Поводом прославе великог јубилеја 180 година постојања Гимназије у Чачку, која се данас завршила свечаном академијом у великој сали Дома културе, разговарали смо са директором ове средњошколске установе, са њеним још једним успешним учеником – професором филозофије Иваном Ружичићем. Програм прославе, који је трајао четири седмице, био је посвећен бившим успешним ученицима и професорима, по чему је ова школа препознатљива, не само у Чачку, него и у Србији.
Иван Ружичић, рођен у Чачку 1961. године, Гимназију је завршио 1980, дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1987, од 1993. ради као професор филозофије у чачанској Гимназији, а од 1. октобра 2014. године је у четвртом мандату на дужности директора ове успешне средњошколске установе. Поред професионалних обавеза у школи, бави се и питањима која су у вези са реформом образовања уопште, а посебно реформом гимназија.
– Када сам 1976. године уписао Гимназију примало се 12 одељења, око 330 ученика. Уписао сам друштвени смер. Данас, у шали, често кажем колегама да сам прошле године прославио 40 година од како сам дошао у Гимназију као ученик, а касније се вратио као професор и постао директор. Гимназијске дане памтим као веома лепе и као изузетан период у мом животу. Доста смо се дружили, били смо компактна генерација, а посебно одељење. Најбољи пријатељи су ми из гимназијских дана. У првом разреду сам постигао врло добар успех, а у остала три одличан, што је мени пуно значило. Тада је важило правило да ученици који су три године имали одличан успех буду ослобођени полагања усменог дела матуре. Често су се мењале разредне старешине, Вера Слобић, Вера Симовић, Љубина Јаћимовић, али са свима смо имали врло коректан однос. Учио сам руски језик и посебно памтим професора Михаила Боровског кога у последње време често помињем, јер га као ученици можда нисмо најбоље разумели. Он је имао сјајна запажања када је реч о учењу, увек је говорио: “Рука пише, око контролише”. Тоје суштина како се учи, а то сам схватио тек на студијама. Наше професоре смо изузетно ценили, али смо касније схватили да су били и добри људи – сећа се својих средњошколских дана директор Ружичић.
Током разговора директор нас подсећа и на историјат школе, наводећи да је настава почела у јесен, највероватније на Митровдан, 1837. године, са два наставника и два ученика. Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. Нема трагова где је у почетку била смештена гимназија, али је највероватније то била зграда коју је подигао за школу Јован Обреновић на месту где се данас налази зграда Скупштине града Чачак. Услови рада у школи били су недовољни, без потребног намештаја, опреме и уџбеника. Уџбеници су више служили наставницима, него ученицима, јер је наставник обично читао и диктирао, а ученици су писали, напомиње наш саговорник.
– Уписао сам филозофију, јер је за мене била изазов, а на то су утицали и професори који су ми предавали, нажалост покојни, Лале Јовановић и Светлана Ерић. Нисам се покајао. Привлачила ме је професура. Када сам дипломирао, у фебруару 1987, знао сам да ћу се вратити у Чачак. Радио сам у Гучи, у Горњем Милановцу, у Чачку у Економској школи, у Машинској сам чак предавао музичко, јер сам на факултету слушао естетику четири семестра, односно две године, а 1993. године вратио сам се у Гимназију као професор. После неколико година колеге су ме изабрале за директора. Предложено је да сви чланови наставничког већа добију цедуљу на којој ће написати једно име ко треба да буде вршилац дужности директора школе. Добио сам апсолутну већину и подршку колега, што је за мене била велика част, али и обавеза. Иако сам сада у четвртом мандату, не бих могао да будем директор у некој другој школи. Са овим људима у Гимназији сам 25 година, ми функционишемо као породица, али не само чланови колектива, већ подстичемо такав однос и између ученика и професора, и родитеља и колектива школе. Најважнији су нам сарадња, поверење и љубав према знању. Уствари, тимски рад је тајна успеха и добрих резултата ове школе. Постоје три стуба на којима почива свака добра школа, а то су: препознатљиви професори и ученици, добра организација рада и максимална аутономија запослених у реализацији основних циљева школе. Ми имамо сјајне професоре и сјајне ученике, који су по својим резултатима познати и у граду и у држави – поносно каже директор Ружичић.
У периоду после Другог светског рата школа је радила углавном као класична гимназија са природно-математичким и друштвено-језичким смером, а од 1977. до 1990, у време тзв. усмереног образовања, када је практично укинута гимназија, школа је функционисала као ООУР “Мешовитих струка”. Ипак, у последњој деценији 20. века и у 21, свој трећи век постојања, школа је ушла као Гимназија у Чачку. Директор наглашава да сви наставници и ученици школе с поносом и одговорношћу чувају углед школе који су стварале стотине наставника и хиљаде ученика који су чинили оно што данас јесте Гимназија у Чачку.
– Сви они сведоче о изузетној историји чачанске Гимназије која је саставни део историје града Чачка и државе Србије. Наша школа је уствари мали град, јер имамо 1.088 ученика, 103 радника, око 2.000 родитеља, много сарадника, а то је три и по, четири хиљаде становника. Наравно, данас се однос ученика и професора доста променио. И наше генерације су поштовале професоре, али смо били на дистанци. Данас је поштовање засновано на узајамној сарадњи. Професори данас користе сваку прилику да ученике похвале. Ова су деца сјајна, знају шта хоће. Имамо и фантастичну сарадњу са родитељима. Најважније је то што радимо заједно. Ауторитет професора се темељи на међусобном поштовању. Професорима увек говорим: “Ви морате да поштујете ученике, да би они поштовали вас”. То није подилажење, већ децу морамо да поштујемо као људе. Ауторитет треба да стварамо својим знањем, оним што говоримо и радимо. У васпитању ученика морамо да будемо доследни и што праведнији, јер су деца најосетљивија на неправду – истакао је бивши ученик, а данашњи директор чачанске Гимназије Иван Ружичић.
ВЕЖБАОНИЦА МИСЛИ, СРЦА И ВОЉЕ
– У јесен 1937, тј. 16. и 17. октобра, школа је свечано прославила 100 година постојања. Прослава стогодишњице чачанске Гимназије протекла је у великој радости и одушевљењу и присуствовало јој је, у оба дана, око 7.000 грађана. Николај Велимировић, епископ жички, честитао је јубилеј наставницима и ученицима школе, и преводећи реч “гимназија” да значи “вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбанице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. “Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин” – подсетио је директор Ружичић.
Нала Радичевић
извор: www.caglas.rs
 |
| Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. |
Иван Ружичић, рођен у Чачку 1961. године, Гимназију је завршио 1980, дипломирао на Филозофском факултету у Београду 1987, од 1993. ради као професор филозофије у чачанској Гимназији, а од 1. октобра 2014. године је у четвртом мандату на дужности директора ове успешне средњошколске установе. Поред професионалних обавеза у школи, бави се и питањима која су у вези са реформом образовања уопште, а посебно реформом гимназија.
– Када сам 1976. године уписао Гимназију примало се 12 одељења, око 330 ученика. Уписао сам друштвени смер. Данас, у шали, често кажем колегама да сам прошле године прославио 40 година од како сам дошао у Гимназију као ученик, а касније се вратио као професор и постао директор. Гимназијске дане памтим као веома лепе и као изузетан период у мом животу. Доста смо се дружили, били смо компактна генерација, а посебно одељење. Најбољи пријатељи су ми из гимназијских дана. У првом разреду сам постигао врло добар успех, а у остала три одличан, што је мени пуно значило. Тада је важило правило да ученици који су три године имали одличан успех буду ослобођени полагања усменог дела матуре. Често су се мењале разредне старешине, Вера Слобић, Вера Симовић, Љубина Јаћимовић, али са свима смо имали врло коректан однос. Учио сам руски језик и посебно памтим професора Михаила Боровског кога у последње време често помињем, јер га као ученици можда нисмо најбоље разумели. Он је имао сјајна запажања када је реч о учењу, увек је говорио: “Рука пише, око контролише”. Тоје суштина како се учи, а то сам схватио тек на студијама. Наше професоре смо изузетно ценили, али смо касније схватили да су били и добри људи – сећа се својих средњошколских дана директор Ружичић.
Током разговора директор нас подсећа и на историјат школе, наводећи да је настава почела у јесен, највероватније на Митровдан, 1837. године, са два наставника и два ученика. Први наставници били су Живојин Керечки и Тодор Живковић, а први ученици Лука Миловановић из драгачевског села Вирова и Јевтимије Јовановић из Чачка. Обојица су касније постали учитељи и радили у својим местима. Нема трагова где је у почетку била смештена гимназија, али је највероватније то била зграда коју је подигао за школу Јован Обреновић на месту где се данас налази зграда Скупштине града Чачак. Услови рада у школи били су недовољни, без потребног намештаја, опреме и уџбеника. Уџбеници су више служили наставницима, него ученицима, јер је наставник обично читао и диктирао, а ученици су писали, напомиње наш саговорник.
– Уписао сам филозофију, јер је за мене била изазов, а на то су утицали и професори који су ми предавали, нажалост покојни, Лале Јовановић и Светлана Ерић. Нисам се покајао. Привлачила ме је професура. Када сам дипломирао, у фебруару 1987, знао сам да ћу се вратити у Чачак. Радио сам у Гучи, у Горњем Милановцу, у Чачку у Економској школи, у Машинској сам чак предавао музичко, јер сам на факултету слушао естетику четири семестра, односно две године, а 1993. године вратио сам се у Гимназију као професор. После неколико година колеге су ме изабрале за директора. Предложено је да сви чланови наставничког већа добију цедуљу на којој ће написати једно име ко треба да буде вршилац дужности директора школе. Добио сам апсолутну већину и подршку колега, што је за мене била велика част, али и обавеза. Иако сам сада у четвртом мандату, не бих могао да будем директор у некој другој школи. Са овим људима у Гимназији сам 25 година, ми функционишемо као породица, али не само чланови колектива, већ подстичемо такав однос и између ученика и професора, и родитеља и колектива школе. Најважнији су нам сарадња, поверење и љубав према знању. Уствари, тимски рад је тајна успеха и добрих резултата ове школе. Постоје три стуба на којима почива свака добра школа, а то су: препознатљиви професори и ученици, добра организација рада и максимална аутономија запослених у реализацији основних циљева школе. Ми имамо сјајне професоре и сјајне ученике, који су по својим резултатима познати и у граду и у држави – поносно каже директор Ружичић.
У периоду после Другог светског рата школа је радила углавном као класична гимназија са природно-математичким и друштвено-језичким смером, а од 1977. до 1990, у време тзв. усмереног образовања, када је практично укинута гимназија, школа је функционисала као ООУР “Мешовитих струка”. Ипак, у последњој деценији 20. века и у 21, свој трећи век постојања, школа је ушла као Гимназија у Чачку. Директор наглашава да сви наставници и ученици школе с поносом и одговорношћу чувају углед школе који су стварале стотине наставника и хиљаде ученика који су чинили оно што данас јесте Гимназија у Чачку.
– Сви они сведоче о изузетној историји чачанске Гимназије која је саставни део историје града Чачка и државе Србије. Наша школа је уствари мали град, јер имамо 1.088 ученика, 103 радника, око 2.000 родитеља, много сарадника, а то је три и по, четири хиљаде становника. Наравно, данас се однос ученика и професора доста променио. И наше генерације су поштовале професоре, али смо били на дистанци. Данас је поштовање засновано на узајамној сарадњи. Професори данас користе сваку прилику да ученике похвале. Ова су деца сјајна, знају шта хоће. Имамо и фантастичну сарадњу са родитељима. Најважније је то што радимо заједно. Ауторитет професора се темељи на међусобном поштовању. Професорима увек говорим: “Ви морате да поштујете ученике, да би они поштовали вас”. То није подилажење, већ децу морамо да поштујемо као људе. Ауторитет треба да стварамо својим знањем, оним што говоримо и радимо. У васпитању ученика морамо да будемо доследни и што праведнији, јер су деца најосетљивија на неправду – истакао је бивши ученик, а данашњи директор чачанске Гимназије Иван Ружичић.
ВЕЖБАОНИЦА МИСЛИ, СРЦА И ВОЉЕ
– У јесен 1937, тј. 16. и 17. октобра, школа је свечано прославила 100 година постојања. Прослава стогодишњице чачанске Гимназије протекла је у великој радости и одушевљењу и присуствовало јој је, у оба дана, око 7.000 грађана. Николај Велимировић, епископ жички, честитао је јубилеј наставницима и ученицима школе, и преводећи реч “гимназија” да значи “вежбаоница”, повукао је паралелу између гимназије и вежбанице храма, која је вежбаоница мисли, срца и воље. “Без хармоније тих чињеница не може се замислити ни прави човек, ни добар хришћанин” – подсетио је директор Ружичић.
Нала Радичевић
извор: www.caglas.rs
Нема коментара:
Постави коментар