четвртак, 05. децембар 2019.

Слава Манастира Ваведења под Овчаром

„Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато Јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег Промисла.“
   Дана 04. 12. 2019. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Ваведењу. Преосвећеном су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник трнавски, јереј Никола Вучетић, архијерејски намесник љубићки, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светога Саве у Kраљеву, јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, јереј Радоња Мирковић, парох ваведењски, протођакон Александар Грујовић и ђакон чачански Ђорђе Петровић.

   У својој беседи Владика је поучио многобројни верни народ да смо се сабрали у дане поста божићног да чујемо шта нам Господ Бог говори у Светом Писму за овај дан. Сваки храм који слави свога заштитника припрема се за то читаву годину, и то је време у коме се трудимо да схватимо шта прослављамо, шта уопште на земљи радимо, како проводимо дане, да ли слушамо Реч Божију која каже „Искупљујте време, јер су дани зли!“ То чинимо једино када се са Богом сабирамо.
   Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама –  ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму. Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“
   Kолико ми држимо заповести Божије, колико се ми трудимо, да уђемо у промисао Божију да схватимо шта то Господ Бог хоће са нама? Без молитве и поста нико не може да угоди Богу и то је прва степеница, прво примање Бога од нас самих. Јер Бог хоће да ми Њега добровољно примимо, да Га заволимо да схватимо да је Он из љубави све чинио што чини за нас до дана данашњег и да Он хоће наше спасење јер је Човекољубац. То је почетак, а онда што одмичемо даље у љубави Христовој и што имамо већу заједницу са Богом то више осећамо и ближњега, и његове потребе, и његове проблеме, и његове тешкоће. Не завидимо никоме овде на овоме свету, јер смо сви ми створени са великом моћи када смо у Богу, али смо много слаби и беспомоћни када смо без Бога. Чак и ми у цркви удаљимо се од Бога, и то морамо сви да признамо, удаљимо се својим животом, својим делима, својим мислима, својим жељама по овом свету. Чим се удаљимо губимо благодат, губимо силу, и као када је Петар по води ишао када га је Господ позвао, све док је веровао да иде ка Њему он је ходио по површини воде. Оног момента када су таласи и бура наишли на њега он се уплашио и почео да тоне. И шта му Господ каже? Зашто си изгубио веру маловерни, зашто си посумњао, зар ти нисам рекао пођи ка мени? Пошао је, али буре овога света запљуснуле су њега као и нас много пута. И ми маловерни посумњамо и почнемо да тонемо и једино нам остаје да опет завапимо Господу као и Петар: „Господе помози нам!“
   Данас славимо Мајку Господа нашег, која је учинила почетак нашега спасења тако што је у трећој години дошла у храм и ту у труду, раду и молитви провела девет година и тако припремљена да прими благовест од архангела Гаврила да ће зачети и родити Сина и наденуће му име Емануил што значи „С нама Бог“. То је припрема за највећи догађај у историји рода људскога, а то је рођење Спаситеља нашег. Бог постаје човек да бисмо се ми обожили. Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос долази у свет да уздигне, да излечи да васпостави све што је пало, а тада је човечанство већ дошло до краја свога постојања. Толико је завладао грех, толико је завладало безакоње да се у томе времену јавио Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Свако време је тешко за онога ко хоће истину, правду, љубав, Бога и све што је честито и свето. Увек су тешка времена, јер свет се противи томе. Противио се прво Господу Христу који је рекао не бојте се подићи ће руке на вас, водиће вас у тамнице, изводити пред судове, омрзнуће вас свет, али не бојте се. Прво омрзнуше мене јер моја истина, моја љубав према свету не може да стане у њих, они то не могу да схвате, а ви сте моји сведоци и ви сте моји следбеници, не плашите се, јер ја победих свет.
   Ово су дани када се Црква Божија припрема постом, молитвом, врлином да дочека оно што свет не може примити и што свет не може носити. Ми који смо удостојени да се назовемо хришћанима нама је Господ Бог то даровао, свакоме колико може да понесе и колико може да прими. Зато смо дужни када нас Господ Бог позива у светост да будемо свети, јер је Свет Отац наш Небески.
   Нека молитве Пресвете Богородице, њена заштита, њена љубав према роду људскоме буду увек са нама и у нама, а да ми примимо њу као Мајку нашу. Она није нешто ван света да је гледамо да јој се дивимо и да кажемо Она је Пресвета Богородица, Она је родила Господа Христа, али ми немамо никакву заједницу са Њом, Она је далеко од нас. Не, Она је сишла на земљу да закрили својим омофором све нас, Она је ту да се угледамо на Њу. Не само да се дивимо и кажемо лако је Њој, Она је изабрана од Бога. Никоме није лако, зар није њој мач пробо душу када су Сина њеног разапињали? Зар се није Она осећала према своме Сину као свака мајка? Није могла да се породи у гостионици у граду, већ је морала да буде далеко од света да се породи у јаслама где су пастири затварали своја стада. Дакле, за Њу није било места у овом свету. Баш као таква она је једнака нама и нас хоће и Она је за нас ту и за нас се моли. Само је потребно да је прихватимо и да се угледамо на њен живот и да узрастамо у меру висине раста Христовог.

   Након резања славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ове свете обитељи Ангелини монахињи са сестринством.
   После Свете Литургије, сестринство манастира је утотовило трпезу љубави за све присутне, на којој се Епископу и верном народу обратио отац Радоња Мирковић, парох ваведењски:
   “Захваљујемо Господу и Пресветој Богородици што су управили стопе Ваше да нас посетите данас, да се помолимо заједно Господу и да нас благословите. Ваш долазак је велики благослов за целу нашу парохију и за цео наш град, и на томе смо Вам захвални. Да се Вашим молитвама, благодат излије по целој нашој Епархији, на сваку душу жељну богопознања. Благословите Ваше Преосвештенство и помените нас!“

Чтец Филип Нешковић
извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар