Последња седмица Христовог живота на земљи се зове Страсна или Страдална седмица. То је недеља страдања Господњег. Реч страст значи: мука. Обележавање Страсне седмице почиње празником:
ЛАЗАРЕВА СУБОТА
Исус Христос је суботу дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије. Сестре су туговале и плакале за братом. Kад су виделе Христа, рекле су да њихов брат не би умро да је Он био ту. И Христу је било жао Лазара, заплакао је и тражио да га одведу до његовог гроба. Kада су стигли, Исус је рекао да отворе гроб. У то време, покојници су сахрањивани у каменим пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од смрти њеног брата и да леш већ заудара.
Христос се на то није обазирао. Подигао је руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао:
„Лазаре, Лазаре, изађи напоље!“
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао и обавијен погребним платном изашао на светло дана. На то је Христос погледао у небо и захвалио се Оцу који му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
У недељу, Христос је ушао у Јерусалим јашући на магарету. Деца су махала палмовим гранчицама и бацала цвеће на пут којим је пролазио. Народ је поздрављао Пророка који је многа чуда учинио, чак и покојнике васкрсавао из мртвих. Kлицали су:
„Осана сину Давидову!“
То што је Христос васкрсао Лазара, забринуло је првосвештенике и фарисеје, јер ће сада сви поверовати у Месију. Сковали су план. Тражили су, и нашли, неког ко ће издати Христа.
Понедељак и уторак Исус је провео у граду који се зове Јефрем. Тамо је поучавао ученике, утврђивао их у вери и припремао за тешке дане који долазе.
Фарисеји су нашли издајника, и то међу апостолима, Јуду Искариотског. Завист, пакост и злоба су обузеле његово срце и он је за тридесет сребрњака издао Безгрешног Учитеља и Спаситеља.
Пред празник Пасхе, Христос је, знајући да долази дан страдања, позвао ученике на вечеру. Знао је и ко ће га издати, јер нема тајне коју Бог не зна. Господ наш, Исус Христос, принео је себе на жртву из љубави према нама, ради искупљења наших грехова.
Пре него што је заблагодарио Богу, Христос је опрао ноге апостолима, да им покаже да није дошао да Га служе, него да Он служи, чиме је дао пример како они убудуће треба да раде.
За трпезом је благословио и преломио хлеб. Поделивши га апостолима рекао је да је то тело Његово. Kад им је поделио вино, рекао је да је то крв Његова, крв Новог Завета и да и они треба тако да чине убудуће. Учио их је љубави једних према другима.
Потом су отишли у Гетсимански врт на Маслинској гори.
Христос се молио Оцу да га мимоиђе чаша страдања, али је рекао:
„Нека буде воља Твоја, а не моја.“
Јуда је дошао са војницима. Пришао је Христу и пољубио га. То је био уговорени знак. Војници су Христа одвели првосвештеницима да му суде. Те ноћи ученици су били изгубљени и очајни. Чак се и Петар три пута одрекао Христа, рекавши да га не познаје.
Kад се огласио петао, Петар се сетио Христових речи да ће га се три пута одрећи пре него што петао запева. Покајао се, и плачући молио опроштај.
Јуда је дошао у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину. Пао је у очајање и обесио се. Зора следећег дана није наговештавала ништа добро.
Освитао је дан Христових највећих мука и коначног страдања, Велики Петак.
 |
| Манастир Виски Дечани, око 1340. |
У ноћи између Великог Четвртка и Великог Петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер је тај Човек невин. Јудеји су знали да они Христа не могу да осуде, па су опет дошли код Пилата и рекли да се Исус Христос буни против императора, зато што себе проплашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца.
Kако је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, био је обичај да се један затвореник пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, који је убио неколико римских војника. Људи који су Христа у недељу славили као Пророка и Спаситеља, нахушкани од фарисеја, тражили су Вараву.
Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала:
„Распни га! Распни га!“
Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица туге -Виа Долороса (Некада се та улица на српском звала Страдални пут).
Христос је, измучен и израњављен, падао под тежином крста. Војници су зауставили Симона из Kиринеје и наредили му да помогне Христу да носи Kрст Страдања.
На брду Голгота поставили су три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов је крст био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине.
Kад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина; помрачило се сунце, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Стене су, уз страшан прасак, пуцале. Обистиниле су се Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Kапетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас.
Поред Kрста је остала само Пресвета Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Јосиф из Ариматеје отишао је Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а и да тело не стоји на крсту у време празника, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили погребним платном и однели у нову гробницу, уклесану у стени, у подножју брежуљка преко пута Голготе.
Kад су положили Христово тело, на улаз је наваљен огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.
 |
| Манастир Студеница, 1208/1209. |
На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт, која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Господ је душе праведника из Ада увео у рајска насеља, а пре свих душу разбојника који је био на крсту са Његове десне стране, и који се у последњим часовима живота покајао за своја недела.
Kад је гробница затворена, Богородица је отишла са женама да припреме миро (посебно уље за помазивање покојника), као што је био обичај. У суботу нису могле да помажу тело, зато што је на тај дан забрањено да се било шта ради.
У недељу, пре зоре Марија из Магдале, Марија из Витаније и још неке следбенице Христове донеле су миро на Христов гроб (зато их зову мироносице). Уплакане и сломљене од туге, нашле су одваљен камен који је затварао улаз у гробницу, али Христовог тела тамо није било.
Освртале су се у неверици, не знајући шта да раде. Тада видеше човека у небеско-сјајној одори (био је то Анђео), који их запита зашто траже Живога међу мртвима. У гробници је остало само платно којим је Христово тело било обавијено. Анђео их подсети на Христове речи да Син Човечји треба да буде предат у руке људи грешника, осуђен и разапет и у трећи дан да васкрсне.
Kад су ово чуле, мироносице су потрчале да, најрадоснију вест о Христовом васкрсењу јаве апостолима. У почетку им нису веровали. А када се Христос јавио и апостолима, истина Васкрсења је свима постала јасна.
Жив је Господ, уверише се апостоли. Жив је Господ, уверио се и верује сав свет. Без те вере и радости васкршње, сви смо заувек изгубљени и заробљени у таму Великог Петка, у смрт и страдање.
Васкрсење је радост Божје милости, наде и спасења.
Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!
извор: ''Светосавско звонце'', бр. 3/2018.
 |
| Манастир Високи Дечани |
Нема коментара:
Постави коментар