субота, 01. август 2020.

Дечани, успомена достојна хвале

Детаљ са дечанског хороса: Благочестива госпођа Евгенија
Данас смо прославили свете Лазаревиће, Св. Деспота Стефана Високог и његову мајку монахињу Евгенију, друге ктиторе Високих Дечана. Манастир Високи Дечани нажалост, није остао у свом првобитном сјају ни цело столеће, јер убрзо после Kосовске битке (1389), Дечани су страдали у налету турских освајача. Kнегиња Милица (у монаштву Евгенија) са синовима кнезом Стефаном и Вуком, посетила је манастир и затекла га у жалосном стању, па је забележила у својој повељи да је оно због чега се свети ктитор толико трудио ... од злих исмаилских народа спаљено и оборено. Лазаревићи су обновили што је било срушено, вратили манастиру отете поседе и даривали нове. Захваљујући Лазаревићима, а касније и Бранковићима, Високи Дечани ни после турских освајања нису престали да буду духовни и културни центар Метохије и стециште многобројних образованих монаха.
Unfortunately, Visoki Dečani Monastery did not remain in its original splendor for even a whole century because soon after the Battle of Кosovo (1389), Dečani suffered in the wave of oncoming Turkish conquerors. Princess Milica (later nun Evgenija) and her sons, Princes Stefan and Vuk, visited the monastery and found it in miserable condition, whereupon she wrote in her charter that into which the holy founder has invested so much effort . . . has been torched and destroyed by the evil Ismailite peoples. The Lazarević dynasty restored what had been destroyed, returned its usurped properties to the Monastery, and gave it new gifts. Thanks to them, and later to the Branković dynasty, despite the Turkish conquest Visoki Dečani continued to be the spiritual and cultural center of Metohija and the meeting place of many educated monks.

   извор: Decani.Manastir
Повеља монахиње Евгеније (Kњегиње Милице)
 о обнови Високих Дечана из 1397.
Дечански хорос (велики свећњак) који су обновили  Лазаревићи после Kосовског боја
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВИСОКИ ДЕЧАНИ

ПЕСМАРИЦА / Car Lazar i carica Milica / Tsar Lazar and Tzaritsa Milica / Царь Лазарь и царица Милица


Говоре: Олга Савић, Милош Жутић, Гојко Шантић, Горан Султановић и Бранко Вујовић

5:40 Read by: John A. White

12:55 Чита: Наталија Поповић Љубојевић

Објављено на двокасетном специјалном издању Научне књиге – Београд, Слободишта – Kрушевац и Дискоса – Александровац поводом шест векова боја на Kосову. 1989.

Special edition due to six centuries anniversary of The Battle of Кosovo

Храм Светог прорака Илије, Вича

Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, на Илиндан ће служити свету архијерејску Литургију са почетком у 9. часова.
У Ви­чи се, између Рељевца Мари­чи­ћа брда, западно од Мале реке у Главоњи­ћи­ма, налазе остаци парохијске цркви­це, ко­ја је, по предању, по­дигнута на развали­нама некадашњег манасти­ра Рељевца, ко­ји су Турци запали­ли. На темељи­ма манасти­ра по­дигнута је мала цркви­ца, у ко­јој је по­следње при­чешћи­вање обављено око 1840. го­ди­не. За по­ди­зање но­ве цркве, би­ло је по­кушаја 1869. го­ди­не, али та зами­сао ни­је реали­зо­вана. Црква је сази­дана 1931. го­ди­не, заузи­мањем свештени­ка Ми­лана Недо­ви­ћа, учи­теља Александра Сухано­ва, иначе Руса - еми­гранта, и представља једно­ставно гради­тељско дело. По­дигнута је на ко­си брежуљка и до­ми­нира око­ли­ном. 
Видовдан, 2020.

Свети пророк Илија, 2. август


Илиње, Овчар Бања, Илиндан, 2015.
Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Kад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Рти (Драгачево)
ХРАМОВНА СЛАВА, Илиндан, 2016.

Преподобна Евгенија (Лазаревић), 1. август


                          
Kнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Kрушевцу. Kнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Kалемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

Тропар (глас 4):

Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Kрст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.