Вазнесење Господње се празнује четрдесет дана после Васкрса, у четвртак, шесте недеље после празника Васкрсења Христовог.
После Васкрсења, Христос је стално био са својим ученицима, поучавао их и храбрио да истрају у проповедању речи Божје. Тих четрдесет дана Христос је обедовао и живео свакодневним животом као и његови ученици, и сви су могли да виде ране од ексера којима је био прикуцан на крст страдања. На дан Вазнесења, Христос је све ученике извео у поље код Витаније"...и подигавши руке своје благослови их. И док их Он благосиљаше, одступивши од њих узносаше се на Небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом..." (Лк 24, 50-53).
Откуда радост при растанку? Ученици су знали да их Христос напушта само у телу, али да је он вечно са њима (и свима нама), јер је рекао: "Са вама сам до свршетка века". Управо отуда потиче радост хришћанства, из те вечне присутности Господње и дубоке вере у Христове речи: "Где се двоје или троје саберу у име Моје, тамо сам и Ја међу њима".
Дан Вазнесења није празник Христовог одласка од људи, него његово чудесно уздизање на небо. То је дан радости и наде за све који верују и знају да, иако наша тела доживљавају физичку смрт, бесмртна душа живи у светлости вечног дана.
Вазнесење Христово се у нашем народу зове Спасовдан, дан људског спасења кроз Господа Исуса Христа, Спаситеља света.
СВЕТОСАЦСКО ЗВОНЦЕ, бр. 5, 2020.
 |
| Спасовдан у Жичи, 2020. |
Нема коментара:
Постави коментар