Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина, 28. август

                      

                         

О ЉУБАВИ

НОВО ИЗДАЊЕ МАНАСТИРА ЖИЧЕ У ШТАМПИ – СТАРОЗАВЕТНЕ ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

 

   Књига „Стари Завет у причама за децу“ је настала на основу превода са руског књиге протојереја Александра Соколова који се потрудио да Стари Завет учини приступачним савременом читаоцу, а нарочито најмлађој генерацији.

   „Старозаветне приче за децу“ на разумљив и занимљив начин воде читаоца кроз библијске догађаје, откривајући му задивљујућу историју света и човека у њему и говорећи о заједници  Бога и човека, величини Божје љубави и старања о човеку, почев од стварања па све до доласка Христа међу људе, догађаја којим врхуни љубав Божја.

   Посебна вредност књиге представљају несвакидашње илустрације уметника Бојана Миљковића које, пленећи својом оригиналношћу и аутентичношћу, осликавају судбине старозаветних јунака, уводећи нас на жив и непосредан начин у библијски свет.

   извор: zica.org.rs

Додела награде "ЖИЧКА ХРИСОВУЉА" песнику Мошу Одаловићу, Манастир Жича, Преображење, 19.8.2017.

   На Преображење Господње, у Трпезарији Манастира Жиче, песнику Мошу Одаловићу градоначелник Краљева др Предраг Терзић уручио је Жичку хрисовуљу која му је, одлуком жирија Жичког духовног сабора Преображење 2017, додељена ''због чисте духовне радости у песмама за децу и безазлене''. Пред бројним поштоваоцима Одаловићевог стваралаштва, о његовом делу говорили су др Драган Хамовић и проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић.
   -Мошо Одаловић пева са живахне стајне тачке детињства. У детињство тегобно и у кошницу своје многочлане породице смешта свој лирски мит, као и одушевљење што се стално обнавља. Фигуре блиских, а нарочито мајке – чији лик уверљиво израста до Богородичиног прволика – чине фину сакралну потку ове поезије...Одрастање и зрење на базичном и страдалном простору српског предања и савремености утискује у песме Моша Одаловића додатни, дубок, али не и таман тон. Из ових песама местимице допире милогласја староштокавског говора и дах савремене основности којој се дивио и авангардист Растко Петровић...Одаловић није песник давно кристализованог епског и митског, него оног заклоњеног Косова, а надасве Косова сиромашног поратног детињства у породичној кошници. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него људи – радилице – записао је и рекао Драган Хамовић, председник жирија.
   -Модерном детету, малом императору, заштићеном и заточеном у царству дечије собе и сасвим лишеном искуства једне другачије заједнице, Мошо Одаловић пева своје детињство и нуди, чини ми се, драгоценије искуство. Иначе, зрело песништво Моша Одаловића, узето у целини, прожима обједињујућа, топла духовност, племенита побожност без позе, тако типична за наше Косовце и Метохијане који су, живећи међу светињама, развили посебан однос према црквама и манастирима – истакла је Љиљана Пешикан Љуштановић.
   Моша Одаловиће је у својој беседи, Обраћање прецима земљоделатног реда, истакао ''како у Србији није било других времена, осим пустошних, погибељних, жалостивих...''
   -Под нашим крововима умножавају се уздаси и страхови од сутрашњег дана и гладовања, а то прикривамо као кужну болест. Умножавају се самопрекори: јесмо ли могли да се бавимо неким другим послом, уместо овим којим се бавимо, е да бисмо очували здравље и породичност. Узбуђен гласом о драгоценој Хрисовуљи – на дар мом имену и песми, скрушен здравом преображењском дрхтавицом у знак захвале, осетих истом зебњом да за мном овамо, генетским кодом и ходом, пристижу намргођени преци. Сељачке провенијенције, али умеју да пропитују: шта то радим у животу, којом алатком, од чега живим...Упоран, објашњавам да су речи језика нашег умилно стадо, а да их песник, богомдани пастир, држи на окупу. Придодам грешан, како је у бољих песника умилније и раскошно стадо, те да се, у таквих, брже разабере о чему причам. И ја придигнем глас, браним се. Причам да се песникова радна површина, као у кртице, налази тамо негде ИСПОД. Силазимо до дна рудника језичке руде, тражећ' светлуцаву реч – старинске позлате, е да да бисмо великим трудом и вештином изнели словозборје...
   На сусретањима с децом увек говорим да све што кажемо, напишемо, помислимо, додирнемо, чујемо, видимо – стане у тридесет Вукових кућица. Хајде, па нађимо грађевину у коју може стати толико. У свакој кућици слово, а свако слово од перја и паперја. Слова окрилате реч, речи реченицу – ето нама фина разговора. Да издвојим и ово у овом дану: све што написах до драге ми Жичке хрисовуље, и ево ово обраћање, стало је у тридесет Вукових кућица – беседио је Мошо Одаловић. У програму свечаног уручења Жичке хрисовуље учествовао је Градски хор Црвчанин, док је Одаловићеве стихове казивао глумац Небојша Дугалић. Добитнику се бираним речима обратио и протојереј Љубинко Костић, архијерејски заменик епископа жичког Јустина.
   Доделом Хрисовуље окончан је Жички духовни сабор Преображење 2017.

   извор: www.kv-biblio.org.rs

ЗДРАВИЛИЦА

Однекуда
нека туга
пољем јечи...
Кажи нешто
у пет речи -
а да моју
душу лечи,
Миладине!
Жича,
Жича,
Жича,
Жича,
Жича -
Жив ми био,
Живадине!

 Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић

ЗУЈАЛИЦА

Јецо, Јело, Јелице,
веселе ти пчелице,
увек с њима била,
весела ти крила!
Кад нам неко прети,
ти брже долети,
он-дон-доно-ку,
донеси нам жаоку,
кад нас неко звецне,
ал ће да га пецне,
кад нас неко гњави,
има да поплави!
Лет, лет, јеленче,
лепо ти је временче,
уј-зуј-зуја-зој,
поздрави нам љути рој,
а матицу замоли,
кад нас душа заболи,
да нам душу помилки,
за њу букет толиииики,
да окупи пчелице
и сачува кошнице,
па зује у Жичи,
а ти, Јело, вичи:
он-дон-доно-ку,
ево носим жаоку!

                                          Небојша Дугалић

ИСТИМ ДАХОМ И ЗАМАХОМ

Молимо те, најбистрија пчело,
све нам о пчелама
потанко зазуји.
Знамо понешто,
ал и то се сплело
ко ветрово дете с ветром у олуји.

Молимо те,
ко што ратар моли кишу,
па му цветом,
па му плодом
и кућа и окућница
замиришу и продишу!

Покажи нам, градитељко!
А ми ћемо истог часа,
твојим знањем и зујањем
да плетемо и веземо
Цркву Спаса.

Да се Сунце устоличи,
како небу и приличи -
ту у Жичи!

Своју ларву, чедуљицу,
окрепљујеш цветним прахом.
А у саћу:
све црквица уз црквицу,
озидане истим дахом
и замахом!

Како, пчело?!? То нам реци,
а наша ће деца деци.

Мошо Одаловић, ЖИЧА-ПЧЕЛИНО ЧЕДО, Народна библиотека "Срефан Првовенчани", Краљево, Манастир Жича, 2009.

Приређен Историјат Епархије жичке на епархијском сајту

преузми везу:

КРАТАК ИСТОРИЈАТ И ПРЕГЛЕД ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

Трејлер за филм "Принц Растко српски"

Кошутњак филм представља званични трејлер за филм "Принц Растко српски". Први филм о одрастању најважније личности српске историје, Растку Немањићу.

Режија: Мирослав Лекић
Сценарио: Милован Витезовић
Глумци: Филип Хајдуковић (Растко Немањић), Жарко Лаушевић (Стефан Немања), Наташа Нинковић (његова супруга Ана), Миодраг Кривокапић Брик (брат Стефана Немање кнез Мирослав), Игор Ђорђевић (Вукан Немањић), Слобода Мићаловић (Вуканова супруга Каталена), Милош Тимотијевић (Стефан Првовенчани), Нина Јанковић (супруга Стефана Првовенчаног Евдокија), Драган Петровић Пеле (учитељ), Љуба Бандовић (челник Војин).

ДРАГАЧЕВО – ГРАДИНЕ, ХУМКЕ, КУЋИШТА…

   Не зна се тачно како је Драгачево добило име. Милисав Д. Протић у својој књизи о Драгачеву пише да се у једној хрисовуљи, коју је цар Душан даровао неком властелину Дејану и његовим потомцима, помињу село Архиљевица и црква Архиљска, што је вероватно данашње Ариље. Дејанов син Жарко је имао два сина, Константина и Драгаша. Драгашу је припао предео источно од реке Моравице и могуће је да је Драгачево добило име по њему. Јован Ердељановић наводи да је Драгачево добило име по реци Драгачици.

Драгачево, таласи зеленог, фото: Славуј

   Постоји и легенда да су досељеници из Чева (Црна Гора) када су видели овај крај и када их је подсетио на њихово родно место узвикивали “драго Чево“.
   Порекло становништва Драгачева и описе села најбоље је приказао 1908. године, чувени етнолог Јован Ердељановић. Радио је према упутствима Јована Цвијића. Наравно, тада су села изгледала другачије него данас. Ердељновић пише да су села разбијеног типа и да припадају типичном старовлашко-рашком типу. Подељена су на засеоке, а засеоци на џемате. Поједине породице су живеле у задругама које су чиниле и више од 20 душа. У међувремену, многи засеоци су нарасли и постали села.
   Разлика између засеока и џемата је у томе што су засеоци чисто географски појам. Они обухватају већи број породица и на таквом су положају да чине посебну целину према осталим деловима села.
   Џемати обухватају мању целину – род – братство – фамилију. То је обично неколико кућа најближих рођака (углавном браће), која се налазе једна уз другу. Џемати се називају према презименима.

Гуча – панорама места, фото: Томислав Зупан, Дигитална библиотека ГБ “Владислав Петковић Дис” Чачак

   Многа места у Драгачеву имају имена која су знаци старих насеља и људског становања. Тако да у Драгачеву има пуно Селишта, Црквина, Кућишта, Хумки, Градина.
   О селиштима се мало зна. Претпоставља се да су на местима са таквим називима некада била насеља.
   Кућишта су у вези са старијим досељеницима и обично се зна која је породица живела на таквом месту.
   Хумке су места која су вероватно некада били илирски гробови. Неки истраживачи сматрају да су словенски и српски. То су обле гомиле од иловаче, високе до два метра и пречника неколико метара. Многе су се сравниле са земљом, а многе су људи раскопали.
   Црквине су места на којима су биле цркве или манастири. Вероватно су их порушили Турци. Споља нема очуваних зидова, али када се мало закопа наилази се на камење. Народ их је сматрао светим местима. На празницима су се овде одржавали народни састанци.
   Градине су места остатака старих тврђава и кула.

Литература: Насеља, порекло становништво, обичаји – књига 8, приредио Борисав Челиковић; Граб: село Драгачева – Живорад Б. Шипетић)

Горан Шипетић, наставник географије у Економској и Медицинској школи
извор: Чачански глас

И ЖИЛИЦА И ЖИТНИЦА И ТАБЛИЦА МНОЖИЛИЦА

Кад су Жичу запалили,/ ко зна више који пут,/ Угљеша се наљутио/ и рекао целом небу:/ - Небо моје, ја сам љут!/ Добро дете, а учено,/ страшном ватром измучено,/ сишло с ума.../ И дан-данас, на сред друма,/ према небу рецитује - да се чује:/ И жилица и житница / и таблица множилица / ЖИЧА! ЖИЧА! МОЈА ЖИЧААААА.

                                      Мошо Одаловић
              

ПОГЛЕД НА СЛАВУ ГОСПОДЊУ

   Деветнаестог августа славимо Преображење Господње. Тог дана Исус се преобразио пред
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?

   Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
   Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
   Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
   Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
   Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
   Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
   То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.

   Каленић, бр.4, 2017.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ, 19. август

                                     
19/6. август

Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Стручни семинар за вероучитеље

Стручни семинар за вероучитеље АЕМ на Православном богословском факултету, на тему ,,Дидактичка утемељеност верске наставе"

Свети владика Николај, СРПСКОЈ МАЈЦИ

Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево

ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКИ ПОСТ, 14-28. август

преузми везу:

КАКО ДЕЦА ТРЕБА ДА ПОСТЕ

                           
Великогоспојински пост увек почиње на Свети Макавеји (14. августа) и траје 14 дана, а завршава се празником Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа. Овај празник у народу је познат и као Велика Госпојина, по чему је овај пост добио име, мада се назива и Успењски или Богородичин пост. Великогоспојински пост увек траје две недеље, јер је још на Констатинопољском сабору, одржаном 1166. за све православне хришћане, сагласно древним поставкама, потврђено је да без прекидања чувају и поштују Богородичин пост од 14/1. до 28/15. августа.

Молитва Господња - Оче наш

Са Јелице погледат' је лепо, Гуча, 10.8.2017.

Музеј трубе, Гуча, 10.8.2017.

ПЕСМА О ЋИРИЛИЦИ

Дечији црквени хор "БЛАГОСЛОВ"

ДУХОВНО ОРУЂЕ ЗА ДУХОВНЕ ИСТИНЕ

Када неко каже: „Докажи ми да Бог постоји и ја ћу веровати“, ми питамо: „Какав доказ тражиш? Можда логички доказ?“ Да ли је Бог геометријска теорема да га доказујемо математички? Или је можда потребан научни доказ? Да ли је Бог материјална твар коју можемо да поставимо у епрувету и анализирамо? За различите ствари постоје различити докази. Као што је Џорџ Бутрик рекао: „За кромпир постоји једна врста доказа, друга за песме, сасвим различита за људе, а посебна за Бога.“ Доказ Бога представља наше лично откривање Њега,
не путем логике или науке, већ вером, молитвом, покајањем, Библијом, Црквом и светим тајнама. То су оруђа која користимо за откривање Бога који је Дух и Истина. Ми користимо духовна оруђа да би открили духовне истине. Вера у Бога није и не може бити ирационална, не противи се разуму; она је изван разума, а тиме и изнад логике и научних демонстрација. Најзад, кад бисмо могли да анализирамо Бога у епрувети и да га логички схватимо, тада Он не би био Бог. Ми бисмо били Бог. Он би био мањи од нас, а ми изнад њега.

   Каленић, бр.4, 2017.
   Дечија страна, Часопис Епархије шумадијске

ИЗ КАМЕНА НАСТАЋЕ ЦРКВА

Манастир Павловац, Епархија шумадијскa

ПЕСМА НЕДЕЉИ

Манастир Вазнесење, Овчар Бања, 6.8.2017.

Свети владика Николај, ПЕСМА НЕДЕЉИ

Ој, Недељо, најсветлији дане,
Твоји зраци од смрти нас бране,
Твоја прича, о наш дане лепи,
Веру снажи а надежду крепи,
Чудна повест: како Господ уста
И гробница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

Но идите и јавите свима,
Свима вернима и Апостолима.
То се чудо никас чуло није
Од кад сунце црну земљу грије.
Од тога чуда сија се Голгота,
То је основ новога живота,
Вечан, силан, праведан и убав,
Христова је то небесна љубав.

Што се жртвом страшном посведочи,
То свак види ко год има очи.
И за очи ко има разума,
Тај истину воскрсења прима,
Баш је прима као дете мало;
Лако ћемо браћо за остало,
Само кад је власт смрти срушена,
Смртна авет кад је умртвљена.

Слава Христу Који смрт победи,
А част сваком који Христа следи,
Кој' га љуби срцем и устима,
И гобница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

Пророчанство Свете Анастасије (жене Стефана Немање)

"ЦРКВА У 12 СЛИКА" - мали дечји позоришни комад Светосавског звонца

Свети Пророк Илија

ЈЕЛИЦА – СВЕТИ ИЛИЈА

   Један од незаобилазних симбола Чачка сигурно је планина Јелица. Ова ниска планина, чији врхови не прелазе 1.000 метара надморске висине (Црна стена 929, Вериње 874, Градина 849, Рајачки вис 818, Стјеник 789) припада динарском систему планина, пружа се правцем северозапад-југоисток и веома је дугачка, чак око 30 километара.
   Њено име наизглед открива јасан словенски топоним. Међутим, на овој ниској планини скоро да уопште нема четинарског дрвета јеле, што је и природно за ово климатско поднебље. Постоји једно друго објашњење за име планине Јелице и везано је за ранохришћанску традицију. Лингвистичка истраживања говоре да је име планине Јелице могло да буде изведено од латинског хагионима “Sanctus Elias” (Свети Илија), при чему се придев “Sanctus” временом изгубио, па је тако настао старословенски назив “Елица”.

Панорама Чачка, поглед са Градине на Јелици

   Има пуно примера оваквих топонима, посебно у приморју, такозване „сутелице”, где се назив “Sanctus” изгубио и прешао у словеснко „сут”, као што је случај са Сутоморем, чији назив је настао од “Sanctus Elias”.
   На ширем простору планине Јелице до данас је очувано пет познатих цркви или црквишта посвећених Светом Илији. Остаје отворено питање да ли ови храмови баштине пресловенску хришћанску традицију. (Александар Лома, „Сутелица – топономастички трагови латинског хришћанства у унутрашњости преднемањићке Србије”, Историјски гласник 1-2, Београд, 1987, стр. 19-21; Андрија Веселиновић, „Чачански крај у средњем веку”, Богородица Градачка у историји српског народа, Научни скуп (ур. Милован Вуловић), Чачак, 1993, стр. 61)

Др Милош Тимотијевић, историчар, музејски саветник Народног музеја у Чачку
Фото: Саша Савовић, снимљено 2007. године
извор: caglas.rs

ТЕЛО ХРИСТОВО

Свети Деспот Стефан Лазаревић - филм

   "Свети деспот Стефан Лазаревић", кратки филм снимљен за учешће на конкурсу "Корени", православног дечјег часописа "Светосавско звонце". 

   Учествују:

   - Миона Вукић, 8.разред
   - Софија Лачковић, 6. разред
   - Теодора Дубоњац, 6. разред
   - одељење 4/2,
   сви ученици Основне школе "Херој Радмила Шишковић" из Смедеревске Паланке.
   Аутори филма: Сава Самарџић, наставник историје и Милош Јелић, вероучитељ.
                   

Свети пророк Илија, 2. август

Св. пророк Илија. Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11).

Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

Црква Светог Илије, Рти (Драгачево), Илиндан, 2016.

Спомен Стевана Високог, 1. август

Спомен Стевана Високог, сина св. кнеза Лазара српског и кнегиње Милице. Заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Оснивач красних задужбина Манасије и Каленића. После многих трудова и невоља скончао 19. јула 1427. године.

Преподобна Евгенија - кнегиња Милица. Кћи топличког војводе Вратка, потомка најстаријег Немањиног сина Вукана. Супруга српскок кнеза Лазара са којим је изродила три сина: Стефана, Вука и Добривоја и пет кћери: Мару, Драгану, јелену, Теодору и Оливеру. Након косовске трагедије преузела власт у Србији и мудро управљала земљом у најтежим временима њене историје. Тешила уцвељене и ожалошћене, бринула о удовицама и сирочади, помагала старе и болесне обнављајући порушену земљу. Обновила и подигла велики број цркава и манастира и саградила своју чувену задужбину - манастир Љубостињу код Трстеника. на државном сабору 1493. године предала је власт своме сину Стефану и повукла се у манастир Жупањац где је примила монашки постриг и монашко име Евгенија. Путовала са монахињом јефимијом у посету султану Бајазиту од кога је добила на дар мошти свете Петке и донела их у Србију. Пред крај живота прешла у своју задужбину манастир Љубостињу где је примила најстрожији монашки постриг - велику схиму, добивши монашко име Ефросинија. једна од највећих жена српске историје, скончала у миру 11. новембра 1405. године.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

преузми овде Стефан Високи

ЦРКВА

Шта би ја без тебе радила,
цркво црквице.

Стално би се код тебе молила,
цркво црквице.

Цркво моја најлепша
најбоља на свету.

Шта би радила,
без тебе на овом свету.

Код тебе би се Богу молила,
најбоља црквице.

Теби би моје срце дала,
да би те опет погледала.

Зато те ја највише волим
и сваког дана се молим.

Дајана Павловић и Александра Матовић
ОШ "Др Драгиша Мишовић", Чачак
ЖИЧКИ БЛАГОВЕСНИК, Часопис Епархије жичке, јул-септембар 2017.

Црква Светог архангела Гаврила, 26.7.2017.