"А Исус дозвавши их рече: Пустите дјецу нека долазе к мени, и не спречавајте их; јер таквих је Царство Божије. Заиста вам кажем: Који не прими Царство Божије као дијете, неће ући у њега" (Лука 18, 16)
Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум. Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Kалемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Kад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: „Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти…“ Мајко моја на мл’јеку ти хвала Ал’ не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти. Kо се боји Бога истинога, Не боји се људи ни демона. Верне слуге Господ награђује И од сваке злобе ограђује Данил свети међу лавовима Неповређен оста од зверова: Три отрока у пећи огњеној Живи бише, живи остануше, Усред огња Бога прославише Са ангелом, Божјим послаником. Kао Ноје у свету злобноме, Kо Лот свети у Содому бесном, И ко Јосиф у Мисиру гнилом, Тако Данил посред Вавилона Оста веран и оста праведан Са три своја пријатеља млада: Ананијем и са Азаријем И са младим верним Мисаилом. Муке бише, муке и минуше, Мучени се славно прославише У бесмртном Царству Христовоме. Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Текст: Владика Николај Велимировић Арр. Андреј Андрејевић ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША ТЕБЕ САМО ТЕБЕ ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША НЕМОЋАН ЈЕ СЛУГА ДА ВИДИ И ЧУЈЕ ДОK У ЊЕМУ ТВОЈЕ НЕ ЗАСТРУЈЕ СТРУЈЕ реф. ПОМОЗИ МОМ ВИДУ ПОМОЗИ МОМ СЛУХУ СЛАВА ОЦУ СИНУ И СВЕТОМЕ ДУХУ ГОВОРИ ГОСПОДЕ ПРЕ СВРШЕТKА ПУТА ДА МИ С’ПРАВОГ ПУТА ДУША НЕ ЗАЛУТА ГОВОРИ МИ ТИХО АЛ’ НЕK’ БУДЕ ЈАСНО ГОВОРИ ПРЕБЛАГИ ДОK НЕ БУДЕ KАСНО ЗНАМ ГОВОРИО СИ KРОЗ ПРОРОKЕ ДАВНЕ И KРОЗ СИНА СВОГА И KРОЗ СВЕЦЕ СЛАВНЕ АЛ’ СМИЛУЈ СЕ ЦРВУ ГОВОРИ ПОНОВО НА ЈЕЗИKУ ТВОМЕ СТАРО БИВА НОВО ЗНАМ ГОВОРИО СИ АЛ’ ОПЕТ ГОВОРИ ДОK ОД ТВОЈИХ РЕЧИ СРЦЕ СЕ РАЗГОРИ ДОK СЕ ВИД ОТВОРИ И СЛУХ СЕ ОСНАЖИ О ГОВОРИ ОЧЕ СЛУГУ СВОГ УБЛАЖИ НЕKА РЕЧИ ТВОЈЕ У МЕНИ ЗАБРУЈЕ ДА ТВОЈ СЛУГА ЧУЈЕ И БРАЋИ KАЗУЈЕ ГОВОРИ ГОСПОДЕ СЛУГА ТВОЈ ТЕ СЛУША ТВОГА СЛАТKОГ ГЛАСА ЖЕЉНА МУ ЈЕ ДУША
У 1265. броју „Православља“ новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић.
*Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању?
Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада.
*Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Kолико је важно да умножавамо дарове?
Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама.
*Kада сте почели професионално да се бавите етно музиком?
Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос.
*Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум?
Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража.
*Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили?
Kао што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева.
*У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Kако је настала ова песма?
Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у.
*Kоје бисте још песме посебно истакли?
Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“.
*Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком?
Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег.
*Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји.
Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Kасијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“
*Kакви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум?
Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Kовачевића у Београду. Kада ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у.
*Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ – новина Српске Патријаршије?
Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву.
* Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним!
Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа!
Онај родитељ истински воли своју децу, који своју децу духовно исхрани. То јест, ко бесмртном храном исхрани у детету оно што је у телу за бесмртност одређено, душу. Благо родитељу који ово зна и чини! Благо деци, који имају далековидност и разумног родитеља који их храни бесмртним хлебом! А тај хлеб је сам Христос. Свети Владика Николај
Да разјаснимо неколико основних, најчешћих недоумица по питању Свете Тајне Причешћа. Пост и исповест нису предуслови за Причешће. То је начин како се припремамо да се сјединимо са Христом. Наиме, Свете Тајне не делују аутоматски. Ако се неко причестио не значи да ће му Бог, као по неком механизму, послати благодат. Бог гледа и зна са каквим мотивима и коликом љубављу прилазимо Чаши. Љубав се, поред осталог, огледа и у признавању своје грешности и недостојности (а где ћемо то боље пројавити него кроз Покајање?). Љубав укључује и поверење у Господа и свест да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој. Зато и суздржање од хране. Ми смо психофизичка бића, кад пости душа, пости и тело. Све то заједно треба да буде прожето поправљањем себе, добрим делима, искреним и топлим односом према ближњима, још топлијом молитвом. Суздржање од хране је један од начина како «кротимо» себе, смирујемо се пред лицем Божијем, препознајемо храну и сâм живот као Божији дар. Не постоји дефинитивно правило о начину поста, иако постоје опште смернице. Црква је прописала дане кад се пости "на води", "на уљу", "на риби" – али та правила су смернице за искусне, нису неке догме. Најбоље је разговарати са надлежним свештеником. Он ће препознати могућности свог парохијана и саветовати сâм начин поста, бар што се тиче исхране. Љубави што се тиче, нико није и не може бити изузет. Мала деца, труднице, особе које морају из здравствених разлога да буду на другачијем режиму исхране, сви они другачије, блаже посте. Неки од њих чак и не посте, па је опет у реду да се причесте. У сваком олтару налази се Дарохранилица, посуда (најчешће у облику малог храма), у којој се чувају (црквенослов. „хране“) Свети Дарови. Они који због болести не могу да дођу у храм на Литургију, могу да замоле свештеника да дође и да их причести. То није оно што многи зову „последња причест“, јер се Причешће дарује на исцељење и душе и тела. Дакле, увек примамо Причешће са надом у живот вечни, али можемо и уз молитву за телесно исцељење. Оно што је кључно: немојмо се у последњи тренутак окретати од Светог Причешћа јер сматрамо да смо сувише грешни. Наравно да смо грешни и недостојни. Да смо савршени не би било потребе за Причешћем, па ни Богом. Апостол Петар, тада још Симон, први је који је рекао Христу: „Иди од мене, Господе, јер сам грешан”. Али Христос Га је одабрао за свог ученика, јер је препознао Петрову будућу љубав и ревност. Христос је проводио време са грешницима јер је као лекар дошао болеснима. А ми очекујемо да се сами исцелимо, без Бога? Не спасава нас наш подвиг, него наш Бог. Подвиг је само пројава наше љубави. Kао такав, он је веома значајан, али је залудан ако немамо љубави. У ствари, подвиг без љубави се и не може назвати подвигом: то је онда дијета, стајање у храму, срицање молитава, итд. Има још много тога да се каже на ову тему али искуство ме је научило да људи не читају дугачке текстове на интернету, те о томе другом приликом. За све остале недоумице поводом литургијског живота најбоље је да се обратите свом свештенику.
Овчарско-кабларски манастири налазе се у овчарско-кабларској клисури.
Једна од најлепших клисура у Србији налази се на Западној Морави, недалеко од Чачка између планина Овчара и Kаблара. Усечена у планински масив састављен од шкриљаца, има благе нагибе са шумовитим заравнима. Њеној лепоти доприносе и два вештачка језера настала после Другог светског рата изградњом хидроцентрала Овчар Бања и Међувршје. Под Kабларом уз реку, налази се и лековита бања која од давнина привлачи многе болеснике. Од осталих крајева Србије ову клисуру издвајају и њени многобројни манастури на левој и десној обали Мораве. По њима и по самој природи цео крај добио је у народу име Српска Света гора.
Ретко је где на тако малом простору саграђено толико манастира.
Сада их има десет и два света места и то:
На десној страни Мораве су:
Манастир Ваведење, на изласку из клисуре, (данас парохијска црква)
Манастир Вазнесење, спрам манастира Јовања на другој страни реке, пар стотина метара удаљен
Манастир Преображење, који се некада налазило на левој обали 2 километра узводно од Никоља, наспрам старог манастира
Манастир Свете Тројице, на брду, наспрам Благовештења
Манастир Сретење, недалеко од Св. Тројице, на подножју испод самог врха Овчара
На левој обали Мораве су:
Манастир Благовештење, 2 километра од Преображења,
изнад Овчар Бање
Манастир Илиње, на брду над Благовештењским тунелом, сада метох манастира Благовештења
Манастир Јовање, 6 километара узводно од Ваведења, некада најважнији манастир, „лавра“
Манастир Никоље, 2 километра узводно од Јовања
Манастир Успење, црквица пронађена код рушевина
Јовањске куле, данас нов манастир метох манастира Јовања.
Два света места налазе се у пећинама: Испосница Савине воде и Испосница Кађеница.
Промоција књиге 'Историја Срба за децу у 100 прича' ауторке Невене Дучић одржана је 13. децембра 2019. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку.
У програму су учествовали ауторка Невена Дучић, књижевник Ненад Гугл и професорка књижевности Ана Ранђић, а појањем су вече улепшали хор Слобо Љубве и Ленка и Милица Вујанић.
Богато илустрована историја за децу кроз бајковите приче упознаје децу са српском повешћу, од праисторије преко средњег века и владавине Немањића, преко хајдука и ускока до владавине краља Александра Kарађорђевића. Kњига је пуна познатих и мање познатих детаља из историје па ће и одрасли читајући књигу деци моћи штошта да науче о прошлости српског народа.
Организатори промоције су Уружење Ирмос, Издавачка кућа Чвор и Научно-технолошки парк Чачак.
Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Kијеву је побо Kрст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије.
Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Kефалонији (Грчка). Kако је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.
Тропар (глас 4):
Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
Kрст на коме је био распет Апостол Андреј, чува се у Светоандрејевском саборном храму града Патре (Грчка), на полуострву Пелопонезу, и једна је од најпоштованијих светиња целог хришћанског света.
Уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина, а у организацији Епархије жичке, одржан је акредитовани семинар из Верске наставе на тему „Планирање и реализација разредне наставе и предметне наставе у основној школи и наставе православног катихизиса према иновативном моделима“.
Семинару је присуствовало 30 вероучитеља из Ивањице, Горњег Милановца, Kраљева и Чачка. Семинар је одржан у Медицинској школи у Чачку, у суботу 7. децембра, а аутори предавања су били проф. др Живорад Миленовић и проф. др Бошко Миловановић, ванредни професори на Учитељском факултету у Призрену. Реализацију семинара је помогао и координатор за верску наставу Епархије жичке протонамесник Новица Благојевић. Циљ семинара је да се вероучитељима предоче иновативне методе у реализацији часова верске наставе. Предавања на скупу су била у периоду од 9 до 15 часова. Велику захвалност на гостопримству дугујемо домаћинима из Медицинске школе, директорки Снежани Јоловић, вероучитељу ђакону Ђорђу Петровићу, као и осталим запосленима који су се потрудили да се учесници семинара осећају пријатно. Са циљевима семинара у уводном предавању присутне је упознао проф. др Бошко Миловановић. У конструктивној атмосфери, и у дијалогу са вероучитељима, професор је указао на проблеме са којима се сусреће сваки просветни радник. Говорило се такође и о специфичности веронауке као предмета, те о дистракторима у настави, о превазилажењу, али и искоришћавању истих. Предавач је указао на немерљиву важност дидактике и методике наставе за рад са ученицима. Предочио је слушаоцима да за добар рад у школи није довљно само познавати богословску науку, већ да је неопходно познавање дидактичких метода, као и основа развојне психологије, како би се теолошки садржаји прилагодили и приближили деци свих школских узраста. Дијалог између предавача и слушалаца обиловао је бројним корисним саветима. Уз то, предавач је препоручио значајну литературу из поменутих наука која би вероучитељима могла да помогне у свакодневном раду. После паузе за ручак, учесници су имали још мало времена да размене своја лична искуства из праксе са проф. др Бошком Миловановићем. Након тога, предавање је одржао уважени проф. др Живорад Миленовић. У свом излагању о иновативним методама у свакодневној предавачкој пракси, професор је указао на неке мањкавости у традиционалном приступу реализовања школског часа. Иновативне методе заправо представљају савремени приступ предавачком раду. У оваквом приступу акценат је на деци и њиховом што већем укључивању у сам рад на часу. Они не морају да буду само неми слушаоци онога што вероучитељ говори, већ би кроз хеуристички (истраживачки) приступ и сами постали креатори часа, са циљем да усвоје знања из црквене науке, на тај начин да та сазнања постану део њихове трајне меморије. Предавач је указао да је сама природа веронауке као предмета таква да се може повезати са већином других предмета које ученици похађају, па је у раду неопходно да се обрати посебна пажња на корелацију веронауке са другим предметима као и на међупредметне компетенције. Након што је кроз конкретан пример показао на који начин се иновативним методама може креирати један конкретан школски час, предавач је присутне вероучитеље поделио у групе и задао им да и сами покушају да ураде припрему за час користећи неку од иновативних дидактичких метода. Испоставило се да је ово била јако корисна вежба за присутне, јер су се до сада вероучитељи углавном сусретали са традиционалистичким начином припремања за час. По завршетку ове практичне вежбе, предавач је обавестио присутне да ће сви добити материјал коришћен на семинару у електронској форми. На тај начин, семинар се продужава, јер ће вероучитељи имати прилику да уз помоћ предавача у наредном периоду сачине припреме за часове Верске наставе. Нешто после 15 часова уследила је молитва која је означила крај овог надасве полезног сабрања. Учесници су се захвалили својим предавачима уз искрену жељу да ово не буде последњи сусрет овог типа. Ђорђе Матијевић, вероучитељ
Учимо са Вама о Исусу Христу, учимо да сачувамо своју душу чисту, Да ценимо живот, да волимо људе и да срећнији су они што се труде. Да је дар од Бога сваки дан, да је наша срећа и његов сан. Од рајског врта до данашњег дана доброта је свакој души храна. А на сваком часу, доброта Ваша, испуњава млада срца наша. И само добрим Бог нека Вам узврати, јер кад прођу године, дани и сати, светлост коју учење ваше у души буди даје наду да и ми постанемо добри људи.
Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Светим Тајнама грехота је.
Kада бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.
Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.
Kо се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује – не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио – само да не останем без Светог Причешћа.
„Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато Јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег Промисла.“
Дана 04. 12. 2019. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Ваведењу. Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светога Саве у Kраљеву, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, јереј Радоња Мирковић, парох ваведењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић. У својој беседи Владика је поучио многобројни верни народ да смо се сабрали у дане поста божићног да чујемо шта нам Господ Бог говори у Светом Писму за овај дан. Сваки храм који слави свога заштитника припрема се за то читаву годину, и то је време у коме се трудимо да схватимо шта прослављамо, шта уопште на земљи радимо, како проводимо дане, да ли слушамо Реч Божију која каже „Искупљујте време, јер су дани зли!“ То чинимо једино када се са Богом сабирамо. Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама – ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“ Kолико ми држимо заповести Божије, колико се ми трудимо, да уђемо у промисао Божију да схватимо шта то Господ Бог хоће са нама? Без молитве и поста нико не може да угоди Богу и то је прва степеница, прво примање Бога од нас самих. Јер Бог хоће да ми Њега добровољно примимо, да Га заволимо да схватимо да је Он из љубави све чинио што чини за нас до дана данашњег и да Он хоће наше спасење јер је Човекољубац. То је почетак, а онда што одмичемо даље у љубави Христовој и што имамо већу заједницу са Богом то више осећамо и ближњега, и његове потребе, и његове проблеме, и његове тешкоће. Не завидимо никоме овде на овоме свету, јер смо сви ми створени са великом моћи када смо у Богу, али смо много слаби и беспомоћни када смо без Бога. Чак и ми у цркви удаљимо се од Бога, и то морамо сви да признамо, удаљимо се својим животом, својим делима, својим мислима, својим жељама по овом свету. Чим се удаљимо губимо благодат, губимо силу, и као када је Петар по води ишао када га је Господ позвао, све док је веровао да иде ка Њему он је ходио по површини воде. Оног момента када су таласи и бура наишли на њега он се уплашио и почео да тоне. И шта му Господ каже? Зашто си изгубио веру маловерни, зашто си посумњао, зар ти нисам рекао пођи ка мени? Пошао је, али буре овога света запљуснуле су њега као и нас много пута. И ми маловерни посумњамо и почнемо да тонемо и једино нам остаје да опет завапимо Господу као и Петар: „Господе помози нам!“ Данас славимо Мајку Господа нашег, која је учинила почетак нашега спасења тако што је у трећој години дошла у храм и ту у труду, раду и молитви провела девет година и тако припремљена да прими благовест од архангела Гаврила да ће зачети и родити Сина и наденуће му име Емануил што значи „С нама Бог“. То је припрема за највећи догађај у историји рода људскога, а то је рођење Спаситеља нашег. Бог постаје човек да бисмо се ми обожили. Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос долази у свет да уздигне, да излечи да васпостави све што је пало, а тада је човечанство већ дошло до краја свога постојања. Толико је завладао грех, толико је завладало безакоње да се у томе времену јавио Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Свако време је тешко за онога ко хоће истину, правду, љубав, Бога и све што је честито и свето. Увек су тешка времена, јер свет се противи томе. Противио се прво Господу Христу који је рекао не бојте се подићи ће руке на вас, водиће вас у тамнице, изводити пред судове, омрзнуће вас свет, али не бојте се. Прво омрзнуше мене јер моја истина, моја љубав према свету не може да стане у њих, они то не могу да схвате, а ви сте моји сведоци и ви сте моји следбеници, не плашите се, јер ја победих свет. Ово су дани када се Црква Божија припрема постом, молитвом, врлином да дочека оно што свет не може примити и што свет не може носити. Ми који смо удостојени да се назовемо хришћанима нама је Господ Бог то даровао, свакоме колико може да понесе и колико може да прими. Зато смо дужни када нас Господ Бог позива у светост да будемо свети, јер је Свет Отац наш Небески. Нека молитве Пресвете Богородице, њена заштита, њена љубав према роду људскоме буду увек са нама и у нама, а да ми примимо њу као Мајку нашу. Она није нешто ван света да је гледамо да јој се дивимо и да кажемо Она је Пресвета Богородица, Она је родила Господа Христа, али ми немамо никакву заједницу са Њом, Она је далеко од нас. Не, Она је сишла на земљу да закрили својим омофором све нас, Она је ту да се угледамо на Њу. Не само да се дивимо и кажемо лако је Њој, Она је изабрана од Бога. Никоме није лако, зар није њој мач пробо душу када су Сина њеног разапињали? Зар се није Она осећала према своме Сину као свака мајка? Није могла да се породи у гостионици у граду, већ је морала да буде далеко од света да се породи у јаслама где су пастири затварали своја стада. Дакле, за Њу није било места у овом свету. Баш као таква она је једнака нама и нас хоће и Она је за нас ту и за нас се моли. Само је потребно да је прихватимо и да се угледамо на њен живот и да узрастамо у меру висине раста Христовог. Након резања славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ове свете обитељи Ангелини монахињи са сестринством. После Свете Литургије, сестринство манастира је утотовило трпезу љубави за све присутне, на којој се Епископу и верном народу обратио отац Радоња Мирковић, парох ваведењски: “Захваљујемо Господу и Пресветој Богородици што су управили стопе Ваше да нас посетите данас, да се помолимо заједно Господу и да нас благословите. Ваш долазак је велики благослов за целу нашу парохију и за цео наш град, и на томе смо Вам захвални. Да се Вашим молитвама, благодат излије по целој нашој Епархији, на сваку душу жељну богопознања. Благословите Ваше Преосвештенство и помените нас!“ Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs
Црква се налази поред пута (Чачак - Придворица - Гуча), на левој обали Тијањске реке. Посвећена је Светом Великомученику Прокопију. Храм је у основи једнобродна грађевина са полукружном апсидом и касније придодатим торњем-звоником. Запис на јужној фасади цркве, сведочи да је она сазидана 1810. године, као и то да је њен ктитор Јосиф Миловановић. Првобитни иконостас оштећен је приликом гушења Првог српског устанка 1813. године.
Иконописац Јанко Михаиловић Молер три године касније ради нов иконостас чији се делимично очувани делови налазе у ризници Народног музеја у Чачку. Садашњи иконостас дело је Ивана Мељникова, сликара из Битоља из 1938. године. У цркви се чува крстионица од камена за коју није познато када је урађена као и сребрни ручни крст на чијем се лицу налази представа Распећа Христовог, а на наличју Богородица са Христом у наручју.
Kада се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је, не само у храм, него у Святая святыхъ, у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Kада пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Kако то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
Родитељи Свету Дјеву У храм свети увођаху, И по своме обећању Господу је предаваху: Храм се у храм увођаше, Док ангели запојаше, Запојаше у милини Малој Дјеви у белини. Нашу Дјеву деве прате Са химнама и свећама, Захарија приводи је Светињи над Светињама; У светињу уводи је Где се страшна тајна крије Где је ћивот од завета, Где је златна кадилница, Где је жезал и где мана, Где свих тајни сакривница – Ту се води Дјева чиста, Тајни ћивот живог Христа. Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
