Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанели Немци који су, очигледно, били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа
“Црвена госпођо Жичо, из мога срца излазиш, корачаш седмоврата, у пратњи свог женика сунца, по зрелим таласима жита и стојиш на самом врху изабраног троугла у пламену, пркосиш и сунцосеку, и житоскрвнитељу, из два царска угла под тобом, корачаш у правцу своје висине, и високе љубави,у једино могућем правцу; корачај, љубим ти кораке,црвена госпођо Жичо”
Васко Попа
Кад се земља умири, а небо разбистри, црвени драгуљ на узвишици изнад равнице заблиста у пуном сјају и лепоти. Тако причају о лепоти манастира Жиче. О комаду рубина који на малој узвисини божански сјаји над Краљевом и обасјава светлом православља српски род већ више од осам столећа.
Да је жив Костур Радованов, сликар, мислилац, чудак и словенски ум, сигурно би, а можда и јесте, на његовој слици изнад манастира Жиче пловило небом, окружено праменовима облака, седам краљевских круна украшених сафирима и смарагдима, седам круна краљевске лозе Немањића.
У манастиру Жича, посвећеном Христу Спаситељу, за две стотине година крунисано је седам краљева династије Немањића. Кад су браћа, синови Стефана Немање принчеви Стефан Првовенчани и Свети Сава 1219. године завршили зидање ове српске светиње, које је трајало десет година, одлучили су да то буде манастир за крунисање српских владара. Кад је манастир Жича завршен и освештан Свети Сава је из Цариграда довео најпознатије византијске сликаре и осликао њене зидове до последњег милиметра. Историчар уметности Радош Ракуш тврди да је под фрескама тада у храму било 870 квадратних метара. Касније уништено фрескосликарство обновио је краљ Милутин, а до данас су остале само две оригиналне фреске и то Успење пресвете Богородице и Распеће Исусово.
Пред олтаром ове богомоље први се крунисао њен задужбинар Стефан Првовенчани. Крунисао га је и миропомазао први српски архиепископ Сава 1221. године. После Стефана Првовенчаног, краљевском круном у Жичи окитио се његов најстарији син Радослав који је познат по томе што се оженио византијском принцезом. Незадовољна српска властела свргнула је Радослава и на престо довела његовог млађег брата Владислава који је крунисан у манастиру задужбини свог оца. Следећи Немањић који је у манастиру ставио круну на главу био је Радославов млађи брат Владислав. За време његове владавине Монголи су нападали Србију што је ослабило његов углед па је престо преузео најмлађи син Стефана Првовенчаног Урош, који је био ожењен Јеленом из породице Анжујаца из Јужне Италије. Наследио га је, и крунисао се у Жичи његов син Драгутин, а потом и Милутин.
За време петовековног мрака за наш народ, под турском владавином у Жичи није било крунисања српских владара. У њој су касније миропомазани краљеви Милан и Александар Обреновић, затим Александар Карађорђевић и Петар Други Карађорђевић који је круну ставио кад је имао само 18 година 1940. године.
Августовски дани пред Преображење у манастиру Жича у којој монахиње, као пчеле у кошници, скрушеног погледа, лагано и ненаметљиво обавља своје послушаније.
Монахиња Доротеја, професор књижевности прича о бурној историји манастира.
- Свети Сава и Стефан Првовенчани су манастир изградили да буде место крунисања српских владара, седиште архиепископије и центар српске православне вере и духовности. Кад је зидање манастира завршено Свети Сава се у Никеји код грчког цара Теодора и патријарха васељенског Манојла изборио за самосталност Српске православне цркве. Свети Сава је постао први српски архиепископ, а његова резиденција била је баш у Жичи - прича монахиња Доротеја.
Стара монахиња, гледајући у отворене дланове као историјску читанку, истиче да је, након изградње Жича била најбогатији манастир у тадашњој држави.
- Стефан Првовенчани јој је поклонио неколико хиљада хектара земље, седам планина са правом кориштења природних богатстава, много стада и пастира и 54 села која су били њени феуди и која су радила за манастир. О богатству и сјају манастира, његове ризнице и дарова прочуло се и ван државе Немањића, па је и због тога и зато што је била центар православља за осам векова 17 пута страдао - говори монахиња Доротеја.
Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанели Немци који су били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа.
- Немачке штуке су бомбардовале манастирска здања 10. октобра 1941. године када је у потпуности срушен само један зид. Незадовољни учинком, јер је највећа бомба, божјом промисли, промашила циљ, дошли су сутра са тенковима и запалили све што је било манастирско. Те звери у људском облику су стрељале, ни криве ни дужне, свих 50 калуђера - с горчином прича Доротеја.
У то време владика жички био доктор филозофије и историје Николај Велимировић. Добро знајући ко је он немачки војници су га ухапсили, заточили у манастир Љубостињу, затим у једну цркву у Банату, а онда одвели у њемачки логор Дахау. Преживео је и касније умро у Америци.
Време за вечерње богослужење у Жичи, клепало позива на молитву. Звук удараца дрвеног чекића о даску измамљује монахиње из келија које журно погнутих глава нестају у полутами цркве. Млађе чланице сестринства воде оне старије. Тај чудесни звук клепала продире до костију верника, буди у њима необична осећања која се разливају телом као крв у венама. У полутами пред олтаром, коју разбија само слаба светлост са куполе светиње и титраво лелујање свећа владика Јустин, свакој монахињи појединачно и присутним на служби даје благослов.
Монахиње, као сенке, клизе испред икона на олтару, промичу храмом по неком устаљеном невидљивом распореду, док се оне старије моле у дрвеним столицама уз зид храма.
И док древном овом српском светињом, брује гласови монахиња, са певнице напољу ромиња августовска летња кишица добујући по лименом крову. Верницима, утонулим у молитву, изгледа да су са њиховим душама и душе Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, владике Николаја, побијених 50 мученика калуђера и свих оних који су служили Богу и овом великом манастиру.
Трипо Спахић, историчар
извор: извор: www.krug.rs
Васко Попа
Кад се земља умири, а небо разбистри, црвени драгуљ на узвишици изнад равнице заблиста у пуном сјају и лепоти. Тако причају о лепоти манастира Жиче. О комаду рубина који на малој узвисини божански сјаји над Краљевом и обасјава светлом православља српски род већ више од осам столећа.
Да је жив Костур Радованов, сликар, мислилац, чудак и словенски ум, сигурно би, а можда и јесте, на његовој слици изнад манастира Жиче пловило небом, окружено праменовима облака, седам краљевских круна украшених сафирима и смарагдима, седам круна краљевске лозе Немањића.
У манастиру Жича, посвећеном Христу Спаситељу, за две стотине година крунисано је седам краљева династије Немањића. Кад су браћа, синови Стефана Немање принчеви Стефан Првовенчани и Свети Сава 1219. године завршили зидање ове српске светиње, које је трајало десет година, одлучили су да то буде манастир за крунисање српских владара. Кад је манастир Жича завршен и освештан Свети Сава је из Цариграда довео најпознатије византијске сликаре и осликао њене зидове до последњег милиметра. Историчар уметности Радош Ракуш тврди да је под фрескама тада у храму било 870 квадратних метара. Касније уништено фрескосликарство обновио је краљ Милутин, а до данас су остале само две оригиналне фреске и то Успење пресвете Богородице и Распеће Исусово.
За време петовековног мрака за наш народ, под турском владавином у Жичи није било крунисања српских владара. У њој су касније миропомазани краљеви Милан и Александар Обреновић, затим Александар Карађорђевић и Петар Други Карађорђевић који је круну ставио кад је имао само 18 година 1940. године.
Августовски дани пред Преображење у манастиру Жича у којој монахиње, као пчеле у кошници, скрушеног погледа, лагано и ненаметљиво обавља своје послушаније.
Монахиња Доротеја, професор књижевности прича о бурној историји манастира.
- Свети Сава и Стефан Првовенчани су манастир изградили да буде место крунисања српских владара, седиште архиепископије и центар српске православне вере и духовности. Кад је зидање манастира завршено Свети Сава се у Никеји код грчког цара Теодора и патријарха васељенског Манојла изборио за самосталност Српске православне цркве. Свети Сава је постао први српски архиепископ, а његова резиденција била је баш у Жичи - прича монахиња Доротеја.
- Стефан Првовенчани јој је поклонио неколико хиљада хектара земље, седам планина са правом кориштења природних богатстава, много стада и пастира и 54 села која су били њени феуди и која су радила за манастир. О богатству и сјају манастира, његове ризнице и дарова прочуло се и ван државе Немањића, па је и због тога и зато што је била центар православља за осам векова 17 пута страдао - говори монахиња Доротеја.
Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанели Немци који су били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа.
- Немачке штуке су бомбардовале манастирска здања 10. октобра 1941. године када је у потпуности срушен само један зид. Незадовољни учинком, јер је највећа бомба, божјом промисли, промашила циљ, дошли су сутра са тенковима и запалили све што је било манастирско. Те звери у људском облику су стрељале, ни криве ни дужне, свих 50 калуђера - с горчином прича Доротеја.
У то време владика жички био доктор филозофије и историје Николај Велимировић. Добро знајући ко је он немачки војници су га ухапсили, заточили у манастир Љубостињу, затим у једну цркву у Банату, а онда одвели у њемачки логор Дахау. Преживео је и касније умро у Америци.
Време за вечерње богослужење у Жичи, клепало позива на молитву. Звук удараца дрвеног чекића о даску измамљује монахиње из келија које журно погнутих глава нестају у полутами цркве. Млађе чланице сестринства воде оне старије. Тај чудесни звук клепала продире до костију верника, буди у њима необична осећања која се разливају телом као крв у венама. У полутами пред олтаром, коју разбија само слаба светлост са куполе светиње и титраво лелујање свећа владика Јустин, свакој монахињи појединачно и присутним на служби даје благослов.
Монахиње, као сенке, клизе испред икона на олтару, промичу храмом по неком устаљеном невидљивом распореду, док се оне старије моле у дрвеним столицама уз зид храма.
И док древном овом српском светињом, брује гласови монахиња, са певнице напољу ромиња августовска летња кишица добујући по лименом крову. Верницима, утонулим у молитву, изгледа да су са њиховим душама и душе Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног, владике Николаја, побијених 50 мученика калуђера и свих оних који су служили Богу и овом великом манастиру.
Трипо Спахић, историчар
извор: извор: www.krug.rs
Нема коментара:
Постави коментар