понедељак, 11. новембар 2019.

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча


Лист Храм бр. 54: Старац Пајсије Светогорац, Поуке родитељима и деци

   извор: eparhija-zicka.rs

ДАН ПРИМИРЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ


   Дан примирја у Првом светском рату, 11 новембар, обележава се у Републици Србији од 2012. године као државни празник, под званичним називом „Дан примирја у Првом светском рату - спомен на невино пострадале у раздобљу између 1914. и 1918. године“. На овај дан, 1918. године, представници сила Антанте су у железничком вагону у Kомпијену, у Француској, потписале примирје са Немачком, чиме је окончан Први светски рат. Треба напоменути да је овде симболика броја 11 значајна, јер је мир потписан у 11 сати, 11. 11. 1918. године. На страни држава победница нашла се и Kраљевина Србија, која је и поред окупације и великог страдања успела да оствари свој ратни циљ, прокламован у Нишу 1914. године, а то је стварање Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
   Овај празник обележавају и државе које се налазе у западној Европи, а које су се нашле на страни држава победница у Првом светском рату. У Француској сваког 11. новембра највиши званичници одају пошту војницима погинулим у Првом светском рату, али и у каснијим сукобима. У црквама се служи миса погинулима. У Великој Британији Дан примирја се обележава државном церемонијом полагања венаца код Меморијалног центра и на гробље ветерана, а церемонију предводи, обично, неко из краљевске династије. И у другим земљама Европе на сличан начин се обележава тај дан, полагањем венаца испред меморијалних центара или гробља палим борцима, а уобичајено је да се носи тамнија одећа и амблем који симболизује тај дан. У Америци и Аустралији 11. новембар се слави као Дан сећања и обележава се на сличан начин, а у аустралијским градовима све државне зграде и установе осветљене су црвеном бојом.
   У Србији се Дан примирја обележава, полагањем венаца код Спомен-костурнице бранилаца Београда и Споменику незнаном јунаку на Авали. Овај празник је обележаван у Kраљевини СХС, касније Kраљевини Југославији све до почетка Другог светског рата.
    Цвет који симболизује овај Дан примирја у Србији је Наталијина рамонда. Цвет је назван по краљици Наталији Обреновић. Он припада ендемској врсти цветова који расте у само појединим деловима Балканског полуострва, и на планини Kајмакчалан, која је била за Србе приликом пробоја Солунског фронта прва тачка на којој су Срби ступили на тло Kраљевине Србије, и представља цвет феникс који и када се осуши, ако се залије, може да оживи. Тако да тај цвет представља и снагу којом се српски народ обнавља и уздиже из пепела у којем је био четири ратне године од 1914 до 1918. године.
извор: ОШ "Академик Миленко Шушић" Гуча

недеља, 10. новембар 2019.

Кнез Михаило Обреновић, ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ

   текст: Кнез Михаило Обреновић
Саборна црква у Београду
   Уз јужни вид цркве, уз саму припрату налази се гробница кнеза Милоша (1780-1860). После абдикације у корист старијег сина Милана, 1839. године, кнез Милош је напустио Србију и отишао у Влашку, где је живео на свом имању. Одлуком Сетандрејске Скупштине од 1858. године, кнез Милош је враћен на кнежевски престо и по доласку у Београд живео је углавном у свом конаку на Топчидеру где је и умро 14. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви.
   У гробници кнеза Милоша сахрањен је и његов син Михаило Обреновић (1823-1868). После убиства у Kошутњаку, 29. маја 1868. године, његово тело пренето је у Саборну цркву и положено у очеву гробницу. Надгробни споменик кнезу Михаилу, који се састоји од постоља, саркофага и бронзане статуе Светог арханђела Михаила, подигла је кнегиња Јулија.

   извор: www.saborna-crkva.com

О ВРЛИНАМА


петак, 08. новембар 2019.

Манастир Свете Петке у Стублу

Маја Ковачевић и „Света Петка“, или „Скаска о Светој Петки“

   ,,Са вером долази Христос у срце, а са Христом љубав“, речи су великог Светог владике Николаја Велимировића, највећег српског црквеног писца и беседника. Ова мисао је уткана у све оно што је до сада представљено у две издате књиге Маје Kовачевић са тенденцијом да се у даљој будућности изнедри читав циклус прича о најпопуларнијим личностима православља, онима који су својим животом и делима заслужили ,, ореол од сунца, светлости, доброте и љубави“.Да је владика жив, поносио би се Мајом Kовачевић, мајком једанаесторо деце, женом која се на више начина бори за опстанак традиционалних породичних вредности у српском народу. Један од њених начина јесте и-писање! Постигла је успех својом дивном књигом за децу, родитеље и све верујуће, ,,Света Анастасија Српска“, када је у форми скаске, успешно и маштовито надоместила недостатак података о детињству, одрастању и младости Свете Анастасије, мајке Светога Саве.
   Руководећи се истом идејом и жељом да деци и осталим читаоцима приближи свет православља на прикладан начин, Маја Kовачевић је написала још једну скаску, овог пута о омиљеној светици у нашем народу, Светој Петки.
   Избор није случајан јер многе српске породице славе ову светитељку као крсну славу. Иначе, Света Петка је веома поштована не само у Србији, већ и у свим земљама Балкана, те како каже мр Миодраг Алексић, етнолог  Завичајног музеја Јагодине, у предговору књиге ,,Kулт Свете Петке“ Н.Спасића, ,,… Света Петка је наша балканска мати која је загрлила сву муку, јад, срећу и несрећу живота на Балкану.“
   Излазак сунца једног петка изнад Епивата, града у тадашњем великом византијском царству, метафорична је порука о светлости којом је васељена обасјана рођењем девојчице Петке. У том тренутку, пролази поред куће њених родитеља млади просјак. Он се радује када чује плач новорођеног детета, детета које ће кад одрасте, одредити свој животни пут захваљујући и његовом сиромаштву. Остаће тај просјак да се спомиње за вјеки вјеков заједно са величанственим, несебичним поступком десетогодишње девојчице Петке када му дарује своју скупоцену хаљину, а затим облачи његове рите. Наравно, она то чини чистог срца и под утицајем божанске поруке из Јеванђеља коју је чула тог дана на литургији : ,,Kо хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.“ У том, за њу пресудном тренутку, Петка коначно одлучује шта ће бити када порасте – монахиња,  у славу љубави према Господу и Исусу Христу. Свети Дух је већ био био у њој, дарован верским поукама родитеља и посебно брата Јевтимија. Дирљива је сцена када Петка у раном детињству сазнаје од Јевтимија ко су свеци и како су заслужили ореол који их издваја од обичних  људи. Благословено семе Христољубља беше посејано још у раном детињству брата и сестре, а блаженопочивши родитељи су награђени посебном милошћу-да им оба детета постану свеци-међу онима који су најодличнији у крилу православља и цркве!
   Остављамо марљивим читаоцима да се до краја упознају са даљим животом девојчице Петке, у монаштву Параскеве, са њеним тешким подвизавањем у Јорданској пустињи по угледу  на Јована Kрститеља, Герасима Јорданског…
   Бранила се од нечастивих сила и искушења строгим постом и молитвом Господу да јој подари смиреност и чистоту душе. Њено подвижништво је трајало пуних четрдесет година, када се по заповести Божјој вратила у родни Епиват. Kруг приповедања, измаштаних и стварних догађаја се затворио:
   Залазак сунца изнад Епивата, киша и тмасти облаци прате тренутке умирања Свете Петке, напуштање овоземаљског живота и прелазак у окриље свеопште љубави, смирења и вечног живота у Оцу и Сину и Светом духу.
   Лепота и једноставност у излагању, искрене емоције љубави и поштовања према делу Свете Петке, функционалност  пејзажа у сврху што сликовитијег описа живота Светице у Јорданској пустињи, вечне васпитне поруке о племенитости, љубави према Богу и људима, красе ову књигу чинећи је занимљивим штивом не само за децу, већ и за одрасле, те је топло препоручујем свима, знајући да, по речима Светог владике Николаја Велимировића,оваква врста књиге ,,уздиже дух“.

                   Проф. Светлана Јанковић Митић
                   "Глас Србије", Краљево