четвртак, 18. јул 2019.

Света Анастасија

Манастир Студеница

ФИЛИГРАН: Први циклус - УВОДНА ЕМИСИЈА / Филигран је једна од најлепших техника обраде злата и сребра; овом техником током векова израђиван је диван накит као и украсни предмети којима се и данас дивимо. И, као што уметник најфинијом техником од злата прави најдивнији накит, тако и ми нашу љубљену децу треба да обликујемо у будуће људе који ће порасти нашем Творцу на славу, нама родитељима на радост, а Цркви и отаџбини својој на корист.

Звучни запис преузми овде: www.beseda.rs

Фирмилијан Оцокољић, ЈЕДИНИ ВЛАДИКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ РОЂЕН У ДРАГАЧЕВУ

   Блаженопочивши Епископ Средње-западно Амерички Фирмилијан (Оцокољић) рођен је у Властељицама (Драгачево) 25. 12. 1909. године. Његов отац свештеник Урош Оцокољић службовао је као свештеник у цркви каонској, бавио се политиком и био, поред осталог, председник Каонске земљорадничке задруге. Млади Станко Оцокољић после завршене основне школе уписује гимназију у Чачку коју завршава са одличним успехом. Потом уписује Богословију у Сарајеву коју завршава 1931. године. Пошто је рукоположен за свештеника, службовао је као капелан свога оца у Каони, где је остао до јануара 1934. године, када је прешао у Крагујевац. Ту му је, исте године, заједно са новорођеним дететом, на порођају, преминула супруга Надежда. Све ово га је потресло, па је напустио Крагујевац и отишао у Београд, где је постављен за вероучитеља у Основној школи "Свети Сава". Истовремено је студирао теологију на Београдском универзитету, где је дипломирао 1938. а потом постављен за професора Богословије на Цетињу, где је предавао патрологију и грчки језик. Касније ће предавати веронауку у Женској гимназији у Београду. Замонашио се 1939. године у манастиру Острог и том приликом добио је име Фирмилијан. У току Другог светског рата живео је у Енглеској , где је био дворски духовник краља Петра II Карађорђевића, кога је и венчао 1944. године.. На Оксфордском универзитету слушао је 1945. године историју и философију. У Сједињеним Америчким Државама докторирао је 1. марта 1963. на Универзитету у Чикагу са темом "Законик Цара Душана". Једно време предавао је историју на Академији Светог Владимира, а службовао је и у црквама(Чикаго, Детроит, Питсбург). Потом је био свештенослужитељ у Либертивилу. Сем бављења црквеним пословима, много је и на друге начине учинио на очувању идентитета српског живља у Америци. Организовао је светосавске и друге прославе, а на његову иницијативу написане су и две значајне књиге: "Историја модерне Србије 1804-1918" и "Историја Срба у Америци". Иницијатор је отварања Хиландарског одељења на Универзитету у држави Охајо (САД). И сам је писао, нарочито о догађајима из историје српског народа и СПЦ. Због болести разрешен је епископске дужности 14. јуна 1987. Умро је 2. новембра 1992. године у Либертивилу, где је и сахрањен.

(Верни народ предложио је да се по Владици Фирмилијану Оцокољићу назове по једна улицу у родној Каони и у Гучи).

За "Наше Драгачево" пише брат Дарко Трипковић, из Гуче, студент постдипломских студија црквене дипломатије ОЦАД Института у Москви.
извор: www.facebook.com 

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ ДЕЛИЛО СУДБИНУ НАРОДА

У „Политици” од 11. јула објављен је текст „Још се договара датум повратка листа Мирослављевог јеванђеља у Србију”.
   Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српскословенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два ондашња српска правописа: зетско-хумски и рашки. Настало је 1185. године, по наруџбини захумског кнеза Мирослава (1168–1171), једног од четворице синова рашког великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1113–1196), за потребе задужбине кнеза Мирослава и Епархије хумске Српске православне цркве. Представља превод грчког богослужбеног Јеванђеља цариградске цркве Св. Софије. Највећи део јеванђеља дело је преписивача Григорија Дијака, дворског писца кнеза Мирослава. Преписивање је трајало седам година, а Григорије је самостално написао крај рукописа, у четири кратка записа и украсио текст орнаментима.
   Руски архиепископ Порфирије Успенски, одушевљен Јеванђељем, исцепао је 1845. године 166. страницу (претходно је преписана) и однео је у Русију. Ова страница и данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.
   Мирослављево јеванђеље од настанка до 1896. године налазило се у српском манастиру Хиландару, на Светој Гори, на грчком острву Атосу, кога су основали монах Симеон и син му Свети Сава 1198. године. Године 1896. поклоњено је краљу Александру Обреновићу (1876–1903) приликом његове посете Хиландару. Од тада, Мирослављево јеванђеље је пролазило кроз невероватан и загонетан пут и често било угрожено.
   При повлачењу српске војске, краља Петра I и престолонаследника Александра Карађорђевића и Владе Србије ка југу Србије, због надирања непријатељске војске у Великом рату, понета је и дворска архива најважнијих књига, списа и других државних докумената које је требало сачувати. У Крушевцу, 5. октобра 1915. године, краљ Петар I наређује Добросаву Ружићу, сенатору и дворском библиотекару, да прегледа и издвоји најважнија документа из дворске архиве која су морала да буду сачувана по сваку цену. У једном дрвеном сандуку Ружић проналази Мирослављево јеванђеље и предаје га престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Захваљујући томе, Мирослављево јеванђеље је проживело Албанску голготу као и српска војска. На Крфу је чувано у Главној државној благајни, до 1918. године. По завршетку Великог рата чувано је у Музеју кнеза Павла. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју Србије у Београду, а отцепљени лист у Библиотеци Санкт Петербурга.
Организација УН за образовање, науку и културу (Унеско) уврстила је 2005. године српско       Мирослављево јеванђеље у своју Библиотеку 120 највреднијих дела која је створила људска цивилизација.

   Љубомир Ив. Јовић,
   правни саветник у пензији
   извор: www.eparhijazt.com

Епископ Фотије, Синајски Господ


уторак, 16. јул 2019.

Сабор Светог Архангела Гаврила, 26. јул

Храм Светог Архангела Гаврила, Гуча
Св. Архангел Гаврил. Овај велики архангел Божји празнује се 26 марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достојно јест.Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно". У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.
Манастир Ковиље
Манастири Клисура и Ковиље

недеља, 14. јул 2019.

О ЛИТУРГИЈИ

Код нас у манастиру служи се литургија сваки дан. И сваки дан има причасника, и уопште наш живот је просто неодељив од литургије. И тако је и почело враћање у тај изгубљени рај – такав је био мој лични догађај, значи кроз литургију. Прво нисам схватао шта се дешава и тако даље, али полако, полако... Ту треба наравно да прођеш неку, да се бориш, да се избориш за литургију, да се избориш за ту благодат. Али није то нека борба која је неподношљива. Ја мислим да је то нека борба кроз коју може да прође било који човек у било ком (добу), од новорођеног до старца. А сви се ми у томе уједињујемо око Тела и Крви Христове и то је за нас извор живота, значи вода живота, и ми не можемо без тога да живимо. И просто човек не може да се преобрази, не може да се промени, без литургије, не може просто да прогледа. И ја мислим да је то посебно важно и за нас и за млади свет који се враћа Богу или упознаје Бога, да обавезно ми као Црква отворимо та врата литургије за људе... Сви сада живимо у граду, градови су центри хришћанства, хришћанство је постало градска религија, вера. Фактички највећи број православних хришћана сад на Балкану живи у Београду, милион и двеста хиљада људи. И ми живимо сви овако у једном месту, а литургија је слабо присутна у нажем животу. И живимо у једној сујети, испразности, и под јаким притиском ђаволских ствари, и наша деца, и ми сви. И наш посао није толико, како да кажем, благословен, колико ја видим овако, ово што сад људи зову послом, што сад људи зову школом, ово што сад људи зову занимањем, љубављу, итд. И просто ми не можемо без тог извора живота да живимо. Ми смо постали живи мртваци, ми као личности из тих филмова, као неки зомбији. И ту је литургија за нас спасење, и очишћење, и лечење, и терапија, и храна, и вода, значи све, све је литургија. И све то постоји, све то има у том богослужењу које траје сат времена. У литургији је сажета, сабрана читава васиона, све што је Господ припремио за нас, то ми налазимо на литургији. И ја мислим просто да литургија мора да постане за нас нешто што је неодељиво од нашег живота.

Јеромонах Игнатије Шестаков, у емисији Агапе

Фотографије су преузете са сајта Сретењског манастира, усред Москве, у ком о. Игнатије живи и који овде помиње. На првој је отац, друга је са литургије на Васкрс, а трећа са литургије на дочек грађанске нове године, 31/1. у поноћ, у истом манастиру.