Песма каже:
Цркву граде три
Мрњавчевића
У Стјенику кршу великоме,
У колијевци бјелих
соколова.
Цркву граде собом
надгледају
Бан Угљеша и
војвода Гојко
И са њима Тришо
неимаре
Дању зида ноћу не
почива
Већ довлачи пјесак и
камење
Хоће браћа у бој са
Турцима
Па им ваља војску да
причесте
...
НЕТРУЛЕЖНО БОГАТСТВО
Певница при храму Светог Саве Београд
протојереј Радован Стевановић, Црква Светог архангела Гаврила, Гуча
На левој обали потока Ладна вода, испод брда Стјеника,
огранка планине Јелице, налази се Манастир Стјеник у ком почивају мошти св.
Јована Стјеничког, који се подвизавао у једној пећини изнад данашњег манастира.
Због снажног извора
који избија у непосредној близини, испод праве као зид стене, Манастир се од
почетка звао Истник – Источник, Извор. Истник је био метох Манастира Јежевице.
По народној традицији верује се да су га подигли браћа Мрњавчевићи, нешто пре
Маричке битке 1371. у којој су и страдали.
Св. Јован Стјенички
недвосмислено припада синаитско-исихастичком монашком покрету. Монаси синаити
су не само они који су живели на Синају, већ и они многобројни који су били
носиоци синаитског начина монашког живљења. Овај тип монаштва заснован је на
сиромаштву, личном труду, одрицању од света, усмерен на молитвено самовање, на
непрестану молитву и духовно усавршавање.
Српске везе са
Синајем потичу још од св. Саве. Приликом свог другог путовања на Исток, Свету
Четрдесетницу проводи на Синајској Гори у посту и молитви. У то време се бележи
присуство српских монаха на Синају. На пример у „Псалтиру“ српске рецензије из
13. века из
манастира св. Екатерине на Синају, налази се херувимска песма писана ћирилицом.
Везе Србије са
Синајем продужиле су се кроз цео немањићки период. Неко време су лавру св. Саве
Освећеног држали српски монаси у својим рукама. Српске везе са Синајем постале
су још интензивније за време цара Лазара због његове посебне наклоности према
светогорском и палестинско-сиријском монаштву, и наставиле су се у време царице
Милице, Стефана Високог и Ђурђа Бранковића и остале непрекинуте до 18. века.
Исихасти, делатељи Исусове молитве, синаитско-светогорског
типа, јављају се у Србији већ у време цара Душана. Делимично повољнији
политички услови у Србији за културну и духовну активност, у односу на Византију
и Бугарску крајем 14. и у првој половини 15. века, допринели су да моравска
Србија за време Лазаревића и Бранковића постане место окупљања најдинамичнијих
носилаца духовног препорода овог времена.
Духом
синаитско-исихастичког покрета надахнути су не само монаштво и духовни живот
овог времена, него и црквена и државна политика, архитектура, уметност и
књижевност, тачније живот друштва уопште. Само покрет такве врсте целосно
заснован на вери, сав у потрази за вечним, био је у стању да удахне нови живот
и осигура континуитет друштву чије су структуре из темеља уздрмане због кризе
изазване спољашњим ударима и унутрашњим немирима.
За моравску Србију
покрет синаита јесте продужетак кирило-методијевске и светосавске мисионарске
традиције. Ови су крајеви до тог времена били на веома ниском ступњу духовног
развоја и просвећености. У њима се једва може назрети постојање црквеног
живота. Подручје које са југа затварају Западна Морава и Нишава, са истока
Тимок, са запада Дрина, а са севера Сава и Дунав, затечено је у време цара
Лазара готово без цркава и манастира.
Због велике
несигурности која је завладала после Маричке битке 1371, дошло је до масовног
досељавања монаштва у Србију. Тако су отпочела ницати бројна духовна средишта.
Прво новонастало духовно језгро био је Манастир Раваница. Ове монашке насеобине
нису биле само општежића, као до тада, него су поред њих ницале пустиножитељске
насеобине.
Манастир Стјеник: св.
Јован Стјенички, Чачак, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар