среда, 28. јун 2017.
уторак, 27. јун 2017.
ВАСКРСНУЋЕ КОСОВО РАСПЕТО
Видела сам - соко златни
с божуром је лет'о,
Соко златни - божур црвен,
Шта то значи тето?
Васкрснуће, васкрснуће
Косово распето!
Васкрснуће, васкрснуће
Косово распето!
Са иконе ко да вели
цар ми Лазар: "Сине,
правду мртву васкрснуће
Жив Бог са висине!"
И Косово васкрснуће
Господ са висине!
И Косово васкрснуће
Господ са висине!
Ко је Христов, тај и страда
одувек и сада,
ал крст води васкрсењу
и сад ко некада.
И Косово васкрснуће,
Ој Србијо млада!
И Косово васкрснуће,
Ој Србијо млада!
Лидија Поповић
Светосавско звонце, бр. 6, 2017.
с божуром је лет'о,
Соко златни - божур црвен,
Шта то значи тето?
Васкрснуће, васкрснуће
Косово распето!
Васкрснуће, васкрснуће
Косово распето!
Са иконе ко да вели
цар ми Лазар: "Сине,
правду мртву васкрснуће
Жив Бог са висине!"
И Косово васкрснуће
Господ са висине!
И Косово васкрснуће
Господ са висине!
Ко је Христов, тај и страда
одувек и сада,
ал крст води васкрсењу
и сад ко некада.
И Косово васкрснуће,
Ој Србијо млада!
И Косово васкрснуће,
Ој Србијо млада!
Лидија Поповић
Светосавско звонце, бр. 6, 2017.
понедељак, 26. јун 2017.
недеља, 25. јун 2017.
ТАЈНА ВЕЧЕРА
са својом вероучитељицом Јеленом Драгојловић представили су празник Тајна Вечера.
четвртак, 22. јун 2017.
"Летописи из Вавилоније и Персије"
Прва књига у издању Библијског културног центра
“Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али... Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији.
„Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење.
Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца.
Наравно, садржај се временом мењао, развијао, допуњавао, преосмишљавао, редиговао, кориговао, илустровао, лектурисао...
Моји цењени сарадници су у овај пројекат уложили много енергије, труда и љубави.
Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима.
Књига није осмишљена као популарне „Библије за децу,“ већ као низ повезаних прича у које су укључени многи ванбиблијски мотиви, што историјски, што фиктивни. Неки, штавише, преузети из српског народог предања. Ови ванбиблијски моменти служе као оквир унутар којег се смешта библијска нарација, чинећи да сама прича буде динамичнија, а њена порука јасније истакнута. Пажња читалаца се на тај начин усмерава ка снажним етичким принципима који проистичу из живописних библијски прича о пророку Данилу, његовим верним пријатељима Сердаху, Мисаху и Авденагу, као и њиховим потомцима –Мардохеју и царици Јестири.
Инспирацију сам пронашао у цртаним филмовима: Јосиф, краљ снова и Принц Египта, као и веиком броју књига мог омиљеног жанра – епске фантастике.
Морам да напоменем да је мој син Александар, који је растао уз ове приче као што су оне расле уз њега, на неки начин коаутор ове књижице од 168 страна А5 формата. Пажљиво их је слушао, неретко својим питањима и идејама доприносећи квалитету и динамици прича које су нам каткад биле инспирација и за игру. Једном ме је чак питао (и то ми је био можда најлепши коментар који сам икада добио): Тата, шта мислиш, да ли ћемо кад васкрснемо и кад будемо у царству Божијем моћи да упознамо цара Навуходоносора?
Не смем да заборавим све оне пријатеље и пријатељице који су ми стрпљиво ишчитавали првобитне верзије текста додајући коментаре и исправљајући грешке дајући ми подршку неопходну за довршење ове књиге.
Ту су, наравно и они који су исправљали бројне грешке у куцању и кориговали текст, међу којима је прва супруга Олга која је била мој најстрожили критичар и која је преузела најтежи део посла исправљајући грешке у куцању и стилски употпуњујући текст који без ње сигурно никада не би угледао светлост дана. Велику захвалност дугујем и госп. Ивану Недићу који је стрпљиво редиговао и лектурисао текст, г-ђици Милици Мастелици која га је илустровала. Захвалност дугујем и госп. Срећку Петровићу који је текст технички обрадио (прелом и слог). Коначно, захваљујем се свим покровитељима који су омогућили својим прилозима не само да објавимо ову књигу, већ и да је учинимо потпуно бесплатном за 1500 читалаца.
ВЕЛИКО, ВЕЛИКО ВАМ ХВАЛА.
Јован Благојевић
извор: bkcentar.rs
понедељак, 19. јун 2017.
Семинар „Интегративни приступ у верској настави“
Са благословом нашег Епископа жичког господина Јустина, у организацији Епархије жичке, у манастиру Студеници, 17. јуна 2017. године, за вероучитеље Епархије жичке одржан је акредитовани стручни семинар под називом „Интегративни приступ у верској настави“.
Аутори и реализатори програма су: доц. др Владан Таталовић (Катедра за Свето писмо Новог завета- Православни богословски факултет у Београду), доц. др Србољуб Убипариповић (Катедра за литургику – Православни богословски факултет у Београду) и Снежана Павловић, дипломирани андрагог, саветник у предшколском и основном образовању и саветник за верску наставу у школи. Циљ семинара је јачање капацитета и професионалних компетенција наставника.
Сабрање је почело јутарњом молитвом и Светом Литургијом. Након Литургије и послужења које нам је подарило манастирско братство, чије гостопримство је било предивно, почели смо са радом.
Прво предавање је одржао доц. др Србољуб Убипариповић на тему „Богослужење као покретач креативности и иновације“. Тема открива креативни и иновативни приступ који сам процес учења види као облик богослужења. Савремена технологија у припреми и реализацији наставе омогућава боље разумевање уметности и стваралачких процеса који доприносе духовном и културном развоју друштва.
Уследио је кратки предах, где смо имали прилику да добијемо благослов и чујемо лепу реч од архимандрита Тихона, игумана ове свете обитељи. После овог духовног и телесног окрепљења наставили смо са радом.
Госпођа Снежана Павловић је реализовала предавање на тему „Интегративна настава и међупредметне компетенције ученика“. Тема је представила значај и важност примене интегративног приступа у курикулуму кроз повезивање различитих активности и садржаја. Међупредметне компетенције се огледају у комбиновању знања, вештина и ставова који омогућавају интеграцију у различите социјалне контексте и мреже, укључујући и оне које сада не познајемо. Ово предавање је својим присуством увеличао и отац Тихон.
Након предавања уприличен је и заједнички ручак где нам се обратио отац Новица Благојевић, координатор за верску наставу у нашој Епархији. Потом су верочитељима подељене епархијске похвалнице за децу. Уз међусобне поздраве, у касним поподневним сатима, учесници су се упутили својим домовима ношени утисцима и пре свега благословом нашег Светог манастира.
Јелена Драгојловић, вероучитељ у Ушћу и Студеници
извор: eparhija-zicka.rs
Аутори и реализатори програма су: доц. др Владан Таталовић (Катедра за Свето писмо Новог завета- Православни богословски факултет у Београду), доц. др Србољуб Убипариповић (Катедра за литургику – Православни богословски факултет у Београду) и Снежана Павловић, дипломирани андрагог, саветник у предшколском и основном образовању и саветник за верску наставу у школи. Циљ семинара је јачање капацитета и професионалних компетенција наставника.
Сабрање је почело јутарњом молитвом и Светом Литургијом. Након Литургије и послужења које нам је подарило манастирско братство, чије гостопримство је било предивно, почели смо са радом.
Уследио је кратки предах, где смо имали прилику да добијемо благослов и чујемо лепу реч од архимандрита Тихона, игумана ове свете обитељи. После овог духовног и телесног окрепљења наставили смо са радом.
Након предавања уприличен је и заједнички ручак где нам се обратио отац Новица Благојевић, координатор за верску наставу у нашој Епархији. Потом су верочитељима подељене епархијске похвалнице за децу. Уз међусобне поздраве, у касним поподневним сатима, учесници су се упутили својим домовима ношени утисцима и пре свега благословом нашег Светог манастира.
Јелена Драгојловић, вероучитељ у Ушћу и Студеници
извор: eparhija-zicka.rs
уторак, 13. јун 2017.
понедељак, 12. јун 2017.
О ВЕРСКОЈ НАСТАВИ
Драги родитељи,
Ускоро ће ваша деца поћи у први разред основне школе. Завршило се њихово рано детињство и одрастање у кругу породице. Поласком у школу они полако започињу самосталан живот, и развој своје самосталне личности.
Дошао је тренутак да се, поред осталих предмета, определите и да ли ће ваша деца слушати православни катихизис, односно верску наставу.
За време школовања, а и касније кроз живот ваша деца ће, као и ви сами, често бити у ситуацији да доносе одређене важне одлуке, мале и велике, бирајући свесно између различитих могућности и решења која ће се постављати пред њих у кући, у школи, на улици, у друштву. На њиховом животном путу очекују их и многобројни изазови који су посебно жалосно обележје овог нашег доба и времена дрога, алкохол, секте, неморал сваке врсте, насиље, усамљеност, отуђеност. Очигледно, при свему овоме, биће им потребна помоћ, сигурна заштита и јасан животни циљ, како би увек и у свакој прилици сачували свој човечански лик и достојанство, и осигурали свој живот. Управо на часовима верске наставе малишани ће имати могућност да осете да је уз родитељску руку најсигурније држати се за Божју руку ту ће открити да су заједно са својим родитељима деца свог Небеског Оца.
Шта се изучава на часовима православног катихизиса?
Поред верског образовања у ужем смислу (основе хришћанске вере, богослужбени живот и празници Цркве, црквена историја, народни обичаји), ваша деца ће стицати и знања из разних других области природних и друштвених наука, информатике, уметности. Тако ћете заједно са њима открити, што је јако важно, да се ни један предмет осим веронауке не бави оплемењивањем дечије личности. Она ће помоћи деци да сва стечена знања из других предмета усмере и на здрав начин уграде у своју личност, а такође и да боље разумеју и поштују родитеље, да брину о старима и болеснима, да схвате неизмерни значај породице, пријатељства и љубави.
Ви, као родитељи, сасвим сигурно гледате на школу са жељом да помогне вашој деци да постану прави и потпуни људи испуњени сваком врлином, онакви људи који су данас преко потребни нашој домовини, нашем народу и нашој Цркви. Наравно, јасно је да се такви људи не рађају, већ васпитавају. Ни највећи таленти не вреде човеку ако се не развијају у правом смеру. Треба ли рећи да су многи злотвори у историји људског рода били високо школовани, али им то није послужило на корист него на потпуну пропаст, јер поред самог знања нису научени племенитости и врлини. Врснога човека, дакле, треба васпитати, као што се с највећом пажњом подиже и узгаја каква племенита биљка.
Као Ваш Епископ, позивам управо вас родитеље на сарадњу да помогнете у овом узвишеном задатку подизања врлинских људи - људи хришћана. Први корак у томе јесте да ваша деца почну да похађају часове православног катихизиса веронауке. Што дете буде више чуло о Сину Божијем и о Његовој непоновљивој и непревазиђеној науци, што више успемо да га одушевимо да пође путем хришћанске доброте и љубави, тим је сигурније да је близу време када ће наша земља бити земља врлих и племенитих људи, способних да је на здравим основама изграде и очувају, да њом управљају на општу корист, као и да другима посведоче и пренесу своје хришћанско искуство и човечност.
Сусрет са православним хришћанством отвара душу за могућности бескрајног напредовања и у времену и у вечности. Омогућити детету да упозна православље значи заиста му дати крила и открити у њему неисцрпан извор сваког добра.
И нека се нико не двоуми: права и искрена вера никада се не противи правој и темељној науци. Наука помаже вери да не постане „гатарско сујеверје" и „бесциљно магијско лутање кроз живот", а вера помаже науци да се и сама уздигне до граница неисказаног. Многи велики и славни научници из целог света свој земаљски век проживели су као искрени и честити хришћани, и својим дубоким доживљајем живе вере посведочили њену необичну блискост са науком. Почујмо шта о томе каже наш прослављени електротехничар Михајло Пупин: „Наука је оснажила и ојачала моју веру. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа, и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу." Видимо да права и потпуна вера представља унутрашњу призму, кроз коју истински веран човек сагледава читав спољашњи свет и живот.
Да ли је, дакле, жива вера неопходан мост између школе и живота, остаје да расудите сами, а ја ћу за крај овог представљања само да додам речи нашег чувеног песника Алексе Шантића: „Ми пут свој знамо, пут Богочовека."
Мир вам и радост од Бога,
Ваш Епископ шумадијски
ЈОВАН
2008.
извор: spc.rs
Ускоро ће ваша деца поћи у први разред основне школе. Завршило се њихово рано детињство и одрастање у кругу породице. Поласком у школу они полако започињу самосталан живот, и развој своје самосталне личности.
Дошао је тренутак да се, поред осталих предмета, определите и да ли ће ваша деца слушати православни катихизис, односно верску наставу.
За време школовања, а и касније кроз живот ваша деца ће, као и ви сами, често бити у ситуацији да доносе одређене важне одлуке, мале и велике, бирајући свесно између различитих могућности и решења која ће се постављати пред њих у кући, у школи, на улици, у друштву. На њиховом животном путу очекују их и многобројни изазови који су посебно жалосно обележје овог нашег доба и времена дрога, алкохол, секте, неморал сваке врсте, насиље, усамљеност, отуђеност. Очигледно, при свему овоме, биће им потребна помоћ, сигурна заштита и јасан животни циљ, како би увек и у свакој прилици сачували свој човечански лик и достојанство, и осигурали свој живот. Управо на часовима верске наставе малишани ће имати могућност да осете да је уз родитељску руку најсигурније држати се за Божју руку ту ће открити да су заједно са својим родитељима деца свог Небеског Оца.
Поред верског образовања у ужем смислу (основе хришћанске вере, богослужбени живот и празници Цркве, црквена историја, народни обичаји), ваша деца ће стицати и знања из разних других области природних и друштвених наука, информатике, уметности. Тако ћете заједно са њима открити, што је јако важно, да се ни један предмет осим веронауке не бави оплемењивањем дечије личности. Она ће помоћи деци да сва стечена знања из других предмета усмере и на здрав начин уграде у своју личност, а такође и да боље разумеју и поштују родитеље, да брину о старима и болеснима, да схвате неизмерни значај породице, пријатељства и љубави.
Ви, као родитељи, сасвим сигурно гледате на школу са жељом да помогне вашој деци да постану прави и потпуни људи испуњени сваком врлином, онакви људи који су данас преко потребни нашој домовини, нашем народу и нашој Цркви. Наравно, јасно је да се такви људи не рађају, већ васпитавају. Ни највећи таленти не вреде човеку ако се не развијају у правом смеру. Треба ли рећи да су многи злотвори у историји људског рода били високо школовани, али им то није послужило на корист него на потпуну пропаст, јер поред самог знања нису научени племенитости и врлини. Врснога човека, дакле, треба васпитати, као што се с највећом пажњом подиже и узгаја каква племенита биљка.
Као Ваш Епископ, позивам управо вас родитеље на сарадњу да помогнете у овом узвишеном задатку подизања врлинских људи - људи хришћана. Први корак у томе јесте да ваша деца почну да похађају часове православног катихизиса веронауке. Што дете буде више чуло о Сину Божијем и о Његовој непоновљивој и непревазиђеној науци, што више успемо да га одушевимо да пође путем хришћанске доброте и љубави, тим је сигурније да је близу време када ће наша земља бити земља врлих и племенитих људи, способних да је на здравим основама изграде и очувају, да њом управљају на општу корист, као и да другима посведоче и пренесу своје хришћанско искуство и човечност.
Сусрет са православним хришћанством отвара душу за могућности бескрајног напредовања и у времену и у вечности. Омогућити детету да упозна православље значи заиста му дати крила и открити у њему неисцрпан извор сваког добра.
И нека се нико не двоуми: права и искрена вера никада се не противи правој и темељној науци. Наука помаже вери да не постане „гатарско сујеверје" и „бесциљно магијско лутање кроз живот", а вера помаже науци да се и сама уздигне до граница неисказаног. Многи велики и славни научници из целог света свој земаљски век проживели су као искрени и честити хришћани, и својим дубоким доживљајем живе вере посведочили њену необичну блискост са науком. Почујмо шта о томе каже наш прослављени електротехничар Михајло Пупин: „Наука је оснажила и ојачала моју веру. Она ме је учинила бољим хришћанином. Али та моја вера, вера научника, нимало се не противи вери моје мајке и народа мога родног села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа, и проширила мој хоризонт и појмове о Творцу." Видимо да права и потпуна вера представља унутрашњу призму, кроз коју истински веран човек сагледава читав спољашњи свет и живот.
Да ли је, дакле, жива вера неопходан мост између школе и живота, остаје да расудите сами, а ја ћу за крај овог представљања само да додам речи нашег чувеног песника Алексе Шантића: „Ми пут свој знамо, пут Богочовека."
Мир вам и радост од Бога,
Ваш Епископ шумадијски
ЈОВАН
2008.
извор: spc.rs
субота, 10. јун 2017.
петак, 9. јун 2017.
Посета глумца Ивана Босиљчића „Првој основној школи краља Петра II“, Ужице
У поподневним часовима уторка, на трећи дан Свете Педесетнице, на велико ишчекивање ђака верске наставе, дошао је у нашу школу познати српски глумац Ужичанин Иван Босиљчић.
Деца су Ивана дочекала с великим одушевљењем и љубављу, а он им се најтоплије и пријатељски обратио. Разговор је започео Ивановим питањем ђацима да ли слушају своје наставнике, што је и темељ добре педагогије и хришћанског живота.
Било је пуно смеха, шале, поезије, питања која су Ивану ђаци веронауке постављали. Причало се о његовим путовањима у Јерусалим и Хиландар, као и о доживљајима и искуствима са тих места. Дотакли су се и уметности и разних анегдота са снимања филмова у Русији.
Иванов долазак је од превеликог значаја за нашу децу, јер смо сведоци колико много утичу медији и јавне личности на одрастање и васпитавање деце и омладине.
Иван је пре свега добар пример хришћанина, црквеног и породичног човека, који може позитивно да утиче на васпитавање и усмеравање деце, што је овога пута и урадио својим доласком.
Вероучитељ
ђакон Немања Матејић
извор: eparhija-zicka.rs
Деца су Ивана дочекала с великим одушевљењем и љубављу, а он им се најтоплије и пријатељски обратио. Разговор је започео Ивановим питањем ђацима да ли слушају своје наставнике, што је и темељ добре педагогије и хришћанског живота.
Било је пуно смеха, шале, поезије, питања која су Ивану ђаци веронауке постављали. Причало се о његовим путовањима у Јерусалим и Хиландар, као и о доживљајима и искуствима са тих места. Дотакли су се и уметности и разних анегдота са снимања филмова у Русији.
Иванов долазак је од превеликог значаја за нашу децу, јер смо сведоци колико много утичу медији и јавне личности на одрастање и васпитавање деце и омладине.
Иван је пре свега добар пример хришћанина, црквеног и породичног човека, који може позитивно да утиче на васпитавање и усмеравање деце, што је овога пута и урадио својим доласком.
Вероучитељ
ђакон Немања Матејић
извор: eparhija-zicka.rs
четвртак, 8. јун 2017.
Средњовековна борба витезова у Студеници
На Духовски понедељак гости манастира Студенице биле су једна српска и две руске занимљиве породице које се баве учењем и извођењем средњовековних ратних борилачких вештина.
На предлог игумана студеничког архимандрита Тихона позвани су ученици и наставници из ОШ“ Стефан Немања“ из Студенице, који су се одазвали и присуствовали демонстрацији ратних вештина на платоу испред манастира.
Витезови су убрзо у игру укључили и студеничке ђаке и показали им средњовековне игре за децу. Они су том приликом били обучени у мале средњевековне оклопе и панцире, које користе млађи чланови ових витешких дружина у чијим редовима се такође налазе жене и деца.
Ваља напоменути да је промоција и бављење овим и сличним вештинама доста заступљена у Европи и Русији. Чланови дружине која је посетила Студеницу учествовали су на недавној смотри која је одржана на Београдској тврђави.
Бављењем овим спортом развијају се лепе особине части, витештва , родољубља а пре свега заједнице, што је сваком човеку у сваком времену увек потребно.
среда, 7. јун 2017.
понедељак, 5. јун 2017.
недеља, 4. јун 2017.
субота, 3. јун 2017.
ДУХОВДАН, ТРОЈИЦЕ, ПЕДЕСЕТНИЦА: 4,5 и 6. јун
Дан када је Дух Свети сишао на апостоле у облику раздељених огњених језика назива се ДУХОВДАН, ТРОЈИЦЕ ИЛИ ПЕДЕСЕТНИЦА и празнује се 50. дан после Васкрсења Христовог.
Наиме, у недељу 50. дан после Васкрса (односно десетог дана после Христовог Вазнесења на небо), сви апостоли су се окупили у једној кући на брду Сиону, изнад Јерусалима. Изнад куће "уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују" (Дап 2, 1-4).
Испуњени Духом Светим, апостоли су се осећали као препорођени.
Тада, апостол Петал одржи говор окупљеном народу и том приликом у Христа је поверовало и крстило се три хиљаде људи. Након што је Дух Свети сишао на ученике у виду огњених или ватрених језичака, они су почели, без имало страха, проповедати Христову науку по целом свету. Духови су покретан празник и слави се три дана. Овај празник сматра се рођенданом Христове Цркве.
Обичаји за Духовдан
Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цвеће. У продужетку Свете Литургије чита се Молитва, Призив Светом Духу. За то време верни народ клечи и плете венце од траве и цвећа. Ови венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.
Драган Ђурић
СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 6, 2016.
Благословен јеси Христе Боже наш, Који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!
Наиме, у недељу 50. дан после Васкрса (односно десетог дана после Христовог Вазнесења на небо), сви апостоли су се окупили у једној кући на брду Сиону, изнад Јерусалима. Изнад куће "уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују" (Дап 2, 1-4).
Испуњени Духом Светим, апостоли су се осећали као препорођени.
Тада, апостол Петал одржи говор окупљеном народу и том приликом у Христа је поверовало и крстило се три хиљаде људи. Након што је Дух Свети сишао на ученике у виду огњених или ватрених језичака, они су почели, без имало страха, проповедати Христову науку по целом свету. Духови су покретан празник и слави се три дана. Овај празник сматра се рођенданом Христове Цркве.
Обичаји за Духовдан
Обичај је да се на овај празник у наше храмове и домове уноси освећена зелена трава и цвеће. У продужетку Свете Литургије чита се Молитва, Призив Светом Духу. За то време верни народ клечи и плете венце од траве и цвећа. Ови венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.
Драган Ђурић
СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 6, 2016.
Свети цар Константин и царица Јелена, 3. јун
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва И васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Пријавите се на:
Постови (Atom)