Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом.
Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету.
Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем.
Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју:
за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем,
за акцијом тела и мисли,
за креативношћу, као виталном потребом личности
за тајном, као реалном појавом живота
за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним.
Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133
Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету.
Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем.
Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју:
за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем,
за акцијом тела и мисли,
за креативношћу, као виталном потребом личности
за тајном, као реалном појавом живота
за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним.
Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133
Нема коментара:
Постави коментар