Порука из наслова је потпуно тачна – наша деца су све лошија и лошија у многим аспектима. Исту причу чујем од сваког наставника са којим разговарам. Већ дуже време траје пропадање друштвеног, емоционалног и академског функционисања деце, као и нагли пораст потешкоћа у учењу и других дијагноза.
Данашња деца долазе у школу емотивно недоступна за учење и постоје многи фактори у овом нашем модерном начину живота који доприносе овоме. Kао што знамо, мозак је флексибилан. Окружење може учинити мозак „јачим“ или „слабијим“. Искрено верујем, да уз све наше најбоље намере, мозак наше деце напредује у погрешном правцу. Ево зашто…
Технологија
Технологија постаје бесплатан сервис за чување деце… Али плаћање вас чека иза угла, а валута је ваше дете.
У поређењу са виртуелном реалношћу, свакодневни живот је досадан. Kада деца стигну у школске учионице, тамо их чекају људски гласови и реалне визуелне стимулације за разлику од графичких експлозија и специјалних ефеката које су навикли да виде на екранима. Након много сати проведених у виртуелној стварности, обрада информација у учионици постаје све тежи изазов за нашу децу, јер њихов мозак се навикао на висок ниво стимулације који пружају видео игре. Немогућност да обраде ниже нивое стимулације, какви се добијају у школи, оставља децу неснађеним у академским изазовима. Технологија нас такође искључује емоционално од наше деце и наших породица. Родитељска емоционална доступност је главна храна за мозак детета. На жалост, ми постепено лишавамо нашу децу ове хранљиве материје, најважније од свих.
Деца добијају све што пожеле, буквално истог момента
„Ја сам гладан!“ У секунди се заустављате на првој брзој храни. „Ја сам жедан!“ У реду, ево киоска. „Мени је досадно!“ Нема бриге, ту је телефон. Могућност да се одложи задовољство је један од кључних фактора будућег успеха и осећања среће. Ми заиста имамо најбоље намере и желимо да наша деца буду срећна, и чинимо их срећним у датом моменту, али они постају дугорочно несрећни. Одлагање задовољства значи могућност функционисања под стресом. Нажалост, наша деца постају постепено све мање оспособљена да се носе са стресом који на крају постаје огромна препрека за њихов успех у животу.
Немогућност да се одложи задовољство се често види у учионицама, центрима, ресторанима и продавницама играчака у тренутку када дете чује „Не“, јер родитељи нису научили своје дете на такав одговор.
Деца владају светом
„Мој син не воли поврће“, „Она не воли да иде у кревет рано“, „Он не доручкује“, „Она не воли играчке, али она је јако добра са Ајпадом“, „Он се облачи како он жели“, „Она је превише лења да једе сама“… То је оно што сам чула од родитеља. Од када деца диктирају како родитељи треба да се понашају? Ако их пустите да сами одлучују, све што ће они урадити је да једу шпагете, кроасане, гледају телевизију, играју се на својим таблетима и никада не иду на спавање. Зашто им онда дајемо да раде шта год пожеле а притом знамо да то није добро за њих? Без правилне исхране и квалитетног ноћног сна, наша деца долазе у школу раздражљива, анксиозна, и ослабљене пажње. Поред тога, шаљемо им и погрешну поруку. Они уче да могу да раде шта год пожеле. Kонцепт „оно што је потребно урадити“ је одсутан. На жалост, да би се постигли одређени циљеви у животу, оно што је потребно урадити често се не поклапа с оним што желимо да радимо. На пример, ако дете жели да буде добар студент, оно мора да учи. Ако жели да буде успешан фудбалер, оно мора напорно да вежба сваки дан. Наша деца знају врло добро шта желе, али им је веома тешко да ураде оно што је неопходно за постизање тог циља. То доводи до недостижних циљева и оставља децу разочарану.
Забава, забава и само забава
Направили смо вештачки забаван свет за нашу децу. Не постоје досадни тренуци. У тренутку када се дете смири, ми поново крећемо са забавом јер у супротном осећамо да не радимо своју родитељску дужност. Живимо у два одвојена света. Они имају свој забавни свет а ми имамо свој напорни свет. Зашто нам деца не помажу у кухињи или око веша? Зашто не покупе своје играчке? Ово су основни монотони послови који тренирају мозак да буде функционалан и они су неопходни да би дете могло касније да учи у школи. Kада дођу у школу, и почне време за учење, њима то постаје превише тешко. Њихов мозак је обучен само за бескрајну забаву а не за досадан рад.
Ограничене социјалне итеракције
Ми смо сви превише заузети, тако да дајемо нашој деци дигиталне геџете да би и они били „заузети као и ми“. Деца која се играју напољу, у неструктурираним природним срединама уче и социјалне вештине. На жалост, технологија је заменила играње напољу. Исто тако, технологија је учинила да и родитељи буду мање доступни за друштвену интеракцију са својом децом. Очигледно, деца су пала у други план… Геџети који нам чувају децу нису оспособљени за развој социјалних вештина. Сетите се да већина успешних људи има развијене управо социјалне вештине. Ово је приоритет!
Мозак је као мишић који можемо дресирати изнова и изнова. Ако желите да ваше дете вози бицикл морате га томе научити. Ако желите да ваше дете буде у стању да сачека, морате га научити стрпљењу. Ако желите да ваше дете научи да се дружи, мора развити социјалне вештине. Исто важи и за све остале вештине. Нема разлике!
Читајући горе наведене проблеме, немојте пасти у очај ако препознате себе и своје дете. Можете променити ствари и никад није касно. Ваше дете може постати успешно на друштвеном, емотивном и академском плану. Ево како то да учините:
1.
Ограничите употребу технологије и уместо тога се емотивно повежите с дететом
Изненадите их цвећем, насмејте се, голицајте их, оставите им емотивну поруку у ранац или под јастук, изненадите их изласком за ручак, плешите заједно, пузите заједно, туците се јастуцима… Идите на породичну вечеру, играјте друштвене игре, возите бицикл, прошетајте увече…
2.
Тренирајте одлагање задовољства
Нека чекају! У реду је да им буде досадно – то је први корак ка креативности
Постепено повећавајте време чекања између „желим” и „добијам”
Избегавајте коришћење технологије у аутомобилима и ресторанима, а уместо тога научите их да чекају.
Ограничите константно грицкање грицкалица
3. Не плашите се да поставите границе
Немојте се плашити да поставите границе. Деци су потребна ограничења за срећан и здрав раст!
Направите распоред. Нека се зна кад је време оброка, време спавања, време за игрице
Размислите о томе шта је добро за њих а не шта је оно што желе, односно не желе. Они ће вам за то захвалити касније у животу. Родитељство је тежак посао. Морате бити креативни како бисте их навели да ураде оно што је добро за њих, јер је то углавном супротно од онога што они желе.
Деца морају имати доручак и јести квалитетну храну. Они морају да проводе време на отвореном и спавају довољно како би у школи били концентрисани и способни за учење.
Претворите ствари које им се не допадају у емпативно стимулишуће игре
4. Научите своје дете да обавља монотоне послове од најранијег доба јер је то темељ за његову будућу радну способност.
Овде спадају активности као што су слагање веша, поспремање играчака, распакивање намирница, постављање стола за ручак, намештање кревета…
И овде важи правило да будете креативни. Нека њихов мозак повезује ове послове са нечим позитивним.
5. Учење социјалних вештина
Научите их да враћају оно што узму, да деле, да побеђују и губе, да пристају на компромисе, да дају комплименте другима и да користе „молим и хвала“.
Из мог искуства као радног терапеута, деца се промене оног тренутка кад родитељ промени своју свест о родитељству. Помозите својој деци да успеју у животу кроз овакав начин понашања, и ојачајте њихов разум и осећајност – што пре то боље!
Приредила: Андријана Максимовић
извор:
www.manastirklisina.com
