Позвани смо да унесемо лепоту хришћанског живота у дечија срца. Како ћемо то постићи? Тако што ћемо пре свега и изнад свега децу волети. Они то добро знају и осећају. Епископ Григорије захумско-херцеговачки на Сабору вероучитеља износи: „Када нисам био срећан бјежао сам са часа веронауке. Зато што сам мислио да је боље да ме тамо нема, него да они виде да ја имам тугу или несрећу.” Ученици осећају када смо нерасположени, тужни или несрећни из било ког разлога. Уколико имамо љубав, радост, црквеност, покајање, молитву, имаће и они. Свети Јован Златоусти каже: „Ништа није педагошки, него волети и бити вољен.” Љубављу се све постиже. Вероучитељ треба да буде уметник, организатор, психолог, педагог. Уједно треба имати ауторитет, а притом бити пријатељ, па и мајка или отац деци која су нам поверена. Римска мудрост гласи: „Ако си учитељ деце, или можда отац, буди им учитељ владањем и животом.”
Наш циљ је да ученике научимо невероватну истину да постоји Бог који их воли и који од њих никада неће одустати. Достојевски је на самрти својим ћеркама рекао: „Децо, знате колико сам вас волео, али много вас више воли Христос. Било шта да вам се у животу деси, никад не допустите да то засени љубав Његову, да је ви заклоните, да јој ви засметате.” Позвани смо речима: „Пазите на разумно стадо своје, у којем вас Дух Свети постави за пастире и учитеље” (Дап. 20,28). Ученике треба увести у активан црквени живот. Они треба да знају да их Бог чека, да могу да га осете, да могу да се сједине са самим Христом Господом. Задатак је да у центар поставимо истину Јеванђеља: „А ако Христос није устао онда је празна проповед наша па празна и вера наша” (1Кор. 15,14). Ученицима треба да помогнемо у тражењу и налажењу одговора на једно опште лично питање: Како пронаћи спасење? Развијањем свести о заједници са Богом и са људима сузбија се екстремни индивидуализам и егоцентризам код ученика, а изграђује се способност за дубље разумевање и вредновање културе и цивилизације у којој живе. Код ученика треба развијати однос према Богу као и свест о заједници, јер свет и све у њему је створено за вечност. Верска настава треба да помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остварењу сусрета са светом и са Богом. Хришћанска теологија кроз веронауку може имати значајан утицај кроз непрестано, балансирано наглашавање посебности као неопходности за универзалну, космичку димензију хришћанства. Тиме се јача свест о заједници и осећај да нисмо сами на овом свету, него да припадамо много широј заједници. Свест о хришћанству јесте развијање духа различитости који је увек свестан своје космичке улоге и значаја за цели свет.
Ученици најбоље уче спонтано. Дете је упијајући ум. Веома је битно активно учествовање. Деца воле представе, глуму, имитацију, музику, игру, певање. Једноставно и лако памте уз израду разних предмета, Божићне пећине, Васкршња јаја. Потребно је развијати дух сарадње и уважавања, чак и кроз игре као што су квизови, питалице, откривалице, асоцијације. „Није знање, знање знати, него је знање, знање дати,” поручио нам је Јован Јовановић Змај. Педагошки плодотворним се може сматрати једино оно усвајање знања и искуства која имају за циљ васпитање личности ради ње саме. Спенсер каже: „Сва тајна васпитања јесте у томе да се човек научи како ће мудро да проводи време.” Вероучитељ је позван да научи дете образовању, да има образ Христов у себи. Да бисмо то постигли потребан нам је отворен однос са децом. Педагогија Марије Монтесори је диван пример система који не признаје ограничења. Она може бити саставни део било које епохе или културе, што је можда њена највећа вредност. Она је желела да омогући срећније детињство деци коју је сретала. Развила је јединствен систем образовања. Њен циљ није био стварање идеалног, савршеног детета у пејоративном значењу. Метод је усмерен ка максималном откривању свих дечијих способности и потенцијала. По њеном мишљењу дете је савршено само по себи и свако за себе. Њена намера није била усклађивање према извесном идеалу, већ развој саме личности са оним квалитетима које поседује. У Монтесори методу, практичан рад има значајно место, јер се њиме развија креативност детета. Она очекује да васпитач има страхопоштовање према детету као врхунцу Божијег стварања. Норме које уводи су: „Децу треба третирати као међусобно различите личности. Личност укључује препознавање друге личности. Ја види другу личност. Ја постоји наспрам друге личности, наспрам Ти. Истински човек треба да постоји кроз заједницу. Човек треба да прихвата ближње онакви какви јесу. У различитости се добија сопствени идентитет. Кроз другачије особине других људи и сами се препознајемо као другачији. Наше неприхватање другог условило би неприхватање нас од стране других. Зато је прихватање другачијег другога неопходно и корисно обема странама.”
Ава Јустин нас подсећа на велику истину: „Дете? Гле парче Неба на земљи.”
Блог је направљен како би деци, родитељима и свим ближњима биле доступне наше активности. Захваљујем се свој деци која учествују, свим родитељима на поверењу које ми прижају, колегама, пријатељима, Епископу, свештенству, монаштву и пре свега и изнад свега Богу, на свему што нам пружа и даје из своје бескрајне премудре Љубави.
У ишчекивању благослова Свише,
Вероучитељ, Јелена Драгојловић
извор: veronautikablog.wordpress.com
Ученици најбоље уче спонтано. Дете је упијајући ум. Веома је битно активно учествовање. Деца воле представе, глуму, имитацију, музику, игру, певање. Једноставно и лако памте уз израду разних предмета, Божићне пећине, Васкршња јаја. Потребно је развијати дух сарадње и уважавања, чак и кроз игре као што су квизови, питалице, откривалице, асоцијације. „Није знање, знање знати, него је знање, знање дати,” поручио нам је Јован Јовановић Змај. Педагошки плодотворним се може сматрати једино оно усвајање знања и искуства која имају за циљ васпитање личности ради ње саме. Спенсер каже: „Сва тајна васпитања јесте у томе да се човек научи како ће мудро да проводи време.” Вероучитељ је позван да научи дете образовању, да има образ Христов у себи. Да бисмо то постигли потребан нам је отворен однос са децом. Педагогија Марије Монтесори је диван пример система који не признаје ограничења. Она може бити саставни део било које епохе или културе, што је можда њена највећа вредност. Она је желела да омогући срећније детињство деци коју је сретала. Развила је јединствен систем образовања. Њен циљ није био стварање идеалног, савршеног детета у пејоративном значењу. Метод је усмерен ка максималном откривању свих дечијих способности и потенцијала. По њеном мишљењу дете је савршено само по себи и свако за себе. Њена намера није била усклађивање према извесном идеалу, већ развој саме личности са оним квалитетима које поседује. У Монтесори методу, практичан рад има значајно место, јер се њиме развија креативност детета. Она очекује да васпитач има страхопоштовање према детету као врхунцу Божијег стварања. Норме које уводи су: „Децу треба третирати као међусобно различите личности. Личност укључује препознавање друге личности. Ја види другу личност. Ја постоји наспрам друге личности, наспрам Ти. Истински човек треба да постоји кроз заједницу. Човек треба да прихвата ближње онакви какви јесу. У различитости се добија сопствени идентитет. Кроз другачије особине других људи и сами се препознајемо као другачији. Наше неприхватање другог условило би неприхватање нас од стране других. Зато је прихватање другачијег другога неопходно и корисно обема странама.”
Ава Јустин нас подсећа на велику истину: „Дете? Гле парче Неба на земљи.”
Блог је направљен како би деци, родитељима и свим ближњима биле доступне наше активности. Захваљујем се свој деци која учествују, свим родитељима на поверењу које ми прижају, колегама, пријатељима, Епископу, свештенству, монаштву и пре свега и изнад свега Богу, на свему што нам пружа и даје из своје бескрајне премудре Љубави.
У ишчекивању благослова Свише,
Вероучитељ, Јелена Драгојловић
извор: veronautikablog.wordpress.com
Нема коментара:
Постави коментар