Нојева се деца земљом разделише,
источно од Раја, поље населише.
Језиком су истим говорили сви
и једнаким речима се разумели.
У ватри су плоче за зидање пекли,
цео град да подигну, тад су се зарекли.
И кулу да дигну са врхом до неба,
велико и славно име њима треба,
и да не би били расејани више...
ал’ Господа чуди што се погордише.
Зато реши да им језике помете,
у говору да се зидар свак’ саплете!
Мајстори не познаше језик шта им збори,
свака им се цигла са куле обори!
Паде кула с неба у гордоме лету,
њен се народ расу по беломе свету..
Предговор
Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић:
Пред нама је књига српске песникиње Леле Марковић – Призренке, „Давид и Голијат“,
намењена деци и свима са дечјом душом.
Када хоћемо некада нешто лепо да кажемо, а особито деци, ми им шапућемо на уво. Та интима због начина казивања чини казано запамћеним. То се смести у срце, а особито ако је речено кроз стих, риму, песмицу. То су знали и старији песници који су се бавили децом. Песници, уопште, су људи који боље чују и даље виде него ми остали. Они разумеју поруке природе, цвећа, биља, земље, воде и ваздуха, али и филигранске ударе срца у свакоме од нас. Песма је снажан подстицај у подизању нових нараштаја на најбољим путевима ка зрелости и свему узвишеном на трагу ка Најузвишенијем у небеском царству поезије. Он је свакодневна песма наша. Ако о Њему будемо говорили деци, онда смо сигурни да их стављамо и остављамо у рукама
Најсигурнијег, јер је Он казао: „ПУСТИТЕ ДЕЦУ НЕКА ДОЛАЗЕ К МЕНИ.“ Деца то боље од одраслих осећају, јер су мање оптерећени бригама овога света, али и странпутицама...
. . .
Поетеса Лела стихом отвара душе деце да би лакше примили догађаје из Старог завета који имају вечну вредност и вечну поуку. Овим се г-ђа Лела Марковић уписује у велике педагоге наше деце, учећи их путу који води у Живот.
Препоручујем књигу за све ученике веронауке и оне друге до којих ова књига дође.
Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић,
ректор Призренске Богословије
Светог Кирила и Методија у Нишу
Нема коментара:
Постави коментар