 преузми везу: |
| Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски, 31. октобар |
уторак, 31. октобар 2017.
Свети Апостол Лука и Свети Петар Цетињски, 31. октобар
Хвала Богу
Хвала Богу на цвету
и предивном свету.
Хвала Богу што је створио нас
и кукурузов клас.
Хвала Ти Боже,
за небо плаво,
за жубор потока
и за све остало.
Хвала Ти Боже,
за раскошну башту,
за ветар и кишу,
за нашу машту.
Хвала Ти Боже,
за светлост и таму,
за месец и звезде,
за тату и маму.
Хвала Ти Боже,
на оваквом свету,
и за све и за све
Ти од срца хвала!
Марија Весовић III
Славица Живковић III
ОШ "Стефан Немања", Студеница
извор: veronautikablog.wordpress.com
и предивном свету.
Хвала Богу што је створио нас
и кукурузов клас.
Хвала Ти Боже,
за небо плаво,
за жубор потока
и за све остало.
Хвала Ти Боже,
за раскошну башту,
за ветар и кишу,
за нашу машту.
Хвала Ти Боже,
за светлост и таму,
за месец и звезде,
за тату и маму.
Хвала Ти Боже,
на оваквом свету,
и за све и за све
Ти од срца хвала!
Марија Весовић III
Славица Живковић III
ОШ "Стефан Немања", Студеница
извор: veronautikablog.wordpress.com
четвртак, 26. октобар 2017.
Света Петка, 27. октобар
Света Петка
Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели.
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде,
О предивна светитељко,
Наш узоре, Света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи,
Ти Му даде ум пречисти
К'о анђелски -- такав исти,
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небесно светилиште,
Такву душу ти одгаји
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам, света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама,
У облачној земној тузи
Засветли нам, слично дузи,
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево!
За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, ћерку Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу.
Једном је Петка као десетогодишња девојчица "кад с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из цркве, срела је просјака. Кришом од мајке скинула је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Кад је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговорила да другачије не може живети.
Кад је дошло време, родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати.
Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Њено срце молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут - пут Божји. И њене сестринске молитве биле су услишене, јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут - живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.
Невенка Пјевач, Кад су свети били мали, Превлака, 2012.
субота, 21. октобар 2017.
четвртак, 19. октобар 2017.
БУКВАР ПРАВОСЛАВЉА
Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном сродству са оним нашим „обичним, старим“ букваром, него је овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна, јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у својим свечаним и раскошним одеждама. Сва попут детета које се прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. Сва попут анђела који украшавају Царство небеско.
Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Како каже др Жарко Димић: „И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави, учењу и знању.“
Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Весне Башић: „Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потврђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.“ Или, речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.“
Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.
извор: knjizarariznica
Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.
извор: knjizarariznica
понедељак, 16. октобар 2017.
МАЈКА СВИХ ЦРКАВА
У плодној равници, око 5 километара од Краљева према Матарушкој Бањи и око 30 километара од Врњачке Бање, у подножју планине Столови, долини Ибра, где столећа одзвањају, налази се задужбина краља Стефана Првовенчаног, једна од највећих светиња српског народа из 13. века.
Долина српских краљева
У долини Студенице на месту где река Ибар своје воде предаје Западној Морави, у најпознатијем и најпосећенијем српском манастиру крунисано је седам српских краљева. Приликом сваког крунисања пробијана су и потом зазиђивана нова врата кроз која би прошао само новокрунисани владар. Отуда назив овој светињи „Седмоврата Жича“. А отуда и великом грбу града Краљева седам златних краљевских венаца које означавају седам крунисних Немањића. Први крунисани краљ био је Стефан Првовенчани.
Најстарији мештани села Жича за истоимени манастир кажу да је одувек био оличење просвећености, знања и духовности. Данас је женски манастир који се налази под заштитом Републике Србије као Споменик културе од изузетног значаја, у власништву Српске православне цркве. Србија средњег века била је земља високе цивилизације, данас високу цивилизацију можемо видети и осетити само у местима попут Жиче, где је на највишој цени вера, љубав и узајамно поштовање монахиња које овде проводе живот.
Манастир као симбол братске љубави
Монахиња Нектарија каже да је ово манастир који чува успомену на братску љубав. Поред свих недаћа које су задесиле овај манастир, који је за својих 8 векова често био на мети непријатеља, оскрнављен, много пута спаљиван и рушен, после сваке обнове све више је блистао и бивао раскошнији него раније. Све је и око ње и у њој некако краљевско и величанствено.
„Светогорски монах Сава је поред моштију свог оца помирио завађену браћу Стефана и Вукана, када су се и договорили да саграде овај манастир, Жичу. За ово место одлучио се Свети Сава, јер је било подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима. На раскршћу православног Истока и римокатоличког Запада“, каже монахиња Нектарија.
„Црвена госпођо Жичо“
Манастир препознатљив по црвеној боји фасаде, која је симбол православља и краљевства, на великој зеленој травнатој површини шири осећај спокојства. Црвена светиња окупана сунчевим зрацима, заштићена високим зидинама и окружена љубављу 45 монахиња које радо примају радознале туристе који се на ово место увек враћају. Међу њима поред наших Срба увек има и Руса, Грка, Кипрана...
Велико прелепо двориште, складно уређено са шареним цвећем и зеленилом, има другачију боју од свих уређених паркова, као да је и трава света. Дуж бетонске стаже која води од капије све до главног улаза у велику цркву пружа се под правом линијом разноврсно цвеће. Своју лепоту поносно показују жути нарциси и плави зумбули. Испред капије, код паркинга и руже се спремају за цветање. Њихово дрво пуно је ситних пупољака. У ваздуху се осећа свежина. Свуда около се шири опојан мирис јоргована и тек процветалог багрема који допире из сваког дворишта овог насељеног места. У даљини дворишта се назире плави рундел, који се некако стапа са бескрајно плавим небом. У дворишту Жиче најлепше је оних ведрих сунчаних дана с почетка пролећа, када се не бојите кише, а ипак ни сунце није прејако. На овом дивном месту је на ведром небу сунце једини господар.
Унутрашњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама, чине је слабо очуване фреске, које су осликавали цариградски мајстори и мање талентовани провинцијски мајстори. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег. У главном делу цркве налазе се најмлађе, али и најзначајније фреске које приказују велике празнике и сцене из Христовог живота. Ово сликарство изразите лепоте, до данас се сматра за једно од најлепших у средњевековној Србији.
У дворишту велелепне задужбине, налази се главна црква Светог Спаса која је посвећена празнику, у народу познатом као Спасовдан и такозвана Мала црква, посвећена Светом Петру и Павлу. Ове две грађевине су сачуване још из 13. века, све остале су новијег датума. Ипак, кроз цело ово парче свете земље осећа се мирис старине, све одише историјом, као да векови одзвањају изнад високе зидане ограде која штити овај мали свет пун љубави и вере. У задњем делу дворишта налазе се конаци, где спавају монахиње, али где могу преспавати и сви мештани овог света.
У манастиру се врше и преводи књига са грчког и руског језика, а сам манастир се бави и издаваштвом. Жича је наставила традицију давних времена, када је за време епископствовања владике Николаја Велимировића у манастиру постојала штампарија.
Васко Попа очаран њеном лепотом опевао је Жичу у песми са истоименим називом, у којој јој се обраћа са „Црвена госпођо Жичо“.
извор: zurnalist.rs
Долина српских краљева
У долини Студенице на месту где река Ибар своје воде предаје Западној Морави, у најпознатијем и најпосећенијем српском манастиру крунисано је седам српских краљева. Приликом сваког крунисања пробијана су и потом зазиђивана нова врата кроз која би прошао само новокрунисани владар. Отуда назив овој светињи „Седмоврата Жича“. А отуда и великом грбу града Краљева седам златних краљевских венаца које означавају седам крунисних Немањића. Први крунисани краљ био је Стефан Првовенчани.
Најстарији мештани села Жича за истоимени манастир кажу да је одувек био оличење просвећености, знања и духовности. Данас је женски манастир који се налази под заштитом Републике Србије као Споменик културе од изузетног значаја, у власништву Српске православне цркве. Србија средњег века била је земља високе цивилизације, данас високу цивилизацију можемо видети и осетити само у местима попут Жиче, где је на највишој цени вера, љубав и узајамно поштовање монахиња које овде проводе живот.
Манастир као симбол братске љубави
Монахиња Нектарија каже да је ово манастир који чува успомену на братску љубав. Поред свих недаћа које су задесиле овај манастир, који је за својих 8 векова често био на мети непријатеља, оскрнављен, много пута спаљиван и рушен, после сваке обнове све више је блистао и бивао раскошнији него раније. Све је и око ње и у њој некако краљевско и величанствено.
„Светогорски монах Сава је поред моштију свог оца помирио завађену браћу Стефана и Вукана, када су се и договорили да саграде овај манастир, Жичу. За ово место одлучио се Свети Сава, јер је било подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима. На раскршћу православног Истока и римокатоличког Запада“, каже монахиња Нектарија.
„Црвена госпођо Жичо“
Манастир препознатљив по црвеној боји фасаде, која је симбол православља и краљевства, на великој зеленој травнатој површини шири осећај спокојства. Црвена светиња окупана сунчевим зрацима, заштићена високим зидинама и окружена љубављу 45 монахиња које радо примају радознале туристе који се на ово место увек враћају. Међу њима поред наших Срба увек има и Руса, Грка, Кипрана...
Велико прелепо двориште, складно уређено са шареним цвећем и зеленилом, има другачију боју од свих уређених паркова, као да је и трава света. Дуж бетонске стаже која води од капије све до главног улаза у велику цркву пружа се под правом линијом разноврсно цвеће. Своју лепоту поносно показују жути нарциси и плави зумбули. Испред капије, код паркинга и руже се спремају за цветање. Њихово дрво пуно је ситних пупољака. У ваздуху се осећа свежина. Свуда около се шири опојан мирис јоргована и тек процветалог багрема који допире из сваког дворишта овог насељеног места. У даљини дворишта се назире плави рундел, који се некако стапа са бескрајно плавим небом. У дворишту Жиче најлепше је оних ведрих сунчаних дана с почетка пролећа, када се не бојите кише, а ипак ни сунце није прејако. На овом дивном месту је на ведром небу сунце једини господар.
Унутрашњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама, чине је слабо очуване фреске, које су осликавали цариградски мајстори и мање талентовани провинцијски мајстори. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег. У главном делу цркве налазе се најмлађе, али и најзначајније фреске које приказују велике празнике и сцене из Христовог живота. Ово сликарство изразите лепоте, до данас се сматра за једно од најлепших у средњевековној Србији.
У дворишту велелепне задужбине, налази се главна црква Светог Спаса која је посвећена празнику, у народу познатом као Спасовдан и такозвана Мала црква, посвећена Светом Петру и Павлу. Ове две грађевине су сачуване још из 13. века, све остале су новијег датума. Ипак, кроз цело ово парче свете земље осећа се мирис старине, све одише историјом, као да векови одзвањају изнад високе зидане ограде која штити овај мали свет пун љубави и вере. У задњем делу дворишта налазе се конаци, где спавају монахиње, али где могу преспавати и сви мештани овог света.
У манастиру се врше и преводи књига са грчког и руског језика, а сам манастир се бави и издаваштвом. Жича је наставила традицију давних времена, када је за време епископствовања владике Николаја Велимировића у манастиру постојала штампарија.
Васко Попа очаран њеном лепотом опевао је Жичу у песми са истоименим називом, у којој јој се обраћа са „Црвена госпођо Жичо“.
извор: zurnalist.rs
недеља, 15. октобар 2017.
ПОВОДОМ 180 ГОДИНА ГИМНАЗИЈЕ
Поводом прославе великог јубилеја 180 година постојања Гимназије у Чачку, која се данас завршила свечаном академијом у великој сали Дома културе, разговарали смо са директором ове средњошколске установе, са њеним још једним успешним учеником – професором филозофије Иваном Ружичићем. Програм прославе, који је трајао четири седмице, био је посвећен бившим успешним ученицима и професорима, по чему је ова школа препознатљива, не само у Чачку, него и у Србији.
Иван Ружичић, рођен у Чачку 1961. године, Гимназију је завршио 1980, дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1987, од 1993. ради као професор филозофије у чачанској Гимназији, а од 1. октобра 2014. године је у четвртом мандату на дужности директора ове успешне средњошколске установе. Поред професионалних обавеза у школи, бави се и питањима која су у вези са реформом образовања уопште, а посебно реформом гимназија.
– Када сам 1976. године уписао Гимназију примало се 12 одељења, око 330 ученика. Уписао сам друштвени смер. Данас, у шали, често кажем колегама да сам прошле године прославио 40 година од како сам дошао у Гимназију као ученик, а касније се вратио као професор и постао директор. Гимназијске дане памтим као веома лепе и као изузетан период у мом животу. Доста смо се дружили, били смо компактна генерација, а посебно одељење. Најбољи пријатељи су ми из гимназијских дана. У првом разреду сам постигао врло добар успех, а у остала три одличан, што је мени пуно значило. Тада је важило правило да ученици који су три године имали одличан успех буду ослобођени полагања усменог дела матуре. Често су се мењале разредне старешине, Вера Слобић, Вера Симовић, Љубина Јаћимовић, али са свима смо имали врло коректан однос. Учио сам руски језик и посебно памтим професора Михаила Боровског кога у последње време често помињем, јер га као ученици можда нисмо најбоље разумели. Он је имао сјајна запажања када је реч о учењу, увек је говорио: “Рука пише, око контролише”. Тоје суштина како се учи, а то сам схватио тек на студијама. Наше професоре смо изузетно ценили, али смо касније схватили да су били и добри људи – сећа се својих средњошколских дана директор Ружичић.
Током разговора директор нас подсећа и на историјат школе, наводећи да је настава почела у јесен, највероватније на Митровдан, 1837. године, са два наставника и два ученика. Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. Нема трагова где је у почетку била смештена гимназија, али је највероватније то била зграда коју је подигао за школу Јован Обреновић на месту где се данас налази зграда Скупштине града Чачак. Услови рада у школи били су недовољни, без потребног намештаја, опреме и уџбеника. Уџбеници су више служили наставницима, него ученицима, јер је наставник обично читао и диктирао, а ученици су писали, напомиње наш саговорник.
– Уписао сам филозофију, јер је за мене била изазов, а на то су утицали и професори који су ми предавали, нажалост покојни, Лале Јовановић и Светлана Ерић. Нисам се покајао. Привлачила ме је професура. Када сам дипломирао, у фебруару 1987, знао сам да ћу се вратити у Чачак. Радио сам у Гучи, у Горњем Милановцу, у Чачку у Економској школи, у Машинској сам чак предавао музичко, јер сам на факултету слушао естетику четири семестра, односно две године, а 1993. године вратио сам се у Гимназију као професор. После неколико година колеге су ме изабрале за директора. Предложено је да сви чланови наставничког већа добију цедуљу на којој ће написати једно име ко треба да буде вршилац дужности директора школе. Добио сам апсолутну већину и подршку колега, што је за мене била велика част, али и обавеза. Иако сам сада у четвртом мандату, не бих могао да будем директор у некој другој школи. Са овим људима у Гимназији сам 25 година, ми функционишемо као породица, али не само чланови колектива, већ подстичемо такав однос и између ученика и професора, и родитеља и колектива школе. Најважнији су нам сарадња, поверење и љубав према знању. Уствари, тимски рад је тајна успеха и добрих резултата ове школе. Постоје три стуба на којима почива свака добра школа, а то су: препознатљиви професори и ученици, добра организација рада и максимална аутономија запослених у реализацији основних циљева школе. Ми имамо сјајне професоре и сјајне ученике, који су по својим резултатима познати и у граду и у држави – поносно каже директор Ружичић.
У периоду после Другог светског рата школа је радила углавном као класична гимназија са природно-математичким и друштвено-језичким смером, а од 1977. до 1990, у време тзв. усмереног образовања, када је практично укинута гимназија, школа је функционисала као ООУР “Мешовитих струка”. Ипак, у последњој деценији 20. века и у 21, свој трећи век постојања, школа је ушла као Гимназија у Чачку. Директор наглашава да сви наставници и ученици школе с поносом и одговорношћу чувају углед школе који су стварале стотине наставника и хиљаде ученика који су чинили оно што данас јесте Гимназија у Чачку.
– Сви они сведоче о изузетној историји чачанске Гимназије која је саставни део историје града Чачка и државе Србије. Наша школа је уствари мали град, јер имамо 1.088 ученика, 103 радника, око 2.000 родитеља, много сарадника, а то је три и по, четири хиљаде становника. Наравно, данас се однос ученика и професора доста променио. И наше генерације су поштовале професоре, али смо били на дистанци. Данас је поштовање засновано на узајамној сарадњи. Професори данас користе сваку прилику да ученике похвале. Ова су деца сјајна, знају шта хоће. Имамо и фантастичну сарадњу са родитељима. Најважније је то што радимо заједно. Ауторитет професора се темељи на међусобном поштовању. Професорима увек говорим: “Ви морате да поштујете ученике, да би они поштовали вас”. То није подилажење, већ децу морамо да поштујемо као људе. Ауторитет треба да стварамо својим знањем, оним што говоримо и радимо. У васпитању ученика морамо да будемо доследни и што праведнији, јер су деца најосетљивија на неправду – истакао је бивши ученик, а данашњи директор чачанске Гимназије Иван Ружичић.
ВЕЖБАОНИЦА МИСЛИ, СРЦА И ВОЉЕ
– У јесен 1937, тј. 16. и 17. октобра, школа је свечано прославила 100 година постојања. Прослава стогодишњице чачанске Гимназије протекла је у великој радости и одушевљењу и присуствовало јој је, у оба дана, око 7.000 грађана. Николај Велимировић, епископ жички, честитао је јубилеј наставницима и ученицима школе, и преводећи реч “гимназија” да значи “вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбанице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. “Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин” – подсетио је директор Ружичић.
Нала Радичевић
извор: www.caglas.rs
 |
| Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. |
Иван Ружичић, рођен у Чачку 1961. године, Гимназију је завршио 1980, дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1987, од 1993. ради као професор филозофије у чачанској Гимназији, а од 1. октобра 2014. године је у четвртом мандату на дужности директора ове успешне средњошколске установе. Поред професионалних обавеза у школи, бави се и питањима која су у вези са реформом образовања уопште, а посебно реформом гимназија.
– Када сам 1976. године уписао Гимназију примало се 12 одељења, око 330 ученика. Уписао сам друштвени смер. Данас, у шали, често кажем колегама да сам прошле године прославио 40 година од како сам дошао у Гимназију као ученик, а касније се вратио као професор и постао директор. Гимназијске дане памтим као веома лепе и као изузетан период у мом животу. Доста смо се дружили, били смо компактна генерација, а посебно одељење. Најбољи пријатељи су ми из гимназијских дана. У првом разреду сам постигао врло добар успех, а у остала три одличан, што је мени пуно значило. Тада је важило правило да ученици који су три године имали одличан успех буду ослобођени полагања усменог дела матуре. Често су се мењале разредне старешине, Вера Слобић, Вера Симовић, Љубина Јаћимовић, али са свима смо имали врло коректан однос. Учио сам руски језик и посебно памтим професора Михаила Боровског кога у последње време често помињем, јер га као ученици можда нисмо најбоље разумели. Он је имао сјајна запажања када је реч о учењу, увек је говорио: “Рука пише, око контролише”. Тоје суштина како се учи, а то сам схватио тек на студијама. Наше професоре смо изузетно ценили, али смо касније схватили да су били и добри људи – сећа се својих средњошколских дана директор Ружичић.
Током разговора директор нас подсећа и на историјат школе, наводећи да је настава почела у јесен, највероватније на Митровдан, 1837. године, са два наставника и два ученика. Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. Нема трагова где је у почетку била смештена гимназија, али је највероватније то била зграда коју је подигао за школу Јован Обреновић на месту где се данас налази зграда Скупштине града Чачак. Услови рада у школи били су недовољни, без потребног намештаја, опреме и уџбеника. Уџбеници су више служили наставницима, него ученицима, јер је наставник обично читао и диктирао, а ученици су писали, напомиње наш саговорник.
– Уписао сам филозофију, јер је за мене била изазов, а на то су утицали и професори који су ми предавали, нажалост покојни, Лале Јовановић и Светлана Ерић. Нисам се покајао. Привлачила ме је професура. Када сам дипломирао, у фебруару 1987, знао сам да ћу се вратити у Чачак. Радио сам у Гучи, у Горњем Милановцу, у Чачку у Економској школи, у Машинској сам чак предавао музичко, јер сам на факултету слушао естетику четири семестра, односно две године, а 1993. године вратио сам се у Гимназију као професор. После неколико година колеге су ме изабрале за директора. Предложено је да сви чланови наставничког већа добију цедуљу на којој ће написати једно име ко треба да буде вршилац дужности директора школе. Добио сам апсолутну већину и подршку колега, што је за мене била велика част, али и обавеза. Иако сам сада у четвртом мандату, не бих могао да будем директор у некој другој школи. Са овим људима у Гимназији сам 25 година, ми функционишемо као породица, али не само чланови колектива, већ подстичемо такав однос и између ученика и професора, и родитеља и колектива школе. Најважнији су нам сарадња, поверење и љубав према знању. Уствари, тимски рад је тајна успеха и добрих резултата ове школе. Постоје три стуба на којима почива свака добра школа, а то су: препознатљиви професори и ученици, добра организација рада и максимална аутономија запослених у реализацији основних циљева школе. Ми имамо сјајне професоре и сјајне ученике, који су по својим резултатима познати и у граду и у држави – поносно каже директор Ружичић.
У периоду после Другог светског рата школа је радила углавном као класична гимназија са природно-математичким и друштвено-језичким смером, а од 1977. до 1990, у време тзв. усмереног образовања, када је практично укинута гимназија, школа је функционисала као ООУР “Мешовитих струка”. Ипак, у последњој деценији 20. века и у 21, свој трећи век постојања, школа је ушла као Гимназија у Чачку. Директор наглашава да сви наставници и ученици школе с поносом и одговорношћу чувају углед школе који су стварале стотине наставника и хиљаде ученика који су чинили оно што данас јесте Гимназија у Чачку.
– Сви они сведоче о изузетној историји чачанске Гимназије која је саставни део историје града Чачка и државе Србије. Наша школа је уствари мали град, јер имамо 1.088 ученика, 103 радника, око 2.000 родитеља, много сарадника, а то је три и по, четири хиљаде становника. Наравно, данас се однос ученика и професора доста променио. И наше генерације су поштовале професоре, али смо били на дистанци. Данас је поштовање засновано на узајамној сарадњи. Професори данас користе сваку прилику да ученике похвале. Ова су деца сјајна, знају шта хоће. Имамо и фантастичну сарадњу са родитељима. Најважније је то што радимо заједно. Ауторитет професора се темељи на међусобном поштовању. Професорима увек говорим: “Ви морате да поштујете ученике, да би они поштовали вас”. То није подилажење, већ децу морамо да поштујемо као људе. Ауторитет треба да стварамо својим знањем, оним што говоримо и радимо. У васпитању ученика морамо да будемо доследни и што праведнији, јер су деца најосетљивија на неправду – истакао је бивши ученик, а данашњи директор чачанске Гимназије Иван Ружичић.
ВЕЖБАОНИЦА МИСЛИ, СРЦА И ВОЉЕ
– У јесен 1937, тј. 16. и 17. октобра, школа је свечано прославила 100 година постојања. Прослава стогодишњице чачанске Гимназије протекла је у великој радости и одушевљењу и присуствовало јој је, у оба дана, око 7.000 грађана. Николај Велимировић, епископ жички, честитао је јубилеј наставницима и ученицима школе, и преводећи реч “гимназија” да значи “вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбанице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. “Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин” – подсетио је директор Ружичић.
Нала Радичевић
извор: www.caglas.rs
Поклоничко путовање на празник Покрова Пресвете Богородице
Покров Свете Богомајке
Позива нас под окриље,
Па пођосмо у загрљај
Оне која стално бдије.
Све стазама Светог Саве,
Поклоници кренули су,
Милој Мати, за Њен празник
Молитвице да узнесу.
Студеничка два сабрата,
Августин и Лаврентије,
Дочекују поклонике
Жељне Свете Литургије.
Мала црква пуна људи,
Сви певају као један,
А свако је од њих само
Христа гладан, Христа жедан.
Литургију насушну нам
Оци часни су служили,
Из Путира, Чаше Свете,
Браћу, сестре причестили.
Па до Горње Испоснице,
Живим Богом укрепљени,
Похрлисмо са радошћу,
Све Покровом закриљени.
У повратку- Студеница,
И краљевске мошти Свете,
Чусмо како нам говоре:
„Љуби Христа, драго дете“
„Душом својом, умом својим,
Помоли се за свакога,
У срцу нек љубав пламти,
То је вама дар од Бога“.
У сутон смо сви приспели
У манастир Придворица
И Псалме смо запевали,
Озарених, ведрих лица.
А у Цркви, Дјева стоји,
Под Покров нас ушушкава
И моли се даноноћно,
Сину Своме. И не спава.
Нела Мечанин
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.
Позива нас под окриље,
Па пођосмо у загрљај
Оне која стално бдије.
Све стазама Светог Саве,
Поклоници кренули су,
Милој Мати, за Њен празник
Молитвице да узнесу.
Студеничка два сабрата,
Августин и Лаврентије,
Дочекују поклонике
Жељне Свете Литургије.
Мала црква пуна људи,
Сви певају као један,
А свако је од њих само
Христа гладан, Христа жедан.
Литургију насушну нам
Оци часни су служили,
Из Путира, Чаше Свете,
Браћу, сестре причестили.
Па до Горње Испоснице,
Живим Богом укрепљени,
Похрлисмо са радошћу,
Све Покровом закриљени.
У повратку- Студеница,
И краљевске мошти Свете,
Чусмо како нам говоре:
„Љуби Христа, драго дете“
„Душом својом, умом својим,
Помоли се за свакога,
У срцу нек љубав пламти,
То је вама дар од Бога“.
У сутон смо сви приспели
У манастир Придворица
И Псалме смо запевали,
Озарених, ведрих лица.
А у Цркви, Дјева стоји,
Под Покров нас ушушкава
И моли се даноноћно,
Сину Своме. И не спава.
Нела Мечанин
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.
 |
| Манастир Студеница |
Испоснице Светог Саве-Студеница-Придворица, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.
Тропар Покрову Пресвете Богородице, глас 4.
Данас као православни народи светло празнујемо, осењени Твојим Богомати доласком, и гледајући Твој пречисти Лик, умилно говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.
Дјева данас у цркви предстоји и са Светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са Пророцима се веселе: Јер Превечнога Бога за нас моли Пресвету Богородицу.
 |
| фото: М.Луковић |
петак, 13. октобар 2017.
Свети владика Николај, КАЖИ КО ТЕ ЉУБИ СИЛНО/Доња испосница Светог Саве
Доња испосница Светог Саве
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2013.
14.10.2012.
четвртак, 12. октобар 2017.
ШТА ЈЕ ВЕРА?
“Ко не прими царства божијега као дете неће ући у њега”
Вера је одговор човека на обећања и могућности које Бог даје. Вера значи гледати у новорођенче, а видети Творца који га је створио. Вера значи ходати на киши и знати да ће сунце засјати поново. Вера је суочење са распећем и сазнање да то није последње поглавље живота.
Вера има сијамског близанца који се зове љубав. У ствари, ако љубав није повезана са вером, она је мртва.
Вера прима, а љубав даје.
Вера се гаји, она расте од молитве и учења речи Божије. „Вера, дакле, потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју“ (Римљанима 10, 17).
Свети апостол Јован пише: „Ово је победа која је победила свет: наша вера. Ко је тај што побеђује свет, ако не онај који верује да је Исус Син Божији?“ (Прва Јованова 5, 4-5).
Вера је поверење у реч Божију, баш као што се верује научнику када вам каже да је сунце деведесет два милиона миља далеко од земље, мада ви сами то нисте измерили. Вера значи поклонити се Божијем откровењу. „Ако већ примамо људско сведочанство, Божије сведочанство је веће, а ово је Божије сведочанство – да је сведочио за свога Сина... Ко не верује Богу, начинио га је лажом, јер није веровао у сведочанство којим је Бог сведочио за свога Сина“ (Прва Јованова 5, 9-10).
Вера значи рећи, али и мислити: „Верујем да ћу видети доброту Господњу на земљи живијех. Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мога; кога да се страшим?“ (Псалам 27, 13 и 1).
Вера не наступа супротно разуму, већ га надилази. Вера је полагање живота и ризиковање свега у залог да је Исус Син Божији и Спаситељ света.
Вера не значи само веровати у постојање Бога и ставити свој живот у Његове руке; вера је знати да Бог не само да постоји, већ и брине.
Вера је рука која прима благослов.
Вера прима оно што Бог даје, не као оно што заслужујемо, већ као дар милости Његове.
извор: Каленић, бр. 5 (Дечија страна), 2017.
Вера је одговор човека на обећања и могућности које Бог даје. Вера значи гледати у новорођенче, а видети Творца који га је створио. Вера значи ходати на киши и знати да ће сунце засјати поново. Вера је суочење са распећем и сазнање да то није последње поглавље живота.
Вера има сијамског близанца који се зове љубав. У ствари, ако љубав није повезана са вером, она је мртва.
Вера прима, а љубав даје.
Свети апостол Јован пише: „Ово је победа која је победила свет: наша вера. Ко је тај што побеђује свет, ако не онај који верује да је Исус Син Божији?“ (Прва Јованова 5, 4-5).
Вера је поверење у реч Божију, баш као што се верује научнику када вам каже да је сунце деведесет два милиона миља далеко од земље, мада ви сами то нисте измерили. Вера значи поклонити се Божијем откровењу. „Ако већ примамо људско сведочанство, Божије сведочанство је веће, а ово је Божије сведочанство – да је сведочио за свога Сина... Ко не верује Богу, начинио га је лажом, јер није веровао у сведочанство којим је Бог сведочио за свога Сина“ (Прва Јованова 5, 9-10).
Вера значи рећи, али и мислити: „Верујем да ћу видети доброту Господњу на земљи живијех. Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мога; кога да се страшим?“ (Псалам 27, 13 и 1).
Вера не наступа супротно разуму, већ га надилази. Вера је полагање живота и ризиковање свега у залог да је Исус Син Божији и Спаситељ света.
Вера не значи само веровати у постојање Бога и ставити свој живот у Његове руке; вера је знати да Бог не само да постоји, већ и брине.
Вера је рука која прима благослов.
Вера прима оно што Бог даје, не као оно што заслужујемо, већ као дар милости Његове.
извор: Каленић, бр. 5 (Дечија страна), 2017.
Копија ктиторске фреске Стефана Првовенчаног из 1208/9.
На копији је приказан фрагмент најстаријег портрета, ктиторске фреске Стефана Првовенчаног из 1208/9 године који је пронађен 1968. године приликом рестаураторскх радова на западној капији манастира Студеница.
На фрагменту су изведени конзерваторско-рестаураторски радови, након чега је премештен у ризницу манастира Студеница, где се данас чува као национално благо заједно са свим оним што је спашено из заоставштине Немањића.
Како би копија што верније била приказана, подлога која представља конструција зида направљена је обликовањем екструдираног полистирена.
Подлога је препарирана дисперзионом пастозном танкослојном масом. На тако припремљеној основи сликано је секо техником. Коришћени су пигменти са акрилним везивом.
Посебан сликарски изазов био је приказати оштећења онаква каква су она након конзерваторско-рестаураторских радова.
Да би лепота фрагмента што више дошла до изражаја, копија је постављена на подлогу која је имитација малтерисаног зида. Комбинацијом различитих материјала (гита, песка и сл.) дочарана је структура украсног малтера. Рад је на крају урамљен у рам од храстовине.
На овом занимљивом подухвату радили су Алекандар Ћулибрк, Драгана Вићентијевић и Јелена Симић, троје колега који су заједно студирали на Факултету примењених уметности у Београду на смеру конзервација и рестаурација слика. У исто време су дипломирали 2015. године од када се и званично професионално баве конзервацијом и рестаурацијом.
извор: studenicainfo.rs
На фрагменту су изведени конзерваторско-рестаураторски радови, након чега је премештен у ризницу манастира Студеница, где се данас чува као национално благо заједно са свим оним што је спашено из заоставштине Немањића.
Како би копија што верније била приказана, подлога која представља конструција зида направљена је обликовањем екструдираног полистирена.
Подлога је препарирана дисперзионом пастозном танкослојном масом. На тако припремљеној основи сликано је секо техником. Коришћени су пигменти са акрилним везивом.
Посебан сликарски изазов био је приказати оштећења онаква каква су она након конзерваторско-рестаураторских радова.
Да би лепота фрагмента што више дошла до изражаја, копија је постављена на подлогу која је имитација малтерисаног зида. Комбинацијом различитих материјала (гита, песка и сл.) дочарана је структура украсног малтера. Рад је на крају урамљен у рам од храстовине.
На овом занимљивом подухвату радили су Алекандар Ћулибрк, Драгана Вићентијевић и Јелена Симић, троје колега који су заједно студирали на Факултету примењених уметности у Београду на смеру конзервација и рестаурација слика. У исто време су дипломирали 2015. године од када се и званично професионално баве конзервацијом и рестаурацијом.
извор: studenicainfo.rs
Предавање игумана манастира Студеница, архимандрита др Тихона (Ракићевића), Гимназија, Чачак, 22.9.2017.
180 година Гимназије у Чачку
Гости школе - бивши ученици
уторак, 10. октобар 2017.
Свети владика Николај, Покров Пресвете Богородице
Музички састав Ступови, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
1/14. октобар
Црква је одувјек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима у рату и миру, и свуда у невољама. Догађај који црква празнује десио се 14. октобра 911. године, у вријеме цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негдје у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одјећом покрива народ. Била је одјевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и дјевицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види "Царицу и госпођу, како се моли за сав свијет", што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је празновање, да нас подсјећа на тај тренутак и на стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.
 |
| Гуча, 10.10.2017. |
понедељак, 9. октобар 2017.
Осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног
Стефан Првовенчани (око 1165-1228), српски велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228, први је крунисани владар династије Немањића. Он је средњи син великог жупана Стефана Немање и велике кнегиње Ане, који је, по жељи свога оца, родоначелника династије Немањића и творца српске државе, године 1196. наследио престо. У тренутку ступања на трон Стефан је био ожењен Јевдокијом, ћерком византијског цара Алексија III Анђела.
Као рашки велики жупан, уз велике спољне и унутрашње притиске, успешно је одржавао независност земље, те га је 1217.г. папски легат крунисао за краља, што је увећало његов углед. После крунисања Стефан се потписивао као „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја“. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ“, а из тог описа изведено је и име под којим је данас познат – Првовенчани.
Самосталност Србије је употпуњена када је никејски Патријарх 1219. године дао аутокефалност Српској Цркви, а Сава (Растко) Немањић, млађи Стефанов брат, посвећен за првог српског архиепископа. Манастир Жича, који је основао Стефан Првовенчани 1207. године, постао је прво седиште Српске архиепископије, а у њему су се крунисали потоњи краљеви и устоличавали архиепископи.
Стефану Првовенчаном припада и значајно место у формирању српске средњовековне књижевности. Написао је Житије светог Симеона (1216), биографско дело о животу и подвизима свога оца Стефана Немање, као и неколико повеља које се одликују посебним наративним стилом.
Пред крај живота примио је монашки постриг и узео име Симон, а на чело државе је дошао његов најстарији син Радослав.
Мотив на марки: Стефан Првовенчани, краљ, детаљ са фреске у припрати краља Радослава (1234), манастир Студеница. Мотив на првој вињети: Стефан Првовенчани, као велики жупан – фрагмент живописа са улазне куле, манастир Студеница, 1208/9. година (фрагмент изложен у ризници манастира Студенице). Мотив на другој вињети: прстен Стефана Првовенчаног, XI – XII век, ризница манастира Студенице.
Стручна сарадња: Радмила Петронијевић, виши кустос Музеја Српске Православне Цркве у Београду.
Графичка обрада марке: Надежда Скочајић, академски графичар.
извор: www.spc.rs
четвртак, 5. октобар 2017.
Крунисање Стефана Првовенчаног надахнуло студеничке ђаке
Посетиоци манастира Студенице данас су са одушевљењем посматрали средњовековне принчеве и принцезе. Реч је о деци предшколског узраста из основне школе „Стефан Немања” – Студеница, која су учесници креативне радионице која се спроводи у оквиру обележавања 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног .
Стефан Немањић је био први крунисани краљ, због чега је назван Првовенчани. Под тим именом познат је и данас, осам векова након свечаног крунисања.
Тим поводом малишани из Студенице ће сутра у Краљеву учествовати у свечаном дочеку моштију светог краља. Свете мошти ће из манастира Студенице, где су иначе похрањене, бити допремљене поводом дана града Краљева, познатог као „Краљевдан” и великог јубилеја – 800 година од крунисања Стефан Првовенчаног , српског краља, 1217. године.
извор: studenicainfo.rs
Стефан Немањић је био први крунисани краљ, због чега је назван Првовенчани. Под тим именом познат је и данас, осам векова након свечаног крунисања.
Тим поводом малишани из Студенице ће сутра у Краљеву учествовати у свечаном дочеку моштију светог краља. Свете мошти ће из манастира Студенице, где су иначе похрањене, бити допремљене поводом дана града Краљева, познатог као „Краљевдан” и великог јубилеја – 800 година од крунисања Стефан Првовенчаног , српског краља, 1217. године.
извор: studenicainfo.rs
АНДРИЋГРАД / ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ / ЈАЊИЧАР
 |
| Преузми везу: Поводом 125 година од рођења Ива Андрића |
 |
| 23.9.2017. |
Оливер Њего, ЈАЊИЧАР
 |
| Преузми везу: 170 година од штампања "Горског вијенца" |
Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
 |
| Црква Светог кнеза Лазара |
среда, 4. октобар 2017.
Пријавите се на:
Постови (Atom)