 |
| Снежана Костић, Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева |
Живот наших старијих је био пуно тежи, биле су прве речи моје баке која је седела и причала ми о животу наших старих. Кућице мале, али пуне љубави и слоге. На средини собе ложило се огњиште, а са зида упаљени фењер осветљивао је собу. Радост је доносио глас плача мале бебе која је лежала у колевци. За трпезом мир и тишина, само се чује гребање дрвеним кашикама по чанчићима. Вода је доношена у бакрачима на обрамачама, а веш испрљан су жене прале на рекама сапуном који су и саме правиле. Земљу су обрађивали са дрвеним мотикама и дрвеним плуговима. Деца су до школе путовала пешице или дрвеним колима које је вукла стока, а у школи их је чекала магарећа клупа која је служила за децу која су кажњена. Гледао сам баку у очи из којих су лиле сузе само ми је рекла: "О прошлости има много тога да се каже, али једно запамти људи су се много мучили, али су били срећнији."
Михајло, трећи разред
Нема коментара:
Постави коментар