“Ко не прими царства божијега као дете неће ући у њега”
У православној Цркви постоји јако осећање заједништва. Православни хришћани никада се не моле сами. Молимо се заједно са свим светитељима. Не молимо се као појединци већ као чланови Христовог тела, тј. Цркве. Молимо се са свим апостолима, анђелима, мученицима и светима. Они су присутни на свакој Литургији као што описује иконографија наше цркве. Око лика Господа Исуса Христа у куполи и на зидовима цркве окупљени су анђели, апостоли, светитељи и мученици. Сви они чине победоносну Цркву на небесима. Затим смо ту ми, заједница, у броду цркве. Ми представљамо војску Цркве на земљи. Тако се око Христа у куполи окупља за сваку Литургију читава Црква, она небеска и она на земљи, и чине једну Цркву.
Психијатар са клинике Мејо једном је рекао да кад седи у соби са неким пацијентом, он сматра да нису сами. Иза пацијента, каже он, стоје, као грчки хор, сви људи са којима је пацијент икад живео. Сви они су у соби са њим, јер су оставили неизбрисив печат на личност пацијента, било добар или лош.
Православна Црква нас подсећа да ми, православни хришћани, нисмо сами. Иза нас стоји облак сведока. На пример, иза нас су триста осамнаест црквених отаца који су присуствовали Првом Васељенском Сабору у Никеји. Они су дошли, носећи ожиљке мучеништва, неки са једним оком, неки са једном руком. Дошли су из целог царства да посведоче истину у коју су веровали: да је Исус Христос Господ.
Ти мученици и исповедници стоје уз нас. А иза њих стоје други: Петар, Атанасије, Игњатије, Поликарп, Павле, Јован Златоусти – читава војска племенитих мученика који су се радовали јер су се убрајали у вредне патнике за име Христово.
Као хришћани, сви ми смо „бакљоноше“. Примили смо светлост живота из њеног извора, Бога. Бакљу нам је предао дуги низ верника, који се протеже уназад до самог Христа – апостоли, мученици, светитељи. Наша је привилегија и дужност да је пренесемо другима.
извор: Каленић, бр.3, 2018. Дечија страна
У православној Цркви постоји јако осећање заједништва. Православни хришћани никада се не моле сами. Молимо се заједно са свим светитељима. Не молимо се као појединци већ као чланови Христовог тела, тј. Цркве. Молимо се са свим апостолима, анђелима, мученицима и светима. Они су присутни на свакој Литургији као што описује иконографија наше цркве. Око лика Господа Исуса Христа у куполи и на зидовима цркве окупљени су анђели, апостоли, светитељи и мученици. Сви они чине победоносну Цркву на небесима. Затим смо ту ми, заједница, у броду цркве. Ми представљамо војску Цркве на земљи. Тако се око Христа у куполи окупља за сваку Литургију читава Црква, она небеска и она на земљи, и чине једну Цркву.
Психијатар са клинике Мејо једном је рекао да кад седи у соби са неким пацијентом, он сматра да нису сами. Иза пацијента, каже он, стоје, као грчки хор, сви људи са којима је пацијент икад живео. Сви они су у соби са њим, јер су оставили неизбрисив печат на личност пацијента, било добар или лош.
 |
| Црква Светог архангела Гаврила, Гуча |
Ти мученици и исповедници стоје уз нас. А иза њих стоје други: Петар, Атанасије, Игњатије, Поликарп, Павле, Јован Златоусти – читава војска племенитих мученика који су се радовали јер су се убрајали у вредне патнике за име Христово.
Као хришћани, сви ми смо „бакљоноше“. Примили смо светлост живота из њеног извора, Бога. Бакљу нам је предао дуги низ верника, који се протеже уназад до самог Христа – апостоли, мученици, светитељи. Наша је привилегија и дужност да је пренесемо другима.
извор: Каленић, бр.3, 2018. Дечија страна
Нема коментара:
Постави коментар