понедељак, 16. октобар 2017.

МАЈКА СВИХ ЦРКАВА

У плодној равници, око 5 километара од Краљева према Матарушкој Бањи и око 30 километара од Врњачке Бање, у подножју планине Столови, долини Ибра, где столећа одзвањају, налази се задужбина краља Стефана Првовенчаног, једна од највећих светиња српског народа из 13. века.
  Манастир Жича
   Долина српских краљева

   У долини Студенице на месту где река Ибар своје воде предаје Западној Морави, у најпознатијем и најпосећенијем српском манастиру крунисано је седам српских краљева. Приликом сваког крунисања пробијана су и потом зазиђивана нова врата кроз која би прошао само новокрунисани владар. Отуда назив овој светињи „Седмоврата Жича“. А отуда и великом грбу града Краљева седам златних краљевских венаца које означавају седам крунисних Немањића. Први крунисани краљ био је Стефан Првовенчани.
   Најстарији мештани села Жича за истоимени манастир кажу да је одувек био оличење просвећености, знања и духовности. Данас је женски манастир који се налази под заштитом Републике Србије као Споменик културе од изузетног значаја, у власништву Српске православне цркве. Србија средњег века била је земља високе цивилизације, данас високу цивилизацију можемо видети и осетити само у местима попут Жиче, где је на највишој цени вера, љубав и узајамно поштовање монахиња које овде проводе живот.

   Манастир као симбол братске љубави

   Монахиња Нектарија каже да је ово манастир који чува успомену на братску љубав. Поред свих недаћа које су задесиле овај манастир, који је за својих 8 векова често био на мети непријатеља, оскрнављен, много пута спаљиван и рушен, после сваке обнове све више је блистао и бивао раскошнији него раније. Све је и око ње и у њој некако краљевско и величанствено.
   „Светогорски монах Сава је поред моштију свог оца помирио завађену браћу Стефана и Вукана, када су се и договорили да саграде овај манастир, Жичу. За ово место одлучио се Свети Сава, јер је било подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима. На раскршћу православног Истока и римокатоличког Запада“, каже монахиња Нектарија.
  
   „Црвена госпођо Жичо“

   Манастир препознатљив по црвеној боји фасаде, која је симбол православља и краљевства, на великој зеленој травнатој површини шири осећај спокојства. Црвена светиња окупана сунчевим зрацима, заштићена високим зидинама и окружена љубављу 45 монахиња које радо примају радознале туристе који се на ово место увек враћају. Међу њима поред наших Срба увек има и Руса, Грка, Кипрана...
   Велико прелепо двориште, складно уређено са шареним цвећем и зеленилом, има другачију боју од свих уређених паркова, као да је и трава света. Дуж бетонске стаже која води од капије све до главног улаза у велику цркву пружа се под правом линијом разноврсно цвеће. Своју лепоту поносно показују жути нарциси и плави зумбули. Испред капије, код паркинга и руже се спремају за цветање. Њихово дрво пуно је ситних пупољака. У ваздуху се осећа свежина. Свуда около се шири опојан мирис јоргована и тек процветалог багрема који допире из сваког дворишта овог насељеног места. У даљини дворишта се назире плави рундел, који се некако стапа са бескрајно плавим небом. У дворишту Жиче најлепше је оних ведрих сунчаних дана с почетка пролећа, када се не бојите кише, а ипак ни сунце није прејако. На овом дивном месту је на ведром небу сунце једини господар.
   Унутрашњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама, чине је слабо очуване фреске, које су осликавали цариградски мајстори и мање талентовани провинцијски мајстори. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег. У главном делу цркве налазе се најмлађе, али и најзначајније фреске које приказују велике празнике и сцене из Христовог живота. Ово сликарство изразите лепоте, до данас се сматра за једно од најлепших у средњевековној Србији.
   У дворишту велелепне задужбине, налази се главна црква Светог Спаса која је посвећена празнику, у народу познатом као Спасовдан и такозвана Мала црква, посвећена Светом Петру и Павлу. Ове две грађевине су сачуване још из 13. века, све остале су новијег датума. Ипак, кроз цело ово парче свете земље осећа се мирис старине, све одише историјом, као да векови одзвањају изнад високе зидане ограде која штити овај мали свет пун љубави и вере. У задњем делу дворишта налазе се конаци, где спавају монахиње, али где могу преспавати и сви мештани овог света.
   У манастиру се врше и преводи књига са грчког и руског језика, а сам манастир се бави и издаваштвом. Жича је наставила традицију давних времена, када је за време епископствовања владике Николаја Велимировића у манастиру постојала штампарија.
   Васко Попа очаран њеном лепотом опевао је Жичу у песми са истоименим називом, у којој јој се обраћа са „Црвена госпођо Жичо“.

   извор: zurnalist.rs

недеља, 15. октобар 2017.

ПОВОДОМ 180 ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ

Поводом прославе великог јубилеја 180 година постојања Гимназије у Чачку, која се данас завршила свечаном академијом у великој сали Дома културе, разговарали смо са директором ове средњошколске установе, са њеним још једним успешним учеником – професором филозофије Иваном Ружичићем. Програм прославе, који је трајао четири седмице, био је посвећен бившим успешним ученицима и професорима, по чему је ова школа препознатљива, не само у Чачку, него и у Србији.
Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка.
Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. 
 
   Иван Ружичић, рођен у Чачку 1961. године, Гимназију је завршио 1980, дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1987, од 1993. ради као професор филозофије у чачанској Гимназији, а од 1. октобра 2014. године је у четвртом мандату на дужности директора ове успешне средњошколске установе. Поред професионалних обавеза у школи, бави се и питањима која су у вези са реформом образовања уопште, а посебно реформом гимназија.
   – Када сам 1976. године уписао Гимназију примало се 12 одељења, око 330 ученика. Уписао сам друштвени смер. Данас, у шали, често кажем колегама да сам прошле године прославио 40 година од како сам дошао у Гимназију као ученик, а касније се вратио као професор и постао директор. Гимназијске дане памтим као веома лепе и као изузетан период у мом животу. Доста смо се дружили, били смо компактна генерација, а посебно одељење. Најбољи пријатељи су ми из гимназијских дана. У првом разреду сам постигао врло добар успех, а у остала три одличан, што је мени пуно значило. Тада је важило правило да ученици који су три године имали одличан успех буду ослобођени полагања усменог дела матуре. Често су се мењале разредне старешине, Вера Слобић, Вера Симовић, Љубина Јаћимовић, али са свима смо имали врло коректан однос. Учио сам руски језик и посебно памтим професора Михаила Боровског кога у последње време често помињем, јер га као ученици можда нисмо најбоље разумели. Он је имао сјајна запажања када је реч о учењу, увек је говорио: “Рука пише, око контролише”. Тоје суштина како се учи, а то сам схватио тек на студијама. Наше професоре смо изузетно ценили, али смо касније схватили да су били и добри људи – сећа се својих средњошколских дана директор Ружичић.
   Током разговора директор нас подсећа и на историјат школе, наводећи да је настава почела у јесен, највероватније на Митровдан, 1837. године, са два наставника и два ученика. Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. Нема трагова где је у почетку била смештена гимназија, али је највероватније то била зграда коју је подигао за школу Јован Обреновић на месту где се данас налази зграда Скупштине града Чачак. Услови рада у школи били су недовољни, без потребног намештаја, опреме и уџбеника. Уџбеници су више служили наставницима, него ученицима, јер је наставник обично читао и диктирао, а ученици су писали, напомиње наш саговорник.
   – Уписао сам филозофију, јер је за мене била изазов, а на то су утицали и професори који су ми предавали, нажалост покојни, Лале Јовановић и Светлана Ерић. Нисам се покајао. Привлачила ме је професура. Када сам дипломирао, у фебруару 1987, знао сам да ћу се вратити у Чачак. Радио сам у Гучи, у Горњем Милановцу, у Чачку у Економској школи, у Машинској сам чак предавао музичко, јер сам на факултету слушао естетику четири семестра, односно две године, а 1993. године вратио сам се у Гимназију као професор. После неколико година колеге су ме изабрале за директора. Предложено је да сви чланови наставничког већа добију цедуљу на којој ће написати једно име ко треба да буде вршилац дужности директора школе. Добио сам апсолутну већину и подршку колега, што је за мене била велика част, али и обавеза. Иако сам сада у четвртом мандату, не бих могао да будем директор у некој другој школи. Са овим људима у Гимназији сам 25 година, ми функционишемо као породица, али не само чланови колектива, већ подстичемо такав однос и између ученика и професора, и родитеља и колектива школе. Најважнији су нам сарадња, поверење и љубав према знању. Уствари, тимски рад је тајна успеха и добрих резултата ове школе. Постоје три стуба на којима почива свака добра школа, а то су: препознатљиви професори и ученици, добра организација рада и максимална аутономија запослених у реализацији основних циљева школе. Ми имамо сјајне професоре и сјајне ученике, који су по својим резултатима познати и у граду и у држави – поносно каже директор Ружичић.
   У периоду после Другог светског рата школа је радила углавном као класична гимназија са природно-математичким и друштвено-језичким смером, а од 1977. до 1990, у време тзв. усмереног образовања, када је практично укинута гимназија, школа је функционисала као ООУР “Мешовитих струка”. Ипак, у последњој деценији 20. века и у 21, свој трећи век постојања, школа је ушла као Гимназија у Чачку. Директор наглашава да сви наставници и ученици школе с поносом и одговорношћу чувају углед школе који су стварале стотине наставника и хиљаде ученика који су чинили оно што данас јесте Гимназија у Чачку.
   – Сви они сведоче о изузетној историји чачанске Гимназије која је саставни део историје града Чачка и државе Србије. Наша школа је уствари мали град, јер имамо 1.088 ученика, 103 радника, око 2.000 родитеља, много сарадника, а то је три и по, четири хиљаде становника. Наравно, данас се однос ученика и професора доста променио. И наше генерације су поштовале професоре, али смо били на дистанци. Данас је поштовање засновано на узајамној сарадњи. Професори данас користе сваку прилику да ученике похвале. Ова су деца сјајна, знају шта хоће. Имамо и фантастичну сарадњу са родитељима. Најважније је то што радимо заједно. Ауторитет професора се темељи на међусобном поштовању. Професорима увек говорим: “Ви морате да поштујете ученике, да би они поштовали вас”. То није подилажење, већ децу морамо да поштујемо као људе. Ауторитет треба да стварамо својим знањем, оним што говоримо и радимо.  У васпитању ученика морамо да будемо доследни и што праведнији, јер су деца најосетљивија на неправду – истакао је бивши ученик, а данашњи директор чачанске Гимназије Иван Ружичић.

   ВЕЖБАОНИЦА МИСЛИ, СРЦА И ВОЉЕ

– У јесен 1937, тј. 16. и 17. октобра, школа је свечано прославила 100 година постојања. Прослава стогодишњице чачанске Гимназије протекла је у великој радости и одушевљењу и присуствовало јој је, у оба дана, око 7.000 грађана. Николај Велимировић, епископ жички, честитао је јубилеј наставницима и ученицима школе, и преводећи реч “гимназија” да значи “вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбанице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. “Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин” – подсетио је директор Ружичић.

   Нала Радичевић
   извор: www.caglas.rs

ХАЈТЕ БРАЋО БЕЛОЈ ЦРКВИ, Горња испосница Светог Саве, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.


фото/видео: М.Луковић

Поклоничко путовање на празник Покрова Пресвете Богородице

Покров Свете Богомајке
Позива нас под окриље,
Па пођосмо у загрљај
Оне која стално бдије.

Све стазама Светог Саве,
Поклоници кренули су,
Милој Мати, за Њен празник
Молитвице да узнесу.

Студеничка два сабрата,
Августин и Лаврентије,
Дочекују поклонике
Жељне Свете Литургије.

Мала црква пуна људи,
Сви певају као један,
А свако је од њих само
Христа гладан, Христа жедан.

Литургију насушну нам
Оци часни су служили,
Из Путира, Чаше Свете,
Браћу, сестре причестили.

Па до Горње Испоснице,
Живим Богом укрепљени,
Похрлисмо са радошћу,
Све Покровом закриљени.

У повратку- Студеница,
И краљевске мошти Свете,
Чусмо како нам говоре:
„Љуби Христа, драго дете“

„Душом својом, умом својим,
Помоли се за свакога,
У срцу нек љубав пламти,
То је вама дар од Бога“.

У сутон смо сви приспели
У манастир Придворица
И Псалме смо запевали,
Озарених, ведрих лица.

Нела Мечанин
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.
Манастир Студеница

Испоснице Светог Саве-Студеница-Придворица, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.


Тропар Покрову Пресвете Богородице, глас 4.

Данас као православни народи светло празнујемо, осењени Твојим Богомати доласком, и гледајући Твој пречисти Лик, умилно говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.
Кондак Покрову Пресвете Богородице, глас 3.

Дјева данас у цркви предстоји и са Светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са Пророцима се веселе: Јер Превечнога Бога за нас моли Пресвету Богородицу.
фото: М.Луковић

МИ СМО ДЕЦА НЕБА, Горња испосница Светог Саве, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.

фото/видео: М.Луковић