ИЗ УСТА ДЕЦЕ...

...- А, видиш, он о теби мисли - са смешком му рече Василије Васиљевич. - И шаље ти...

   Раскопчао је капут и из унутрашњег џепа извадио пакетић увијен у папир, затим га пажљиво одмотао. Аљоша и његов тата угледаше прелепу икону на којој је био коњаник који је копљем пробадао аждају. Дракон се пакосно, али ипак немоћно, превијао поред коњаникових ногу.

   - То је Свети Великомученик и Победоносац Георгије - рече тихо Василије Васиљевић. - Ту икону је сам баћушка урадио. Баш си ти, Аљоша, неки срећник.

   Аљоша је, наравно, много пута видео икону Светог Георгија Победоносца, али је никада није нешто посебно загледао. Сада је његов поглед, ко зна због чега, одмах пао на светитељеву руку, и то ону којом је држао копље. Па зар се тако држи копље?

   Навикао је да на разним сликама види како војници својим снажним рукама стишћу копље, а светитељеви прсти на икони уопште нису били стиснути, па је копље просто клизило из његових руку. Аљоша није могао да издржи а да не упита:

   - А зашто је рука овако нацртана?

Аљоша се, на крају распуста, тешка срца растао од својих другара, и вратио кући, у град.
Али, ускоро у посету стиже друга бака, Тоња, и нема баш много разумевања за Аљошину веру! О томе да бити Хришћанин није нимало лако, али јесте дивно и узвишено, говори нам писац у другој књизи - "Нови пријатељи".

   - А, рука?! Добро си приметио. Браво, Аљоша! - похвали га василије Васиљевић. - Рука је тако нацртана заато што Свети Георгије зло не побеђује злом, него добром. И не страшћу, него бестрашћем. И не силом, него љубављу. Је л' разумеш?

   - Значи да он ни нема потребу да копље стишће?

   - Управо тако! Баћушка ти шаље ову икону са жељом да и ти на исти начин побеђујеш злом и силом, него бестрашћем и љубављу. И да своју веру носиш кроз живот као праву светињу. Шта велиш, хоћеш ли се трудити?

   - Хоћу!

   Василије васиљевић се окрену према Николају Александровичу и рече:

   - А вама и Наталији Сергејевној баћушка шаље топле поздраве уз његов дубоки наклон. Жао му је што Аљоша данас није био у цркви. Веома би желео да и вас тамо види. Можда се ипак наканите?

   - Не знам баш - премишљао се Аљошин тата. - Отац Генадије ми се, наравно, веома допао, али да би неко ишао у цркву, требало би да...

   - Шта треба?

   - Па требало би да верује...

- Па онда верујте!

   - Шта, зар да поверујем у Бога?

   - И у Бога! И у Пресвету Богородицу, нашу заступницу пред Богом! И у човекову душу! У то да наша душа постоји међу свим тим артеријама и венама, плућним крилима и бубрезима, и међу свим тим навртњима и завртњима...Али и у то да је наша душа бесмртна.

   - Не знам баш - замишљено понови Аљошин тата. - Чини ми се, да би неко веровао морао би у себи да има нешто посебно...Ма, нешто детиње и наивно...

   - Ех, како сте то добро рекли - рече с осмехом Василије Васиљевић. - И Сам христос нас у Јеванђељу баш то учи: Будите као деца...Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско...А требало би ући. Аљоша, а желиш ли ти да уђеш у Царство небеско?!

   - И те како желим - одлучно му одговори дечак.

   - Из уста деце...! - рече Василије Васиљевић, па се сва тројица слатко насмејаше.

Владимир Јурјевич Маљагин, Нови пријатељи (Повест о Аљоши), Дуга, Сремски Карловци, 2007.