Рача украј Дрине

    Манастир Рача

    Манастир је удаљен од Бајине Баште 6 километара, а исто толико и од реке Дрине. Налази се на десној обали речице Раче, Дринине притоке, на висоравни окруженој са свих страна огранцима планине Таре, обраслих шумом. О ктитору и времену подизања манастира говори запис: „В лето тисућ двесто седамдесет шесто млади краљ Драгутин, праунук Немање, син Уроша первог, избра ово место и на њему созда Рачу, свето здање…“.
   Велика сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године повукла је за собом многе монахе, па је манастир сасвим опустео. Турска војска га је затим запалила, као и Георгијевски скит са црквом „Бањом“. Георгијевски скит се налази око два километра од манастира Раче када се иде узводно уз речицу Рачу. Данас на том месту једино се познају темељи црквице и ћелија монаха, рачанских преписивача. Георгијевски скит са црквом Бањом, посвећеној Светом великомученику Георгију, био је центар српске преписивачке школе све до одласка рачанских монаха у Угарску. Данас имамо лепо уређену пешачку стазу до рушевина Георгијевског скита.

     Од 1690. до 1795. године манастир Рача био је у рушевинама. При поласку јеромонаха Мелентија Стефановића из манастира Троноше у Свету Земљу у Јерусалим, његов духовни учитељ архимандрит Стефан Јовановић наменио му је, поред хаџилука, и другу улогу. Снабдео је Мелентија довољном свотом новца и наложио му да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и код Порте (султанова влада) издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Препоруком Васељенског патријарха успео је да добије одобрење. По повратку у Троношу јеромонах Мелентије одмах приступа припремама за обнову манастира Раче заједно са јеромонасима Јосифом и Исаијом. Њих тројица су руководили започетим радовима 1795. године и позвали на сарадњу све сељаке који су о свом трошку на дрвеним колима довлачили камен и грађу. Нова црква је била завршена 1796. године, на темељима старе. На Божић исте године храм је освешен, а пре тога је Хаџи-Мелентије добио чин архимандрита. После пропасти Првог српског устанка 1813. године са Карађорђем и другим војводама Хаџи-Мелентије прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете, знајући да Турци не могу опростити Хаџији што их је истерао из Соколске нахије, па се свакодневно надало њиховој одмазди. И заиста, није се дуго чекало. 16. октобра 1813, Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир. Неки монаси су се разбежали, а у цркви се затекао игуман Исаија и ђакон Игнатије. Турци упадну у цркву па на каменој часној трпези одсеку им главе. Затим сруше иконостас, а иконе и све дрвене ствари набацају на њихова тела и запале цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће около посеку. Тако је манастир Рача, после непуних 18 година од своје прве обнове 1795. године, 1813. поново спаљен. Неколико преживелих монаха нашли су уточиште у Троноши, али је и она спаљена годину дана касније. Неки се потом враћају у Рачу и подижу привремену капелицу, подносећи оскудицу крај срушеног манастира.

   Кад је после успешно завршеног Другог српског устанка Србија ослобођена и Милош Обреновић постао врховни кнез, Хаџи-Мелентије се налазио у Аустрији. Знајући да га, као Карађорђевог пријатеља, нови кнез неће радо гледати, није журио да се врати у отаџбину. Међутим, превагнула је жеља да види манастир Рачу и да га из пепела поново подигне. У пролеће 1816. године прешао је Саву и дошао кнезу Милошу и рекао да жели да обнови манастир. Кнез му је издао писмено Објавленије у коме је навео да сваког ко буде помагао на било који начин у обнови манастира Раче, ослобађа пореза. Дошавши на згариште, Хаџи-Мелентије проналази двојицу јеромонаха и одмах приступа обнови цркве. Кнежевом „објавленију“ народ се одазвао, али усред беде и сиромаштва није могао много помоћи. Хаџи-Мелентије је морао да се обрати кнезу Милошу за новчану помоћ. После извесног времена кнез је дао помоћ за завршетак градње цркве. У наредних шест година Хаџи-Мелентије није хтео никога да моли за помоћ, тако да је црква остала без иконостаса и живописа. Умро је 27. марта 1824. године у малој ћелији манастира. Покопан је у манастирској порти, где је његово тело лежало сто година. 1924. године је тадашњи игуман ископао кости и пренео их у изграђену гробницу уза сами зид храма са јужне стране. Изнад гробнице уза зид цркве постављена је плоча од белог мермера, са баљерефом Хаџије у природној величини. Спомен-плочу израдио је Гргур Ковачевић. Иконостас у храму Вазнесења Христовог у манастиру Рачи урадио је сликар из Шапца Георгије Бакаловић 1840. године за 450 талира, како се погодио са ужичким владиком Никифором. Може се рећи да овај иконостас спада међу најлепше у Србији. 1854. године завршено је осликавање унутрашњости храма. Са Димитријем Посниковићем радио је живопис Милија Марковић, сликар из Пожаревца. Звоник је завршен 1849. године. За време аустријске окупације 1915-1918. године окупатор је скинуо и збацио звона са звонаре. Данас се у звонику налазе три звона. Почетком немачке окупације 1941. године манастирски конак је служио за смештај избегле деце из Босне. Током 1941. године Немци су опљачкали манастир. 16. октобра 1943. године казнена експедиција, састављена од Бугара, дошла је преко Калуђерских бара и запалила све зграде у манастирском кругу. Манастир је претрпео велику штету. На месту старог конака подигнут је нов 1969. године, са капелом. Конак је подигнут уз помоћ Завода за заштиту историјских споменика Републике Србије, под чијом је заштитом манастир. На Калуђерским барама на Тари изграђена је 1975. године двоспратна зграда, подешена за пријем гостију. У њеном саставу је капела посвећена Сабору српских светитеља. Ова зграда је метох манастира Раче, налази се на манастирском имању и под управом је манастира.

ВРЕЛО ЛАЂЕВАЦ

Врело Лађевац је алкално-термално врело крашког порекла и има сталну температуру од 17 степени Ц преко целе године . Издашност извора је 50 л/с. Вода је минерална, лековита за очи и нерве.

Водопад настаје од три извора чија се вода прелива преко блокова стена.