У белој хаљини и плавој антерији украшеној златовезом, укорак са младићем у српској народној ношњи, закорачила је у храм манастира Благовештења. Јелена Јововић из Гораждевца и Аца Николић из Пухова, застали су пред олтаром у којем је игуман бањски, отац Данило, узносећи молитве, започињао свечани чин њиховог венчања. На рукама ово двоје младих из различитих, али подједнако питомих, делова Србије, засијале су бурме, а на главама ,,венци од драгог камења“, како круне описује једна молитва на венчању. И док је цркву испуњавала узвишена песма монахиња и свих окупљених у цркви, младенци су, пратећи оца Данила, три пута опходили око целивајуће иконе.
,,Како је само брзо израсла у прекрасну девојку“- прође ми главом мисао. И заиста, као да је јуче било, када сам је први пут угледала када са Иваном Жигон и још десеторо деце, без трунке треме излази на бину Народног позоришта у Београду. У ,,Косовске божуре“ је ушла казујући своју ,, Молитву Светом Сави“, насталу после мучког убиства брата јој од стрица Ивана Јововића на Бистрици. Са десеторо вршњака из Велике Хоче, Ораховца, Прилужја, Приштине, Грачанице, Кметовца, Косовске Митровице, постала је саставни део дечјег ансамбла који је митрополит Амфилохије при наступу у Никшићкој Жупи, назвао по цветовима-симболима Косовског боја ,,Косовски Божури“. Као цветове, изникле међу жицама на Косову и Метохији, сабрала их је драмска уметница Ивана Жигон и у сарадњи са наставником музике из Ораховца, Гаврилом Кујунџићем, сјединила у ,,букет деце“, који ће месецима и годинама потом проносити истину о животу и страдању српскога народа на Косову и Метохији. Још уплашени од страшне свакодневице и сами нису били свесни како то дружење, уз напорне припреме и вежбања за наступе пред хиљадама људи, уме да одагна страх. И сваки пут када су се враћали у своје,,енклаве“ како су страни људи, около, називали места њиховог рођења и живљења, били јачи. Ређали су се заједнички наступи широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, Македоније, да би проносећи истину и тражећи правду за своје вршњаке и свој народ прешли границе бивше Југославије и говорили своје молитве и своје заклетве пред публиком у Русији, Белорусији, Украјини, Француској, Швајцарској и другим земљама. Са многих позорница одјекивале су речи,, даћу ти злато, даћу ти бисере, само једно нећу моје Косово свето...даћу ти цвеће даћу ти јутарњу росу, само не могу Метохију!“.
- Света тајна брака је прва божанска заповест коју је Бог дао роду људскоме ,, рађајте се и множите се и наследите земљу“- чуле су се речи оца Данила, које ме подсетише да су године прошле и да су та деца ,,Божури“ сада већ позавршавали факултете или их приводе крају и време је да се породица Божурова умножи. Јелена је направила корак испред осталих, и већ је одабрала сапутника за цео живот. Беседећи по окончању Свете тајне венчања, отац Данило је младенцима пожелео да их Господ чува у све дане њиховога живота, да им анђео чувар буде путовођа, где год буду ходили, а на њима је да се потруде да живе по заповестима јеванђељским.
- У нашем народу је, на жалост, данас све већи проблем наталитет, и све нас је мање-настави отац Данило своју беседу. Па нека Господ подари Аци и Јелени добру децу, васпитану у хришћанским моралима, у православној вери, онако како то треба да буду права Српчад – рече упућујући им искрене честитке поводом венчања.
Боравећи у Чачку у току студија, Јелена је редовно одлазила у Овчарско-кабларске манастире на литургију, а посебно се везала за манастир Благовештење, где су је монахиње некако подсећале, својом љубављу и бригом, на оне у Пећкој Патријаршији, код којих је често одлазила, живећи у своме Гораждевцу. И како то само Бог може да уреди, упознала је Ацу, из оближњег чачанског села Пухова, који је, иако рођен далеко од Косова и Метохије, често ишао у походе колевци и срцу Србије. И није пуно требало да се роди истински чиста љубав, која је већ за мање од годину дана крунисана браком и то баш у манастиру Благовештење у Овчар бањи. Сједињени достојанством и лепотом, изрекли су пред многобројним пријатељима и рођацима ,, добру и неизнуђену вољу и чврсту намеру“ да ступе у брак.
При изласку из благовештењског храма у порти се чула музика, а Божури су запевали стару српску песму,, Оро се вије крај манастира“. У коло које је млада повела по обичају устаљеном у Срба, ухватили су се сви. Радост, песма и лепота испунили су порту, а монахиње су се својски трудиле да послуже госте делећи радост са Ацом и Јеленом. Игуманија Михаила, као брижна мати, када кћер удаје, грлила је Јелену, док су јој у очима сијале сузе радоснице.
Видите како Господ наш драги све уређује. За кратко време смо се зближили са нашом Јеленом и душе се нашле, јер су овде препознале Косово, тај дух су овде, у манастиру нашем, препознале, што и јесте. Ми духовно потичемо с Косова, из Црне Реке, наш духовник јесте родом доле, монашен доле, боравио, тако да смо се тиме повезали. И ето сад, овде, са нашим Ацом из Чачка спојили се. И отац Данило је дошао из Бањске да обави чин венчања, тако да смо све некако објединили: наше Свето Косово и Српску Свету Гору. И како да се не радујемо-казала је мати Михаила.
И на лицима сватова, се видела радост, док је Гавра развлачио хармонику и свирао Видовдан, младићи ,,Делије“ су подно манастира упалили бакље и певали,, Куд год да кренем теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово“. Чинило се да песма пролама облаке.
- Да је среће да је свако венчање у Срба овако – подели са нама своје емоције један од сватова, Иван из Београда. Цела се црква искрено моли са свештеником и младенцима, сестре предивно поју, сви заједно са њима једним срцем и једном душом моле Бога да спусти благослов на ово двоје људи, да у Њему сједињени наставе живот са узвишеним циљевима. И ови призори у порти су антологијски, подсећају ме на документарац о венчању Срба у Призрену, мирис старих добрих времена...
А сватовску колону од манастира до сале, предводио је ,,бајкер“ носећи српску заставу, на којој је место грба заузело Косово и Метохија. И свадба на крају, сјајан избор музике, сјајна атмосфера, све са укусом, све у духу празника, уласка у брак, али не формалан и било какав, већ узвишен, хришћански брак. Зачула се песма Бојане Пековић уз гусле, а било је ту и руских и македонских песама, јер су на ово величанствено весеље дошли и многи који су са Косовским божурима сарађивали у организовању хуманитарних концерата и сабрања и из Русије и других земаља. Ивана Жигон делећи са Јеленом и Ацом радост најзначајнијег догађаја у њиховом животу, је позвала Косовске божуре да песмом поздраве отварање једног новог круга којим ће се породица Косовских божура проширитии рекла:
Желим да Гаврином песмом,, Метохијо моја“ покажемо колико смо срећни, јер је данашњим чином ова наша Јелена, прелепа, отворила један нови круг. А мислили смо да ће се тешко наћи витез који ће је укротити, јер толко у њој има храбрости, лепоте, чежње за истином, за добротом, толко борбености. Међутим, нашао се прави принц, и гледали смо је данас, како као принцеза плеше са принцом. И Косовски божури, који су расли заједно последњих, ево 13 година, и постали једна од најсрећнијих породица на овом белом и лепом, великом свету, деле са вама радост овог тренутка.
Ређале су се песме Косовских божура, који су се радовали срећи ,, њихове Јеце“. Њихова радост је само потврдила оно што је Ивана у свом обраћању рекла, да се овим данашњим венчањем само отвара нови круг, који ће се ширити све више и из којег ће ницати нови косовски божури, али не због страдања и крви, већ из љубави према сваком милиметру косовско-метохијске земље.
Оливера Радић
извор: www.pravoslavie.ru
,,Како је само брзо израсла у прекрасну девојку“- прође ми главом мисао. И заиста, као да је јуче било, када сам је први пут угледала када са Иваном Жигон и још десеторо деце, без трунке треме излази на бину Народног позоришта у Београду. У ,,Косовске божуре“ је ушла казујући своју ,, Молитву Светом Сави“, насталу после мучког убиства брата јој од стрица Ивана Јововића на Бистрици. Са десеторо вршњака из Велике Хоче, Ораховца, Прилужја, Приштине, Грачанице, Кметовца, Косовске Митровице, постала је саставни део дечјег ансамбла који је митрополит Амфилохије при наступу у Никшићкој Жупи, назвао по цветовима-симболима Косовског боја ,,Косовски Божури“. Као цветове, изникле међу жицама на Косову и Метохији, сабрала их је драмска уметница Ивана Жигон и у сарадњи са наставником музике из Ораховца, Гаврилом Кујунџићем, сјединила у ,,букет деце“, који ће месецима и годинама потом проносити истину о животу и страдању српскога народа на Косову и Метохији. Још уплашени од страшне свакодневице и сами нису били свесни како то дружење, уз напорне припреме и вежбања за наступе пред хиљадама људи, уме да одагна страх. И сваки пут када су се враћали у своје,,енклаве“ како су страни људи, около, називали места њиховог рођења и живљења, били јачи. Ређали су се заједнички наступи широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, Македоније, да би проносећи истину и тражећи правду за своје вршњаке и свој народ прешли границе бивше Југославије и говорили своје молитве и своје заклетве пред публиком у Русији, Белорусији, Украјини, Француској, Швајцарској и другим земљама. Са многих позорница одјекивале су речи,, даћу ти злато, даћу ти бисере, само једно нећу моје Косово свето...даћу ти цвеће даћу ти јутарњу росу, само не могу Метохију!“.
- Света тајна брака је прва божанска заповест коју је Бог дао роду људскоме ,, рађајте се и множите се и наследите земљу“- чуле су се речи оца Данила, које ме подсетише да су године прошле и да су та деца ,,Божури“ сада већ позавршавали факултете или их приводе крају и време је да се породица Божурова умножи. Јелена је направила корак испред осталих, и већ је одабрала сапутника за цео живот. Беседећи по окончању Свете тајне венчања, отац Данило је младенцима пожелео да их Господ чува у све дане њиховога живота, да им анђео чувар буде путовођа, где год буду ходили, а на њима је да се потруде да живе по заповестима јеванђељским.
- У нашем народу је, на жалост, данас све већи проблем наталитет, и све нас је мање-настави отац Данило своју беседу. Па нека Господ подари Аци и Јелени добру децу, васпитану у хришћанским моралима, у православној вери, онако како то треба да буду права Српчад – рече упућујући им искрене честитке поводом венчања.
Боравећи у Чачку у току студија, Јелена је редовно одлазила у Овчарско-кабларске манастире на литургију, а посебно се везала за манастир Благовештење, где су је монахиње некако подсећале, својом љубављу и бригом, на оне у Пећкој Патријаршији, код којих је често одлазила, живећи у своме Гораждевцу. И како то само Бог може да уреди, упознала је Ацу, из оближњег чачанског села Пухова, који је, иако рођен далеко од Косова и Метохије, често ишао у походе колевци и срцу Србије. И није пуно требало да се роди истински чиста љубав, која је већ за мање од годину дана крунисана браком и то баш у манастиру Благовештење у Овчар бањи. Сједињени достојанством и лепотом, изрекли су пред многобројним пријатељима и рођацима ,, добру и неизнуђену вољу и чврсту намеру“ да ступе у брак.
При изласку из благовештењског храма у порти се чула музика, а Божури су запевали стару српску песму,, Оро се вије крај манастира“. У коло које је млада повела по обичају устаљеном у Срба, ухватили су се сви. Радост, песма и лепота испунили су порту, а монахиње су се својски трудиле да послуже госте делећи радост са Ацом и Јеленом. Игуманија Михаила, као брижна мати, када кћер удаје, грлила је Јелену, док су јој у очима сијале сузе радоснице.
Видите како Господ наш драги све уређује. За кратко време смо се зближили са нашом Јеленом и душе се нашле, јер су овде препознале Косово, тај дух су овде, у манастиру нашем, препознале, што и јесте. Ми духовно потичемо с Косова, из Црне Реке, наш духовник јесте родом доле, монашен доле, боравио, тако да смо се тиме повезали. И ето сад, овде, са нашим Ацом из Чачка спојили се. И отац Данило је дошао из Бањске да обави чин венчања, тако да смо све некако објединили: наше Свето Косово и Српску Свету Гору. И како да се не радујемо-казала је мати Михаила.
И на лицима сватова, се видела радост, док је Гавра развлачио хармонику и свирао Видовдан, младићи ,,Делије“ су подно манастира упалили бакље и певали,, Куд год да кренем теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово“. Чинило се да песма пролама облаке.
- Да је среће да је свако венчање у Срба овако – подели са нама своје емоције један од сватова, Иван из Београда. Цела се црква искрено моли са свештеником и младенцима, сестре предивно поју, сви заједно са њима једним срцем и једном душом моле Бога да спусти благослов на ово двоје људи, да у Њему сједињени наставе живот са узвишеним циљевима. И ови призори у порти су антологијски, подсећају ме на документарац о венчању Срба у Призрену, мирис старих добрих времена...
А сватовску колону од манастира до сале, предводио је ,,бајкер“ носећи српску заставу, на којој је место грба заузело Косово и Метохија. И свадба на крају, сјајан избор музике, сјајна атмосфера, све са укусом, све у духу празника, уласка у брак, али не формалан и било какав, већ узвишен, хришћански брак. Зачула се песма Бојане Пековић уз гусле, а било је ту и руских и македонских песама, јер су на ово величанствено весеље дошли и многи који су са Косовским божурима сарађивали у организовању хуманитарних концерата и сабрања и из Русије и других земаља. Ивана Жигон делећи са Јеленом и Ацом радост најзначајнијег догађаја у њиховом животу, је позвала Косовске божуре да песмом поздраве отварање једног новог круга којим ће се породица Косовских божура проширитии рекла:
Желим да Гаврином песмом,, Метохијо моја“ покажемо колико смо срећни, јер је данашњим чином ова наша Јелена, прелепа, отворила један нови круг. А мислили смо да ће се тешко наћи витез који ће је укротити, јер толко у њој има храбрости, лепоте, чежње за истином, за добротом, толко борбености. Међутим, нашао се прави принц, и гледали смо је данас, како као принцеза плеше са принцом. И Косовски божури, који су расли заједно последњих, ево 13 година, и постали једна од најсрећнијих породица на овом белом и лепом, великом свету, деле са вама радост овог тренутка.
Оливера Радић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар