Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље.
Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на пример, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао". Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: "Ко Крсно Име слави, оно му и помаже".
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је "Првенац међу многом Браћом", а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и има тај смисао н значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светнх, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:
"Данас нас
блатодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи
говоримо: Благословен Који долази ( Христос и Светитељ ) у име Господње;
Слава Богу на висини!"
Извор: Свечарска житија - Ава Јустин Поповић, издање манастира Хиландара
Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божије Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, и тај онда неће славити никакве лажне богове и пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили. Тако, на пример, Свети Мученик Карп (који се слави 13. октобра), пред незнабошцима и безбожницима онога доба, није хтео да слави лажне богове, него само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: "Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањају Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса, док се они који служе лажним боговима уподобљавају ннштавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао". Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само србски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Србски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну србску домаћу Славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: "Ко Крсно Име слави, оно му и помаже".
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши претци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, кад смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима, и то је наша заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хршићанима у Цркви. на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутнн и сви Божји Анђели н сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима н пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек слика Божија и брат Христов и наш. И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо и као што наши свети Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан, затим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом, оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у Славу Божју н у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној хршћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у заједнници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку, у Њему који је "Првенац међу многом Браћом", а Браћа су Његова пре свега Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и Сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и има тај смисао н значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у свету Цркву као сабор Божији, као сабрање деце Божије, те зато Крсно Име и славимо у славу Божију и у част Светнх, на наше спасење и обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше свете Славе:
Јеромонах Атанасије
Нема коментара:
Постави коментар