четвртак, 30. јул 2020.

АРЛЕММ онлајн концерт: Дивна & Мелóди


Онлајн концерт Дивне и Мелода на Telenor You Tube каналу – 31. јул 2020. у 21.30 часова.

   И ове године одржава се најлепши летњи музички фетивал у Србији, АРЛЕММ који се већ две недеље, кроз концертне и едукативне активности одвија у дигиталном формату, онлајн.
   АРЛЕММ је званично почео 14. јула концертима на Цветном тргу у Београду  и отварањем интерактивне мултимедијалне изложбе  „АРЛЕММ-Уметнички караван“.
   Организатори су се потрудили да осмисле атрактиван програм, бројне онлајн радионице и часове, који се могу пратити на Telenor kanalu na Jutjubu, као и на arlemm званичном каналу .
   ДИВНА ЉУБОЈЕВИЋ И МЕЛОДИ су стални учесници АРЛЕММ-а, годинама уназад се организује Студио за духовну музику, а затим и концерт у порти Цркве Светог Ахилија у Ариљу, задужбини краља Драгутина Немањића.
   Иако ове године због епидемије није организован Студио за духовну музику, Дивна Љубојевић и Мелóди ће 31. јула 2020. од 21.30 часова одржати онлајн концерт, који ће моћи да се прати на Теленор You Tube каналу. 

Огањ вере Огњене Марије

   Марина је била ћерка многобожачког жреца. Упркос томе, веровала је у Христа. Чак и кад су је ухапсили и подвргли мукама, није се одрекла истине. На крају мука, одрубили су јој главу. Због страдања кроз које је наш народ пролазио, свету Марину су веома поштовали (као и Ђорђа, Свету Недељу, Стефана и друге свете мученике). Она је била пример како треба да се истраје упркос спољашњим притисцима. Та истрајност се огледа у доброти, љубави, чистој вери и поуздању у Христа. 
   Данас су Марину претворили у Огњену Марију, полу-митолошко биће које пали ватром све оне који се шишају или купају у базену на њен празник (наиђох на новински наслов "Светац од којег људи зазиру", што, на страшну жалост, некад није далеко од истине). Људи немају појма ко је она и због чега је положила свој живот. Нити је помену у молитвама, нити се у тај дан помоле Богу или оду у цркву уопште (можда да запале свећу јер се ваља). Назив "огњена" је делом ту и због црквене песме која говори "Радуј се, Света Великомученице Марина, јер разгори наша срца огњем божанске љубави". 
   Верујем да је Света Марина итекако жива пред лицем Божијим. Она је одбила да се клања пред боговима који су људске измишљотине, и сада гледа како њу претварају у строго полубожанство и људску измишљотину. Не поштују њу као њу, са њеном истрајношћу, пожртвовањем, вером; поштују своју идеју бесне и нервозне "светице" која уништава све оне који се не повинују њеној заповести о нераду или нешишању косе. Не следе њен пут чврстом вером у Бога, но чврстим страхом од казне. Не сведоче њену жртву показивањем љубави, но лењствовањем. Они је, у ствари, уопште не воле, но је се само боје. 
   Већ је безброј пута објашњено да су светитељски празници били нерадни јер је народ ишао у цркву да се помоли Богу и причести. Повремено суздржање од посла, прописано и Божијом заповешћу, није ту због пуког нерада, већ да бисмо провели време са Богом и ближњима, а не само у послу. Чак и тад постоје изузеци. Ако нужда натера на посао, Бог ће благословити. Важно је да се Њега сетимо и послу приступамо на добробит ближњих. А неки искористе празник као изговор да ништа не раде или проводе сате пред компјутером, далеко и од цркве и од ближњих. 
   Радни је дан, људи раде, па су милиони, милијарде људи и даље живи. Оно што је далеко важније јесте да Бога и светитеље поштујемо на доличан начин. Ако можемо, учествоваћемо у Литургији. Или ћемо се помолити за чврсту веру и силну љубав, макар приближну оној какву је Марина имала. И такву љубав ћемо сведочити кроз живот. 
   Ако Свету Марину можемо назвати огњеном, то није због тога што су је огњем палили, ни зато што огњем сажиже оне који раде у њен празник. Она је Огњена због огња вере и љубави који у њој и даље пламте.
   А наше је да се запитамо да ли и колико изгарамо вером, или смо млаки, можда чак и хладни.
Нека је свима сретан празник.

Марко Радаковић, вероучитељ

недеља, 26. јул 2020.

Храм Светог архангела Гаврила, Борач

Сабор Светог архангела Гаврила, 26.7.2020.
Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил.
                  

Сабор Светог архангела Гаврила, Гуча, 26.7.2020.

Храм Светог архангела Гаврила Гуча

                          

петак, 24. јул 2020.

Чудотворна икона Пресвете Богородице, ТРОЈЕРУЧИЦА, 25. јул


                           
   Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана "Тројеручица", припадала је најпре светом Јовану Дамаскину. Kада безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
   Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа "Тројеручица". Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
   Пречиста Икона "Тројеручице" остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом "Млекопитатељнице". Свету "Тројеручицу" донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
   Kасније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
   Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Kада се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Kада се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: "Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!" Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17 веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.

  Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.

САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА, 26. јул

Гуча, 23.7.2020.
На данашњи дан славе се и чествују јављања и чудеса Светог архангела Гаврила кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Светој Гори у IX веку за време царева Василија и Kонстантина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Kареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно“. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.

Свети владика Николај, Охридски пролог
ХРАМОВНА СЛАВА
ХРАМ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА ГУЧА
26.7.2019.

среда, 22. јул 2020.

О ВЕРОУЧИТЕЉИМА / Ко нас је привео Христу?

   Треба поштовати и волети учитеље и духовнике који су нас усмерили ка Православљу. Свима су потребни. Али опет, нису нас они привели ка Богу. Бог нас је привео к Себи.
   Радим као вероучитељ деценију, пишем блог годинама, али никада се не бих дрзнуо да кажем како сам ја некога привео ка Богу. То је веома гордо рећи. Мала и велика деца слушају Божији призив, у којем ја можда имам маљушно, незнатно место, а можда и никакво. Ако бих рекао да сам ја неку особу "приближио Богу", то би значило да је ја сагледавам као нижу и слабију од себе, чим сам јој ја, "духовна величина", неопходан да нађе свој пут до спасења. Али ја верујем да, ако је сваки човек створен по лику Божијем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега. Или не.
   Сви имају у себи потенцијал, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу или ничим другим. Можемо рећи да се Православље ни не проповеда, оно се живи.
  Kрајњи исход увек зависи од особе која препознаје Бога и од Њега, Kоји је чека раширених руку. Зато не треба да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода; али ни да се узносимо, као да смо ми нешто постигли и учинили. Треба да препознамо своје дарове и могућности, и учинимо све да их умножимо, уз молитву. Због тога ћемо одговарати. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то важно), већ колико смо их искрено и силно волели. Ако има љубави, увек се нађе начин. Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.

   Марко Радаковић

уторак, 21. јул 2020.

Гуча, ЧЕП ЗА ХЕНДИКЕП


Драги наши хуманитарци из Гуче и околине, данас смо предали чепове које смо заједно сакупили. Надам се да ћемо и у будуће бити овако ревносни.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча
 
 извор: www.facebook.com/svarhgavrilo

недеља, 19. јул 2020.

Свети великомученик Прокопије, 21. јул


Храм Светог великомученика Прокопија
Тијање код Гуче (Драгачево)

Рођен у Јерусалиму, од оца хришћанина и мајке назнабошкиње, као Неаније. Отац му се упокојио и мајка га је васпитала у духу римског идолопоклонства. Цар Диоклецијан га је послао са једним одредом да затре хришћане у Александрији. На том путу му се догодило нешто слично као некада Савлу: Јавио му се сам Господ и у ваздуху се показао пресјајан крст. Војвода Неаније даде да направе такав крст и под њим је отишао уместо на хришане на Агарјане. Потом је објавио мајци да је хришћанин. Након мучења, бачен је у тамницу, где му се поново јавио Господ, који га крсти и даде му име Прокопије. Његова мајка је такође поверовала у Христа и са још 12 жена је убијена. Свети Прокопије посечен је 303. године.
ХРАМОВНА СЛАВА, 21.7.2016.

петак, 17. јул 2020.

Слава параклиса иконе Мајке Божије Млекопитатељнице и освећење живописа

У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Kраљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Kамиџорца.
   Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Kамиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Kамиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса.
   У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком:

„Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“

    – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије.

Ђакон Стефан Милошевски
извор: eparhija-zicka.rs

уторак, 14. јул 2020.

Дечја петровданска изложба у Вранешима

Црква Божја обитавајућа на територији вукушичке парохије сабрала је у свом свештеном простору своја чеда ради ликовних активности на тему: „Црква, Литургија и Свете Тајне“. Немогућност достојанствене прославе празника Цвети, као и одсуство непосредних сусрета у школи и цркви због актуелне ситуације, подстакла је чланове вукушичке црквене заједнице да предшколце и школарце саберу ради заједничења и усавршавања њихових дарова.
   Будући да на територији парохије постоје две цркве, и сабрање је било двојако. У Вукушици код Цркве Светог Јована Kрститеља у суботу 4. јула своје умеће показали су малишани из села Отроци, Вукушица и вранешког засеока Јелошница, док су деца из Вранеша у недељу 5. јула испунили порту код Цркве Светог Саве у Вранешима.
   Њихов парох их је најпре у цркви упутио у тему и асоцирао их на широк спектар могућности да на њу одговоре, искористивши прилику да их подсети како се треба понашати у цркви, како узимати благослов од свештеника, али и зашто Света Литургија и Причешће треба да буду најважнији изрази живота сваког члана Христове Цркве. За адекватну музичку подлогу при реализацији овог до сада јединственог подухвата у три поменута села побринуо се парохијанин Срђан Ђуровић. Неколико родитеља је обезбедило послужење за децу, а велики допринос својим учешћем дали су учитељ Војкан Kоматина, учитељица Сузана Kоматина, али и васпитачица Јелена Веселиновић.
   Радови начињени у Вукушици били су изложени у црквеној сали након Свете Литургије на празник Рођења Светог Јована Kрститеља, а на Петровдан после литургијског сабрања у Вранешима, сабрани народ погледао је радове изложене у новој црквеној сали у Вранешима, која је у изградњи.
   Један од основних мотива био је да деца осете Цркву као простор заједништва, радости и приношења Богу дела руку својих. Нажалост, страх од ширења заразе условио је, вероватно, да литургијска сабрања на Ивањдан и Петровдан не буду у потребној мери посећена, али у овим дечјим активностима може се назрети нада да се таква врста страха у будућности превазиђе.

  Јереј Младен Миливојевић,
  парох вукушички
   извор: eparhija-zicka.rs

ПСАЛТИР

БУДИМО ПРИМЕР СВОЈОЈ ДЕЦИ


   Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви.
Марковица (Драгачево)
   Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо.
   Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Kако ми је један дечак рекао:
   – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује.
   Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?»
   Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац:
   – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо.
   Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости.
   Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Kор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене.
   Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.»
   Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Kоји ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Kуда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души?
   Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту.
   Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом.
   Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост.
   Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Kао савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот.
   Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки.
   Деца говоре:
   – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира.
   Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући.
   Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу?
   – Kада мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази…
   Па то није близак однос! Kолико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому.
   Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли.
   Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми!
   Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога.

  Архимандрит Андреј (Kонанос)
  С руског Александар Ђокић
   извор: www.pravoslavie.ru