НЕДОУМИЦЕ ОКО ПОСТА И ПРИЧЕШЋА

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

   Да разјаснимо неколико основних, најчешћих недоумица по питању Свете Тајне Причешћа.
   Пост и исповест нису предуслови за Причешће. То је начин како се припремамо да се сјединимо са Христом. Наиме, Свете Тајне не делују аутоматски. Ако се неко причестио не значи да ће му Бог, као по неком механизму, послати благодат. Бог гледа и зна са каквим мотивима и коликом љубављу прилазимо Чаши. Љубав се, поред осталог, огледа и у признавању своје грешности и недостојности (а где ћемо то боље пројавити него кроз Покајање?). Љубав укључује и поверење у Господа и свест да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој. Зато и суздржање од хране. Ми смо психофизичка бића, кад пости душа, пости и тело. Све то заједно треба да буде прожето поправљањем себе, добрим делима, искреним и топлим односом према ближњима, још топлијом молитвом. Суздржање од хране је један од начина како «кротимо» себе, смирујемо се пред лицем Божијем, препознајемо храну и сâм живот као Божији дар.
   Не постоји дефинитивно правило о начину поста, иако постоје опште смернице. Црква је прописала дане кад се пости "на води", "на уљу", "на риби" – али та правила су смернице за искусне, нису неке догме. Најбоље је разговарати са надлежним свештеником. Он ће препознати могућности свог парохијана и саветовати сâм начин поста, бар што се тиче исхране.
   Љубави што се тиче, нико није и не може бити изузет.
   Мала деца, труднице, особе које морају из здравствених разлога да буду на другачијем режиму исхране, сви они другачије, блаже посте. Неки од њих чак и не посте, па је опет у реду да се причесте. У сваком олтару налази се Дарохранилица, посуда (најчешће у облику малог храма), у којој се чувају (црквенослов. „хране“) Свети Дарови. Они који због болести не могу да дођу у храм на Литургију, могу да замоле свештеника да дође и да их причести. То није оно што многи зову „последња причест“, јер се Причешће дарује на исцељење и душе и тела. Дакле, увек примамо Причешће са надом у живот вечни, али можемо и уз молитву за телесно исцељење.
   Оно што је кључно: немојмо се у последњи тренутак окретати од Светог Причешћа јер сматрамо да смо сувише грешни. Наравно да смо грешни и недостојни. Да смо савршени не би било потребе за Причешћем, па ни Богом. Апостол Петар, тада још Симон, први је који је рекао Христу: „Иди од мене, Господе, јер сам грешан”. Али Христос Га је одабрао за свог ученика, јер је препознао Петрову будућу љубав и ревност. Христос је проводио време са грешницима јер је као лекар дошао болеснима. А ми очекујемо да се сами исцелимо, без Бога? Не спасава нас наш подвиг, него наш Бог. Подвиг је само пројава наше љубави. Kао такав, он је веома значајан, али је залудан ако немамо љубави. У ствари, подвиг без љубави се и не може назвати подвигом: то је онда дијета, стајање у храму, срицање молитава, итд.
   Има још много тога да се каже на ову тему али искуство ме је научило да људи не читају дугачке текстове на интернету, те о томе другом приликом. За све остале недоумице поводом литургијског живота најбоље је да се обратите свом свештенику.

   (Авденаго)
   извор: Храм Светог Саве, Краљево