Гуча, ДРУГАРСТВО

                                           

ПРВАЦИ, 28.9.2016.

МОЈА ПОРОДИЦА
14.9.2016.

Слава, Господе, Крсту Твојему часному

Слава, Господе, Крсту Твојему часному.

Крсте свесилни, похвало Апостола, укрепљење монаха, знамење верника, славо јерараха и Мученика, победо и тврђо свих који те хвале.

Слава, Господе, Крсту Твојему часному.

Крсте живоносни, ти ми буди снага и победа, и штит и стена неодољива, за одгнање демона, за гашење (страсних) помисли, за очување ума мојега.

Спаси, Господе, људе Твоје, и благослови достојање Твоје, даруј победу над противницима, благоверном и христољубивом роду православном и народ Твој сачувај Крстом Твојим.

Пресвета Богородице, спаси нас.

Крстовидно рашири руке твоје, Пречиста, према Ономе Који је раширио руке Своје на дрвету крсном, и узвисио живот наш, и усмртио војске демонске - Њега молити не престај.

Хиландарски молитвеник, Манастир Хиландар, 2008.

Крсту Твоме поклањамо се Владико и васкрсење Твоје славимо!

Дивна Љубојевић и хор "Мелоди"

Део Часног Крста који се чува у Хиландару

УЧИТЕЉ ЈЕ...

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Крстовдан

извор: ТВ ХРАМ

Љубав према Богу

Богу се молимо,
у Бога једног верујемо.

Боже, Ти си љубав чиста,
помози нам да и наша буде иста.

Твоја љубав нема краја, то сви знају,
молим људе да и Теби исто дају.

Милица Барловац IV
ОШ „Милун Ивановић“, Лозно

   извор: veronautikablog.wordpress.com

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА, КРСТОВДАН, 27. септембар

Крстовдан. Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

НОЈЕВА БАРКА, ДРУГАЦИ, 26.9.2016.

Прелепи мозаик стар 1500 година са сценом Нојеве барке и Црног мора откривен је у синагоги у Израелу, у малом месту Хуго, удаљеном око три миље од града Магдале. Мозаик припада времену Римског царства, али и добу када је хришћанство постало званична религија.

  На мозаику су представљене разне животиње, укључујући леопарде, слонове, магарце, змије, лавове, камиле...
   Др Џуди Магнес са Универзитета у Северној Каролини каже да је откривени мозаик изузетно значајан „зато што су такве врсте сцена и приказа врло ретке у древним синагогама".
   Поред мозаика налазе се хебрејски натписи окружени људским фигурама и митолошким бићима. Према речима др Магнес, ово је до сада најзначајнија серија библијских сцена икада пронађена у једној синагоги из тог времена.
   Делови мозаика откривени су први пут 2012. године и од тада се сваког лета настављају истраживања.

   извор: www.rts.rs
   12.7.2016.

Литургија 16

Манастир Никоље, 18.9.2016.

Пупин - од физичке до духовне реалности

извор: ТВ ХРАМ

Павле Паја Јовановић, Михајло Пупин, 1903.

Свети Николај Жички, ЗНАШ ЛИ КО ТЕ ЉУБИ СИЛНО

Знаш ли ко те љуби силно,
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно,
Да одолиш врагу моћ?

Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао,
Светлим зраком Духа Свог?

Знаш ли ко је умро за те,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећане,
Ко ти спрема, знаш ли то?

Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос, свима спас.

Зато и ти, ох, сети се,
Па му срце своје дај,
Кад му скривиш заплачи се,
И замоли опроштај.

У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег' поуздања,
Отвориће теби Рај.

УСПОСТАВЉАЊЕ КОНТАКТА

..."Божије присуство и Божије стваралаштво у свету је успостављање контакта. Микеланђело је у Сикстинској капели покушао то да представи. Бог се пружио, и само прстом дотакао Адама. То је хришћанско: довољно је да Бог само једним додиром прста посети човека. Прст Божији је знак дејства, енергије Божје. Зато Христос каже у Јеванђељу: ' Ако Ја прстом Божијим - Светим Духом - изгоним демоне, онда је дошло вама Царство Божије" ( Мт. 12, 28). У Палерму је, такође, у базилици ( из 12. в.) представљено стварање човека на византијским мозаицима. Представљено је како Христос дахом и зраком из уста Својих ствара човека, и, наравно, руком га благосиља. Негде само зраци представљају благослов. У Житију имамо како један Турчин, Ахмед, у 16. веку, види како Епископ благосиља народ, и види зраке како иду, али се заустављају испред њега. То је било зато што још није био крштен. И он је поверовао у Христа и крстио се у Цркви"...

Јеромонах Атанасије (Јевтић), ОД ОТКРИВЕЊА ДО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ, 2010.

ТАЈНЕ ПРАЗНИКА: Рођење Пресвете Богородице

Пресвета Богородице

Група "Жива вода"

ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, 21. септембар

Рождество Пресвете Богородице. Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

   Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Твоје рођење, Богородице Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни.

Рождество Твоје, Богородице Дјево, радост возвјести всеј вселењеј, из Тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог наш, и разрушив кљатву даде благословеније и упразднив смерт, дарова нам живот вјечниј.

ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ

   У ОКВИРУ МАНИФЕСТАЦИЈЕ “ПОРОДИЧНИ САБОР” СИНОЋ ЈЕ У ПАРОХИЈСКОМ ДОМУ ЧАЧАНСКЕ ЦРКВЕ ОДРЖАНО ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ: ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ.
   ПРЕДАВАЧ ЈЕ БИО ПРОФ. ДР ВЛАЈКО ПАНОВИЋ, КЛИНИЧКИ ПСИХОЛОГ И СПЕЦИЈАЛИСТА МЕДИЦИНСКЕ ПСИХОТЕРАПИЈЕ НА ВМА.

   извор: Тв Галаксија, 18.9.2016.

Ваљево, 2015.

Манастир Никоље, 18.9.2016.

РУСКИ ЕПИСКОП ИЛАРИОН

МОЈ ВЕРОУЧИТЕЉ

емисију преузми: ОВДЕ

Из Основне школе „Милош Црњански“ у Жаркову у госте су нам дошли Мила Миленић, ученица 5/1 разреда и Никола Зечевић, ученик 4/3 разреда, који су са вероучитељем, Дарком Николићем пренели само сличицу из богатог живота и света верске наставе. Од наших младих гостију ћете чути колико им значи верска настава, у чему им помаже, има ли нешто што не разумеју, како доживљавају Литургију, Цркву и своје окружење. „Најважније је обраћати се деци срцем“ истиче проф. Дарко и напомиње да бројни проблеми чекају „иза ћошка“ јер је „младима данас доступно све и свашта, без икакве контроле и цензуре“. „Уколико детету систем вредности није добро постављен у породици, та се прича додатно компликује“, каже наш гост.

   извор: Радио Слово љубве

Саборни храм Светог Јована Владимира, Бар

ЗБОГ ЧЕГА НАМ ЈЕ ВЕРОНАУКА ПОТРЕБНА

"...Наиме, на Западу се право на верско образовање не доводи у питање, а осећање националне припадности и патриотизам се негују као нешто племенито и корисно, док за православни део света којем ми припадамо исте те вредности добијају негативан предзнак: нас од хришћанске традиције, националне свести и родољубља треба лечити...национално просвећена јавност стално мора бити спремна на отпор покушајима да се верско образовање деградира и обесмисли. Са каквим год побудама да је оно после демократских промена уведено, и уза све непотпуности, пропусте и незграпности у пракси, нешто се постигло и остварена је основа на којој се може даље градити. Кључно је подићи способан и посвећен наставнички кадар, што се, истини за вољу, за протеклих 15 година није честито остварило, и створити боље услове за рад вероучитељима. Јер од њихове посвећености, разума и топлине у првом додиру са младима све заправо почиње и на томе почива.
   Остајући при ставу да се верска настава мора сачувати као део образовног система, убеђен сам да би се решење којем тежимо нашло тек ако се, уважавајући склоности и навике нових нараштаја, искористе могућности телевизије. Верски програми за децу и омладину морали би да се уведу било споразумом са "јавним срвисом" било законски. Ако би се израда таквих програма поверила поверила верујућим младим сценаристима, редитељима и глумцима ( а њих има доста, даровитих и спремних за подвижнички труд), и ако би они добро одвагнутим тумачењима оживљавали јеванђелске истине, остајући приступачни без грубог поједностављивања, постигла би се двострука сврха: младима би била пружена истинска прилика да се просвете за Христа и да прошире културне видике".

   Владета Јанковић, професор Београдског универзитета и дипломата
   Православље, 15.9.2016.

ДА ЛИ СМО СВЕСНИ ЗНАЧАЈА СВЕТОГ САВЕ ЗА НАШ НАРОД, НАШУ ЗЕМЉУ И НАШУ ДУХОВНОСТ?

извор: ТВ ХРАМ

СВЕТИ САВА СРПСКИ

Историјски музеј Србије

јул-новембар 2016.

   Истраживачи различитих, па и супротних погледа на свет - деле мишљење да је Свети Сава најзначајнија личност у српској историји. Суд о значају Светога Саве доносио се, а и данас се доноси, на основу релативно богате историјске грађе о његовој личности и делу. Међутим, проблем је што многе догађаје у којима је Свети Сава учествовао или који га се тичу и њихову датацију на основу расположивих историјских извора - не можемо сасвим поуздано да одредимо. Сваком новом покушају изградње аутентичне слике Светога Саве, посао су олакшавале али и отежавале потоње обраде и интерпретације историјских извора.
   Нововековна историографија је, као и средњовековна хагиографија, нешто осветљавала - а нешто остављала у тами, или кварила било изостављањем, било додавањем, било погрешним тумачењем.
   Погледајте причу коју смо урадили о српском светитељу и просветитељу, великом Божјем угоднику и подвижнику, монаху и државнику, организатору и дипломати - причу о Светом Сави српском.

НА ДАНАШЊИ ДАН: ПРОГЛАШЕНА АУТОКЕФАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

   Проглашена аутокефалност Српске православне цркве, са седиштем у манастиру Жича, коју је код никејског цара Теодора I Ласкариса и васељенског патријарха Манојла I Харитопула издејствовао Свети Сава (световно име Растко Немањић) потом први српски архиепископ. Цар Душан је 1346. уздигао српску цркву у ранг патријаршије.
   Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископије. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

   Оснивању Српске архиепископије огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.
   Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи— Пећка архиепископија.

   Стварањем Душановог царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија.     Године1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.
   У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу„патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

   Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.
   Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.
   Након успоставе српске аутономије 1832, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.
   У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.
  Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.
   Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

   извор: www.tvhram.rs

ПРВАЦИ, 14.9.2016.

Ива

Анита

Славољуб

Анастасија

Тамара

Огњен

Лара

МОЈА ПОРОДИЦА

О ВЕРОНАУЦИ, 13.9.2016.

ДА ЛИ ГРЕХ УЛАЗИ НА УСТА?!

   Почео неки човек да зида кућу, па кад чуо да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио.
   Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

   – А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
   – А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
  – Ко те то научи?
   – Неки човек. Још је рекао да то у Светом Писму пише и да је сам Христос то рекао!
   – Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
   – Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
   – Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога Писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом Писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

   "Ко ради стомака Свето Писмо криви,
   Нек’ не лаже себе да побожно живи.
   Онај ко не пости, све што хоће једе,
   Болест спрема телу, а и души беде.
   Свети Сава учи богате и просте
   Да се Богу моле и пост сваки посте!"

   извор: www.tvhram.rs

Црквена Нова година, 14. септембар

Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу.У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

   извор: www.spc.rs