ЖИЧА СЕДМОВРАТА

Крај Ибра, к'о украс из прадавних дана,
подигнута трудом два рођена брата,
Немањине деце Саве и Стефана,
лежи царска лавра Жича седмоврата.
Ожиљке још носи преболелих рана;
сносила је куге и ратне пожаре,
паљена је бесом безбожних Кумана,
рушила је деца прамајке Агаре.
Златним венцем у њој овенчаше чела
свих краљева седам Немањина соја;
држана су у њој посмртна опела
јунацима славног Косовскога боја.
Сјала је к'о луча кроз векове тмине,
пред њом слепи гуслар певаше о слави
народа што за крст и слободу гине
а никада кичму ни пред ким не сави.
И данас су њене отворене двери,
одјекују звона силно громогласно,
позивају паству да се врати вери
прадедова славних што живеше часно.
Умивена крвљу, с нимбом од рубина,
у пурпуру царском она сјајем блиста
к'о духовна мати, као љиљан чиста,
чува наук вечни Божијега Сина.
Раскриливши своја херувимска крила,
унуцима прича поносних дедова:
Повесница наша није бајка била
већ збиља од првог до последњег слова.

 Слободан Живојиновић.