НЕДОСТАЈАЊЕ

    Једног јутра, врло рано, мрав покуца на веверичина врата.
   - Баш лепо - рече веверица.
   - Али нисам зато дошао - рече мрав.
   - Ваљда ипак хоћеш мало мармеладе?
   - Па добро... али само мало.
   Са устима пуним мармеладе, мрав исприча зашто је дошао.
   - Једно време не смемо да се виђамо - рече он.
   - Зашто? - упита веверица изненађено. Њој је увек било пријатно када мрав тек тако наврати.      Веверица је гледала мрава широм отворених очију,а уста су јој била пуна жирове каше.
   - Да бисмо видели да ли ћемо једно другом недостајати - рече мрав.
   - Недостајати?
   - Недостајати.Па ваљда знаш шта је то.
   - Не - рече веверица.
   - Недостајати је оно што осећаш када нечег нема.
   - Шта онда осећаш?
   - Е па, о томе се и ради.
  - Онда ћемо једно другом недостајати - рече веверица тужно.
   - Не, јер можемо једно друго и заборавити.
   - Заборавити? Тебе!?! - јаукну веверица.
   Веверица положи главу у шаке.
   - Ја тебе нећу никада заборавити - рече она благо.
   - Ето сад - рече мрав. - То тек треба да видимо. Здраво!
   И врло нагло изађе кроз врата и спусти се низ стабло букве.Веверица одмах поче да осећа како јој мрав недостаје.
   - Мраве - дозивала је - недостајеш ми!
   Глас јој се одбијао о гране дрвећа.
   - То још не може! - рече мрав. - Па још нисам ни отишао!
   - А ипак је већ тако! - довикнула је веверица.
   - Онда сачекај још мало - чуо се из даљине његов глас.
   Веверица уздахну и одлучи да чека.Али, мрав јој је све више недостајао. Повремено је мислила на жирову кашу или на кукчев рођендан, још те вечери, али мрав јој је опет недостајао.
   Поподне није више издржала и изашла је напоље.Али, није направила ни три корака, а већ је срела мрава. Био је уморан, сав у зноју, али задовољан.
   - Тачно је - рече мрав. - И ти мени недостајеш. И нисам те заборавио.
   - Ето видиш - рече веверица.
   - Да - рече мрав.
  Пребацили су једно другом руку преко рамена и отишли на реку да гледају одсјај таласа.    Заборавила је да је икада журила.

   Тон Телехен, Недостајати