Драга децо и родитељи, помаже Бог!
Назив Свето Писмо или Библија потиче од грчке речи βιβλιον/βιβλια и значи књига/књиге. Оно се састоји од Старог и Новог Завета.
Прве старозаветне књиге писане су на разним материјалима: камену, лишћу, дрвеним плочицама, а највише на папирусу; зато је древни фенички лучки град на Средоземном мору, у Либану – Библос, који је био познат по производњи папируса, од Грка тако назван управо по књигама. Још погоднији за писање, трајнији и постојанији на влагу од папируса био је материјал који се правио од животињских кожа, назван пергамент, по граду Пергаму у данашњој Турској, у коме је од III века пре н. е. почела његова производња. Све до данас сматра се једним од најбољих материјала за писање пером и мастилом. На тај начин су многе старозаветне књиге сачуване и налазе се у мно гим музејима широм света.
Али, временом, као јевтинији, све више се користио папир, прво израђиван у древној Кини, раширен по Азији, да би се у XIII веку увелико користио у Европи и потпуно заменио скупоцени и ретки папирус и пергамент. Прве књиге су биле у облику свитка, касније – кодекса, али коришћењем папира добиле су данашњи облик.
Књиге Старог Завета, са грчког на старословенски језик, превела су у IX веку Света браћа Ћирило и Методије са својим ученицима, пред полазак у Моравску на проповедање Хришћанства, а 1865. године Ђуро Даничић превео их је на српски језик да бисмо их и ми читали и поучавали се божанском мудрошћу. Знаменити српски књижевник и политичар у Хабзбуршкој монархији XIX века, Огњеслав Утјешеновић Острожински је 1868. године превео
„Псалме Давидове“, налик на српске народне песме, у десетерцу. Књига коју држите у рукама, произашла је из једног, овој књизи сличног, ауторског дела за децу, на коме сам радила у првом тромесечју 2015. године.
На предлог вероучитељице Радмиле Грујић, због чега јој благодарим, првих десет прозних текстова сам пребацила у стих. Тако је из тог изазова проистекло писање ове књиге за децу, узраста од 9-14 година. Али, један догађај утицао је на мене да у даху испевам још десет песама. Наиме, једне мартовске вечери 2015. у храму Вазнесења Господњег у Жаркову, уредник Радија „Глас Цркве“ из Ваљева, ђакон Саво Лазић, одржао је предавање „Живот и дело Светог владике Николаја Велимировића“. Том приликом је из манастира Лелић донета икона Светог владике Николаја Велимировића са делићем његових моштију, која је више пута чудотворила. После предавања, са осталим парохијанима целивала сам икону и помолила
се Светом Владики. По повратку кући, исте ноћи, десило се неочекивано побољшање мог здравља. Осим тога, надахнута благодатним даром, цела три наредна дана сам непрекидно стиховала! Све док треће ноћи нисам у сну себи с осмехом подвикнула, те је исто некако престало а ја успела да одспавам. Тако се десило да сам одједном испевала још десет старозаветни х прича у стиху. Такође је занимљиво и да се на крају писања испоставило да је текст сваке песме погодан за певање по мелодији песме Светог владике Николаја Велимировића „Говори, Господе“.
Тако се уз ову мелодију приче у стиху могу лакше на учити а могу их користити и дечији црквени хорови.
За наслов „Давид и Голијат“, определила сам се због тога што је и у наше време, када је изражена борба великих против малих и истовремено све више омаловажена борба за очување отаџбине, изузетно битно подучити децу да мали могу победити велике ако су храбри и ако у одбрани правих вредности имају Бога уз себе, јер поштују Божије законе.
Благодарим Господу на песничком таланту и Светом Владики Николају на његовом дару.
Захваљујем благоречивом ректору наше Призренске богословије у Нишу, Милутину Тимотијевићу, на предговору, корисним сугестијама и препоруци ове књиге. Благодарим оцу Александру Јовановићу из наше жарковачке цркве Светог Вазнесења Господњег у Београду, на датом мишљењу о књизи и речима подршке које је упутио. Мојој мајци Десанки Марковић, наставнику разредне наставе и специјалном педагогу у пензији, на ликовној опреми књиге на начин који ће деци бити близак и интересантан. Драгој вероучитељици Радмили Грујић, која
ми је, увек сусретљива, и овога пута била стручна помоћ и потпора. Издавачу на учешћу у издавању ове друге заједничке књиге као и свима који су допринели садржају и изгледу књиге.
Са жарком жељом да ово песмодарје буде на духовну корист деци, како би на креативан начин учила о љубави Господњој према људима и животу по Божијим заповестима,
уз Божију помоћ,
Аутор, Лела марковић
На празник Ваведења Пресвете Богородице,
Лета Господњег 4.12.2016. године.
Назив Свето Писмо или Библија потиче од грчке речи βιβλιον/βιβλια и значи књига/књиге. Оно се састоји од Старог и Новог Завета.
Прве старозаветне књиге писане су на разним материјалима: камену, лишћу, дрвеним плочицама, а највише на папирусу; зато је древни фенички лучки град на Средоземном мору, у Либану – Библос, који је био познат по производњи папируса, од Грка тако назван управо по књигама. Још погоднији за писање, трајнији и постојанији на влагу од папируса био је материјал који се правио од животињских кожа, назван пергамент, по граду Пергаму у данашњој Турској, у коме је од III века пре н. е. почела његова производња. Све до данас сматра се једним од најбољих материјала за писање пером и мастилом. На тај начин су многе старозаветне књиге сачуване и налазе се у мно гим музејима широм света.
Али, временом, као јевтинији, све више се користио папир, прво израђиван у древној Кини, раширен по Азији, да би се у XIII веку увелико користио у Европи и потпуно заменио скупоцени и ретки папирус и пергамент. Прве књиге су биле у облику свитка, касније – кодекса, али коришћењем папира добиле су данашњи облик.
Књиге Старог Завета, са грчког на старословенски језик, превела су у IX веку Света браћа Ћирило и Методије са својим ученицима, пред полазак у Моравску на проповедање Хришћанства, а 1865. године Ђуро Даничић превео их је на српски језик да бисмо их и ми читали и поучавали се божанском мудрошћу. Знаменити српски књижевник и политичар у Хабзбуршкој монархији XIX века, Огњеслав Утјешеновић Острожински је 1868. године превео
„Псалме Давидове“, налик на српске народне песме, у десетерцу. Књига коју држите у рукама, произашла је из једног, овој књизи сличног, ауторског дела за децу, на коме сам радила у првом тромесечју 2015. године.
На предлог вероучитељице Радмиле Грујић, због чега јој благодарим, првих десет прозних текстова сам пребацила у стих. Тако је из тог изазова проистекло писање ове књиге за децу, узраста од 9-14 година. Али, један догађај утицао је на мене да у даху испевам још десет песама. Наиме, једне мартовске вечери 2015. у храму Вазнесења Господњег у Жаркову, уредник Радија „Глас Цркве“ из Ваљева, ђакон Саво Лазић, одржао је предавање „Живот и дело Светог владике Николаја Велимировића“. Том приликом је из манастира Лелић донета икона Светог владике Николаја Велимировића са делићем његових моштију, која је више пута чудотворила. После предавања, са осталим парохијанима целивала сам икону и помолила
се Светом Владики. По повратку кући, исте ноћи, десило се неочекивано побољшање мог здравља. Осим тога, надахнута благодатним даром, цела три наредна дана сам непрекидно стиховала! Све док треће ноћи нисам у сну себи с осмехом подвикнула, те је исто некако престало а ја успела да одспавам. Тако се десило да сам одједном испевала још десет старозаветни х прича у стиху. Такође је занимљиво и да се на крају писања испоставило да је текст сваке песме погодан за певање по мелодији песме Светог владике Николаја Велимировића „Говори, Господе“.
Тако се уз ову мелодију приче у стиху могу лакше на учити а могу их користити и дечији црквени хорови.
За наслов „Давид и Голијат“, определила сам се због тога што је и у наше време, када је изражена борба великих против малих и истовремено све више омаловажена борба за очување отаџбине, изузетно битно подучити децу да мали могу победити велике ако су храбри и ако у одбрани правих вредности имају Бога уз себе, јер поштују Божије законе.
Благодарим Господу на песничком таланту и Светом Владики Николају на његовом дару.
Захваљујем благоречивом ректору наше Призренске богословије у Нишу, Милутину Тимотијевићу, на предговору, корисним сугестијама и препоруци ове књиге. Благодарим оцу Александру Јовановићу из наше жарковачке цркве Светог Вазнесења Господњег у Београду, на датом мишљењу о књизи и речима подршке које је упутио. Мојој мајци Десанки Марковић, наставнику разредне наставе и специјалном педагогу у пензији, на ликовној опреми књиге на начин који ће деци бити близак и интересантан. Драгој вероучитељици Радмили Грујић, која
ми је, увек сусретљива, и овога пута била стручна помоћ и потпора. Издавачу на учешћу у издавању ове друге заједничке књиге као и свима који су допринели садржају и изгледу књиге.
Са жарком жељом да ово песмодарје буде на духовну корист деци, како би на креативан начин учила о љубави Господњој према људима и животу по Божијим заповестима,
уз Божију помоћ,
Аутор, Лела марковић
На празник Ваведења Пресвете Богородице,
Лета Господњег 4.12.2016. године.
Нема коментара:
Постави коментар