цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће около посеку. Тако је манастир Рача, после непуних 18 година од своје прве обнове 1795. године, 1813. поново спаљен. Неколико преживелих монаха нашли су уточиште у Троноши, али је и она спаљена годину дана касније. Неки се потом враћају у Рачу и подижу привремену капелицу, подносећи оскудицу крај срушеног манастира.

   Кад је после успешно завршеног Другог српског устанка Србија ослобођена и Милош Обреновић постао врховни кнез, Хаџи-Мелентије се налазио у Аустрији. Знајући да га, као Карађорђевог пријатеља, нови кнез неће радо гледати, није журио да се врати у отаџбину. Међутим, превагнула је жеља да види манастир Рачу и да га из пепела поново подигне. У пролеће 1816. године прешао је Саву и дошао кнезу Милошу и рекао да жели да обнови манастир. Кнез му је издао писмено Објавленије у коме је навео да сваког ко буде помагао на било који начин у обнови манастира Раче, ослобађа пореза. Дошавши на згариште, Хаџи-Мелентије проналази двојицу јеромонаха и одмах приступа обнови цркве. Кнежевом „објавленију“ народ се одазвао, али усред беде и сиромаштва није могао много помоћи. Хаџи-Мелентије је морао да се обрати кнезу Милошу за новчану помоћ. После извесног времена кнез је дао помоћ за завршетак градње цркве. У наредних шест година Хаџи-Мелентије није хтео никога да моли за помоћ, тако да је црква остала без иконостаса и живописа. Умро је 27. марта 1824. године у малој ћелији манастира. Покопан је у манастирској порти, где је његово тело лежало сто година. 1924. године је тадашњи игуман ископао кости и пренео их у изграђену гробницу уза сами зид храма са јужне стране. Изнад гробнице уза зид цркве постављена је плоча од белог мермера, са баљерефом Хаџије у природној величини. Спомен-плочу израдио је Гргур Ковачевић. Иконостас у храму Вазнесења Христовог у манастиру Рачи урадио је сликар из Шапца Георгије Бакаловић 1840. године за 450 талира, како се погодио са ужичким владиком Никифором. Може се рећи да овај иконостас спада међу најлепше у Србији. 1854. године завршено је осликавање унутрашњости храма. Са Димитријем Посниковићем радио је живопис Милија Марковић, сликар из Пожаревца. Звоник је завршен 1849. године. За време аустријске окупације 1915-1918. године окупатор је скинуо и збацио звона са звонаре. Данас се у звонику налазе три звона. Почетком немачке окупације 1941. године манастирски конак је служио за смештај избегле деце из Босне. Током 1941. године Немци су опљачкали манастир. 16. октобра 1943. године казнена експедиција, састављена од Бугара, дошла је преко Калуђерских бара и запалила све зграде у манастирском кругу. Манастир је претрпео велику штету. На месту старог конака подигнут је нов 1969. године, са капелом. Конак је подигнут уз помоћ Завода за заштиту историјских споменика Републике Србије, под чијом је заштитом манастир. На Калуђерским барама на Тари изграђена је 1975. године двоспратна зграда, подешена за пријем гостију. У њеном саставу је капела посвећена Сабору српских светитеља. Ова зграда је метох манастира Раче, налази се на манастирском имању и под управом је манастира.

ВРЕЛО ЛАЂЕВАЦ

Врело Лађевац је алкално-термално врело крашког порекла и има сталну температуру од 17 степени Ц преко целе године . Издашност извора је 50 л/с. Вода је минерална, лековита за очи и нерве.

Водопад настаје од три извора чија се вода прелива преко блокова стена.

Ансамбл "КОЛО", ИГРЕ ИЗ ШУМАДИЈЕ

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча
58. Драгачевски сабор трубача

Жича и Студеница, јул, 2018.

Манастир Жича

Манастир Свете Тројице, Успење Свете Ане, 7.8.2018.

Манастир Свете Тројице налази се недалеко од Гуче. Подигнут је на западним шумовитим падинама Овчара. Није тачно утврђено ко је ктитор манастира, нити период изградње. Према предању зидали су га монаси манастира Сретење, међутим стручњаци, судећи по архитектури храма, сматрају да он ипак потиче из XIII века, због типичних карактеристика рашке градитељске школе. По њиховом мишљењу настао је у периоду владавине Уроша И Немањића. Први писани траг о овој богомољи потиче из турског пописа из 1572. године. Црква манастира Свете Тројице је једнобродна грађевина у основи, са развијеним олтарским простором на источној и припратом на западној страни док се кубе диже над централним делом храма. Због своје упечатљиве лепоте сматра се једним од најлепших градитељских остварења у овом делу Србије. Од старих живописа сачуване су две фреске: ,,Света Тројица“ и ,,Богородица са дететом“. Такође, у манастирској ризници почиваку и две иконе из 1635. године – Христа са апостолима и Богородице са Христом.

4K - Manasija Monastery

Обележавање 600 година од оснивање манастира Манасија

МАНАСИЈО ЛЕПА, МАНАСИЈО ДИВНА

Моравска Србија: Шест векова Манасије

    Поводом јубилеја 600 година од изградње манастира Манасије, Редакција за културу и уметност Културно-уметничког програма приказује емисију посвећену овом величанственом споменику и последњој владарској задужбини средњовековне Србије. Манастир је подигао деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и кнегиње Милице који данас почива у својој задужбини. Емисија под називом "Шест векова Манасије" део је серијала "Моравска Србија", посвећеног владавини Лазаревића и Бранковића у периоду од 1371. до 1459. године. Зашто је Манасија јединствена међу српским средњовековним манастирима, колико је дуго трајала градња импозантног утврђења са храмом, одакле је довлачен камен и други материјал за зидање утврђеног манастира, зашто је црква Свете Тројице бисер средњовековне архитектуре, ко су били мајстори фрескосликари, где је радила чувена Ресавска школа и ко је заиста био деспот Стефан Лазаревић?
    Ово су само нека питања на која ће у емисији одговоре дати стручњаци: мр Гордана Симић, др Даница Поповић, проф. др Зоран Ранковић, др Бранислав Цветковић, др Татјана Стародубцев, проф. др Ирена Шпадијер, др Владан Тријић, мр Марко Алексић, Смиљана Додић и Вук Обрадовић.Улогу наратора-професора тумачи драмски уметник Милан Цаци Михаиловић. У емисији су статирали: студенти и предстваници витешких група из Крушевца, Сталаћа, Смедерева и Београда.

Главни и одговорни уредник КУП: Небојша Брадић
Уредник и сценариста: Светлана Илић
Извршни продуцент: Светлана Бандић
Главни организатор: Срђан Бољевић
Мајстори звука: Миљан Ђукић, Драган Ушендић
Дизајнер звука: Александар Зоричић
Дрон оператер: Добривоје Каитовић
Директор фотографије: Периша Ђинђић
Монтажер и графички дизајнер: Бојан Филиповић
Редитељ: Филип Чоловић

Приче из Непричаве, 2.

Снежана Костић, ПРЕСЛИЦА
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева, Гуча

"Свети деспот Стефан Лазаревић", кратки филм

Кратак филм снимљен за учешће на конкурсу "Корени", православног дечјег часописа "Светосавско звонце". Учествују ученици Основне школе "ХРШ" из Смедеревске Паланке. Аутори филма: Сава Самарџић, наставник историје и Милош Јелић, вероучитељ.

Света царица Милица

Свети пророк Илија, ИЛИНДАН, 2. август

Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење.

Црква Светог пророка Илије, Рти (Драгачево)

Свети Стефан, деспот српски