БАБА И УНУКА

Узе бака унуку па је метну на крила,
Те јој каза шта да чини да би добра била:
Ћеро моје кћери, око мојега ока,
Слушај што ти говори твоја бака Јока.
 Некада давно и ја бејах млада,
Но моје време је прошло, твоје ће сада.
Није доба кано што је некад било,
Правда, љубав, поштење, све се изгубило.
До девојачке среће момцима и није,
Смеју се свакој кој' се стида крије.
А ни девојке више девојаштвом се и не диче,
Свакој новој моди џепом се кличе.
Не трчи за светом сав у злу лежи,
 Ако за њег' чујеш, а ти од њега бежи.
 Искушења се клони срцем их не тражи,
Ако саме дођу јунакиња се покажи.
Не труди се да буде увек твоја воља,
Пре твоје знај увек родитељска је боља.
Са младима се дружи, старима помажи,
Лажи се клони, истину увек кажи.
У животној хуци, све се лако тупи,
Без човештва у себи и најмудрији су глупи.
Тако бака стара унуци збори,
Унука је загрли па проговори:
 Ахх мила бако, мати моје мати,
За савет ког ћу пре од тебе питати.
У тебе је много проживљених лета,
Драже су ми твоје речи.. ма од целог света.
Само још једно ја те молим,
Молим зато што те волим.
Начини од ове косе једну лепу главу,
 Да се сви диче на Српкињу праву...
 
Михајло Живковић, вероучитељ