...Када су овога дана деца са својих кревета посматрала сјајне звезде, рекла је Хајди:
- Зар ниси данас целога дана могла да мислиш како је добро што добри Бог не попушта лако, ма како се ми усрдно молили њему, само ако он зна да ће друкчије бити боље?
- Зашто ми то кажеш, Хајди? - упитала је Клара.
- Зато што сам се у Франкфурту од свег срца молила Богу да одмах идем кући. А што нисам могла да одем, мислила сам да ме Бог не чује. Али, знаш, да сам брзо отишла од вас, ти никад не би дошла овамо и не би оздравила на планини.
Клара се замислила.
- Али, Хајди - казала је она - онда уопште не бисмо морали да се молимо, јер Бог увек боље зна шта треба да се уради него што ми знамо и што умемо да му се молимо.
- Шта, Кларо, зар тако ти мислиш? - рекла је хајди жустро. - Свакога дана треба да се молимо Богу за све, све. Јер он треба да чује да ми нисмо заборавили да све од њега добијамо. Ако ми Бога заборавимо, заборави и он нас. То је казала твоја баба. И знаш, ако онда не добијемо што желимо, не смемо да мислимо да Бог није чуо и не смемо да престанемо с молитвама, него морамо овако да се молимо: сад већ знам, драги Боже, да ти нешто боље намераваш и већ се радујем што ће бити по твојој вољи.
- Како ти је то све пало на памет, Хајди? - запитала је њу Клара.
- Баба ми је то прво објаснила, па се онда тако и догодило, и сад знам. Али ја мислим, Кларо - наставила је Хајди устајући у постељи - данас морамо Богу још да захвалимо што нас је обдарио том великом срећом да ти сада можеш да идеш...
 |
| Лагуна, Београд, 2020. РОМАН ЗА ДЕЦУ И ОНЕ КОЈИ ВОЛЕ ДЕЦУ |
Нема коментара:
Постави коментар