ТИЈЕЛО ХРИСТОВО

БОЖИЋНИ ПОСТ

   Приближава се време Божићног поста, када се телесно(постом) и духовно(појачаним молитвама и чињењем добрих дела), припремамо да прославимо Рождество Христово.

   Иако је пост установљен још у Старом завету, и о њему се на много места говори у Новом завету, још увек постоје погрешна учења која треба да одбацимо. Једна од најчешћих заблуда је да:

Није потребно постити јер грех не улази на уста, него излази из уста...

   Истина је да грех не улази на уста, али не смемо злоупотребити тај цитат из Светог Писма као изговор за своју неспремност и одсуство воље да се боримо против уживања у храни.

   Сврха и циљ поста је борба против греха, а она укључује борбу против телесних жеља.

   Телесне жеље се, опет, најлакше сузбијају узимањем посне хране, што сведочи 2000 година дуга традиција Цркве. Одрицање од стомако-угађања има двојако дејство: прво, то је наша жртва Богу, а друго, то је средство за постизање душевног мира. Зато се и каже да је пост једно од два крила која човека уздижу ка Богу (друго крило је молитва и чињење добрих дела).

   Не постим јер ни ови што стално идеу у цркву не посте.

   У време моћне безбожничке власти, говорило се да је "религија опијум за народ" и на све начине је покушавано да се омаловажи Православље. Измишљене су и шарене лажи, попут оне да је неко "баш у време Часног поста видео свештеника да једе печење". Кад се човек запита како то да су људи из разних крајева, у исти дан, на исти начин, видели свештеника да мрси, јасно је да је реч о прљавој лажи измишљеној да одврати људе од Цркве.

   Истина је да су сви људи грешни, али не треба да следимо лоше примере, јер свако од нас је посебна личност, која треба да је одговорна за своје поступке.

   Није ли и Адам након прекршене заповести о посту, покушао да свали кривицу ма Еву рекавши:

"она ми даде са дрвета, те једох" (1 Мој 3, 12)?

   Знамо да Бог није прихватио такво објашњење, јер свако од нас има слободу избора - да ли ће кренути погрешним или правим путем.

   Кренути погрешним путем поводећи се за другим људима, користећи их као изговор за своје погрешке, погубно је.

Православни дечји часопис "Светосавско звонце", бр. 9, 2014.

Уснила је дубок санак

        

ВЕРУЈТЕ СВОМ СНАГОМ, И ДУХОВНОМ И ТЕЛЕСНОМ

Само десет одсто људи на планети размишља о свом духу, док су други заокупљени материјалним вредностима, убеђен је глумац Иван Босиљчић, који понашањем према ближњима, колегама и познаницима годинама показује како је његово место одавно међу малобројнима који нису затворили очи, срце и душу за праве вредности.

-Постао сам верник када сам се први пут причестио. Вера је пре свега унутрашња жртва, а манифестује се споља. Јеленино и моје венчање, крштење наше Нине, свако причешће, као и све друге свете тајне и многи лепи догађаји изнова ме учвршћују у том уверењу – каже Иван који у браку са Јеленом Томашевић има двоипогодишњу ћеркицу Нину. Пут испитивања сопственог духа одвео га је, између осталог и до тумачења реченице Виктора Игоа: „Волети ближњега значи видети лице Бога“. Јер каже „шта је друго сусрет са лицем Господњим до рај!“

- Благодат или духовни миље незслужени је дар који нас увекнадилази и чини децом Божјом. По апостолу Павлу ми сами себе лишавамо благодати и уводимо у пакао. А пакао је грозота коју чини недостатак љубави. Пакао је мржња.

Објашњавајући шта за њега значи страхопоштовање према Богу, Иван каже како нас „у Старом завету Бог васпитава страхом од казне, а у Новом страхом од греха. Старозаветни страх је ропски, а новозаветни синовски, и тако се претвара у страхопоштовање“. 

За Васкрс 2009. Отпутовао је на Христов гроб. Из Израела му је пре тога писао његов духовник: „Сине, овде и неверујући постају верујући. Јерусалим је предукус Раја.“

- И заиста је било тако. Седам година пре тога две недеље сам боравио на Светој Гори. По повратку у Србију углавном сам ћутао. Родитељи су се силно забринули шта ми је, а ја сам тог лета само научио шта је празнословље.

О вери највише разговара са верујућим људима, али и са неверујућима, у нади да ће они спознати реалност. Иако никада не инсистира да прихвате оно о чему он говори, његови саговорници га скоро увек оставе у нади.

-Захвалан сам Господу што ме је удостојио сусрета са нашим духовником, оцем Иларионом Ђурицом. Јер лош духовник саблажњава и нема већег непријатеља вере од њега. Духовник без светости је и духовни и морални бесмисао. Он мора дисати светост, молитву односно своје очинство у ком је истовремено и његово материнство. Мора да развија душу својих синова и кћери благодатним животом. Што је чистији пред Богом, то је више духовни отац.

Васпитаван у духу православља, још од детињства дубоко у себи је знао и осећао како ће му Бог помоћи у важним ситуацијама. У то се уверио још 1997, кад је на Велику Госпојину преживео ужасну саобраћајну несрећу. Зато младим генерацијама поручује да верује свом снагом. И телесном и духовном.

-Нека се труде да постигну веру, јер ће са њом постићи и наду и љубав. Вера је већа од праведности. Она нас обожује и чини вишима од нас самих.

КАКО ЈАВНА ЛИЧНОСТ КОЈА СЕ БАВИ СВОЈИМ ДУХОМ ОПСТАЈЕ У МОНДЕНСКОМ СВЕТУ?

-У монденском свету вребају моћ, привидни углед, престиж, богатство, али и лажна обећања, дивљења и ласкања. Тај свет пориче доброту и светост и тиме негира натприродни – духовни живот у човеку. Монденски свет своди свет на уживање. Не кажем да уживања нису благословена, али само кад су са мером. Зато немам амбицију да будем раскалашан глумац, нисам звезда, манипулатор и варалица фасцинацијом. Нисам идол, јер идоли брзо падају, а моја намера је да трајем нормалан и обичан.

Свети владика Николај, О ВЕРОНАУЦИ

 Једном наставнику: О Веронауци

Љутите се на неке другове своје, који нерадо гледају веронауку у школи. Имате и право. Ваш гнев је гнев праведника. Такав гнев има вредности пред Богом. Но не користи само гневити се, нити само убеђивати. Треба се још и Богу молити за оне, који по неразуму устају против закона Божијег у школама. Да им Бог отвори очи, те да виде, да секу грану на којој стоје. Јер заиста цело васпитање омладине хришћанске стоји на непоколебљивој стени науке Христове. Код нас је оно тако стојало кроз сву хиљаду година наше крштене историје, тако треба да стоји и данас и сутра и на век века. Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће ни у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше као што су звезде украс небеском своду. И то огроман број таквих људи и жена - звезда на своду наше народне историје. А васпитању шта друго може бити циљ него дати људе, праве људе? Наука о васпитању и код нас и код свих крштених народа неопходно се мора поклапати са науком Христовом. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова, него се губи васпитање, и губе се прави људи. Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а безкарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге него ли човек нешколован а безкарактеран. Овај је безкарактеран по слабости, онај по убеђењу. Пукотина у вери једнога човека изазива неизбежно и пукотину у карактеру. То сведочи како библијска историја тако и општа историја крштених народа. Који год је цар Израиљев одступао од Бога, одступао је и од морала. Јер као што је река везана са својим извором, и светлост са сунцем, тако и морални живот са вером. Ја сам пут, рекао је Христос, и: Ја сам вода жива, и: Ја сам светлост света. Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст? Чиме ћемо напојити њихове жедне душе ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним, што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити ван те Светлости, сем варљивим призрацима.
Али, говоре, веронаука није за наше модерно време. Не знам; само видим, да су и у наше модерно време најбољи људи они, који се држе вере Божије и закона Божијега. Нити знам, која би то друга наука могла заменити науку Христову у васпитању омладине. Гле, не постоји ниједна друга наука о човеку, о томе шта је смисао човечјег живота и какав треба да буде прави човек - изван науке верске.
И тако, нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше време нити хиљаде година после нас, изван онога живог Темеља, који је сам себе поставио и рекао: без мене не можете чинити ништа.

 Мир Вам и благослов од Бога.

Свети владика Николај, "Мисионарска писма"
                                          

СЕЋАЈ СЕ ДАНА ОДМОРА

У школу идеш
И добро учиш,
Све ти је лако,
Па се не мучиш,
Помажеш мами,
Помажеш тати,
Кад се уморан,
Са посла врати,
И тако буде,
Свакога дана,
Све до вечери,
Од јутра рана.
Ал дође недеља,
И дан је свети,
Недељом стани,
Увек се сети,
Шест дана ради,
А седми слави,
Увек то држи
У својој глави.
По себи дођи,
У цркву пођи,
Упали свећу,
Пожели срећу,
Себи и неком,
Најдражем свом,
Да срећан буде
Твој топли дом.
Па се помоли,
Оном што воли,
Хришћане мале,
Што Бога хвале.
А ти,
Седмога дана,
Сети се тога,
Недеља, дан је,
Господа Бога.

Љубомир Вучковић, Од малих ногу моли се Богу

О КРСНОЈ СЛАВИ

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. 

   Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
                        
   Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на пример, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао". Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
   Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: "Ко Крсно Име слави, оно му и помаже".

                        

   Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
                                        
   Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је "Првенац међу многом Браћом", а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
   Света Крсна Слава управо и има тај смисао н значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светнх, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
   Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:

"Данас нас блатодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен Који долази ( Христос и Светитељ ) у име Господње; Слава Богу на висини!"

Јеромонах Атанасије

Извор: Свечарска житија - Ава Јустин Поповић, издање манастира Хиландара

Галерија

Немања Ђекић, III разред

Драгана Баралић, V2

Антоније Броћић, II разред

Икона Светог Архангела Михаила

Архангел Михаил

Русија

Празници: Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне, 21. новембар

Вас, вође небеских војски, ми недостојни увек молимо, да нас заштитите својим молитвама, као заклоном крила своје бестелесне славе, чувајући нас који пред вама падамо и усрдно вапијемо: избавите нас од беда као вође небеских сила. (Тропар, глас 4)

                                                         
   Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељенског Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији". Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила бестелесних. Амин.

                         
                                                                   Расуђивање
 
   Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи - муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи - исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил - огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил - славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил - благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил - узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.

Свети Николај Жички, Охридски пролог

                     

Недеља 30. новембар 2014.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

Свету архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин

ХИМНА ВЕРОНАУКЕ

СВЕТОСАВСКО ЗВОНЦЕ, бр. 2, 2007.

Марија Теодосијевић, III

Ивана Васиљевић, III

Ана Ћурчић, III

Милица Марковић, III

Милица Стојић, III

Алекса Милошевић, III

III2

Невена Бугарчић, II

Антоније Броћић, II

Анђелина Марић, II

Свети владика Николај, Свети Георгије

Георгије, Георгије, мучениче!

Георгије, Георгије, победниче!

Кроз муке си, кроз муке си победио

и кроз смрт се, и кроз смрт се прославио.

Све си сматр'о јевтиније

Ос Истине, Георгије,

влас и част си земну дао

уз живог си Христа стао.

Георгије, Георгије, мучениче!

Георгије, Георгије, победниче!

Трвен, ломљен страшном муком,

ти би држан ти би држан Божјом руком.

Те све муке беху лаке
због Божије руке јаке.
Сви се теби поклањамо,
твоје име прослављамо!

Георгије, Георгије, мучениче!
Георгије, победниче!
О смилуј се, о смилуј се, свече, нама,
заштити нас, заштити нас молитвама.

Пред престолом Христа Бога,
нашег Спаса Свемоћнога,
да се муке не страшимо,
да трпљењем победимо!

Георгије, Георгије, мучениче!
Георгије, Георгије, победниче!

мелодија: Небојша Мастиловић
Група "Пирг", Земља Светог Симеона, 2008.

Свети великомученик Георгије(Ђурђиц), 16. новембар

Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свог, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова.

Свети владика Николај, Охридски пролог

                        

Свети Ђорђе

Свети Ђорђе,
То сви добро знају
Је онај светац на коњу,
Што убија аждају,
Спасивши од такве але,
Све велике и све мале.

У животу, сви иамо,
Неку такву мрачну алу,
Која нама живот крати,
Али, ипак, ко ће знати,
Ко је тако страшну створи,
И ко да се са њом бори.

                       

Немој да те ала мучи,
Него храбро ти одлучи,
У бој крени смело с тим,
Мрачним, ружним,подлим, злим.

Ал, ако помислиш,
Да сам нећеш моћи,
Прекрсти се и позови,
Свети Ђорђе ће помоћи.

Светог Ђорђа шаље Бог,
Да те води против злог.

Љубомир Вучковић, Од малих ногу моли се Богу, 2012.

Свети Козма и Дамјан, 14. новембар

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

 Свети владика Николај, Охридски пролог

Тропар, глас 8. Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.

Свети владика Николај, ЗДРАВИЦА СВЕТИМ ВРАЧИМА

Који свете Враче славио
И њега Бог прославио,
И њега и цео његов дом.

Помогли су свети Врачи,
Од свих душмана био јачи.
Од здравља сијао,
За болест не знао.

Чукунунуке дочек'о,
Добар глас стек'о.
Што више давао,
Све више имао.

Сиротиња га поштовала,
Црква га благосиљала,
Колевка му на тавану не стајала,
Плугове му рђа не ватала.

Амин, тако Боже дај,
Крсна славо, помагај!

Домаћине, бане, све у твоје здравље,
Све ти здраво и весело било.

На часу веронауке: Горња Краварица

Милијанко Радичевић

 

Драгана Кокотовић

13.11.2014.

11.9.2014.

Стефан Мијаиловић