ВЕРУЈТЕ СВОМ СНАГОМ, И ДУХОВНОМ И ТЕЛЕСНОМ

Само десет одсто људи на планети размишља о свом духу, док су други заокупљени материјалним вредностима, убеђен је глумац Иван Босиљчић, који понашањем према ближњима, колегама и познаницима годинама показује како је његово место одавно међу малобројнима који нису затворили очи, срце и душу за праве вредности.

-Постао сам верник када сам се први пут причестио. Вера је пре свега унутрашња жртва, а манифестује се споља. Јеленино и моје венчање, крштење наше Нине, свако причешће, као и све друге свете тајне и многи лепи догађаји изнова ме учвршћују у том уверењу – каже Иван који у браку са Јеленом Томашевић има двоипогодишњу ћеркицу Нину. Пут испитивања сопственог духа одвео га је, између осталог и до тумачења реченице Виктора Игоа: „Волети ближњега значи видети лице Бога“. Јер каже „шта је друго сусрет са лицем Господњим до рај!“

- Благодат или духовни миље незслужени је дар који нас увекнадилази и чини децом Божјом. По апостолу Павлу ми сами себе лишавамо благодати и уводимо у пакао. А пакао је грозота коју чини недостатак љубави. Пакао је мржња.

Објашњавајући шта за њега значи страхопоштовање према Богу, Иван каже како нас „у Старом завету Бог васпитава страхом од казне, а у Новом страхом од греха. Старозаветни страх је ропски, а новозаветни синовски, и тако се претвара у страхопоштовање“. 

За Васкрс 2009. Отпутовао је на Христов гроб. Из Израела му је пре тога писао његов духовник: „Сине, овде и неверујући постају верујући. Јерусалим је предукус Раја.“

- И заиста је било тако. Седам година пре тога две недеље сам боравио на Светој Гори. По повратку у Србију углавном сам ћутао. Родитељи су се силно забринули шта ми је, а ја сам тог лета само научио шта је празнословље.

О вери највише разговара са верујућим људима, али и са неверујућима, у нади да ће они спознати реалност. Иако никада не инсистира да прихвате оно о чему он говори, његови саговорници га скоро увек оставе у нади.

-Захвалан сам Господу што ме је удостојио сусрета са нашим духовником, оцем Иларионом Ђурицом. Јер лош духовник саблажњава и нема већег непријатеља вере од њега. Духовник без светости је и духовни и морални бесмисао. Он мора дисати светост, молитву односно своје очинство у ком је истовремено и његово материнство. Мора да развија душу својих синова и кћери благодатним животом. Што је чистији пред Богом, то је више духовни отац.

Васпитаван у духу православља, још од детињства дубоко у себи је знао и осећао како ће му Бог помоћи у важним ситуацијама. У то се уверио још 1997, кад је на Велику Госпојину преживео ужасну саобраћајну несрећу. Зато младим генерацијама поручује да верује свом снагом. И телесном и духовном.

-Нека се труде да постигну веру, јер ће са њом постићи и наду и љубав. Вера је већа од праведности. Она нас обожује и чини вишима од нас самих.

КАКО ЈАВНА ЛИЧНОСТ КОЈА СЕ БАВИ СВОЈИМ ДУХОМ ОПСТАЈЕ У МОНДЕНСКОМ СВЕТУ?

-У монденском свету вребају моћ, привидни углед, престиж, богатство, али и лажна обећања, дивљења и ласкања. Тај свет пориче доброту и светост и тиме негира натприродни – духовни живот у човеку. Монденски свет своди свет на уживање. Не кажем да уживања нису благословена, али само кад су са мером. Зато немам амбицију да будем раскалашан глумац, нисам звезда, манипулатор и варалица фасцинацијом. Нисам идол, јер идоли брзо падају, а моја намера је да трајем нормалан и обичан.