У плодној равници, око 5 километара од Краљева према Матарушкој Бањи и око 30 километара од Врњачке Бање, у подножју планине Столови, долини Ибра, где столећа одзвањају, налази се задужбина краља Стефана Првовенчаног, једна од највећих светиња српског народа из 13. века.
Долина српских краљева
У долини Студенице на месту где река Ибар своје воде предаје Западној Морави, у најпознатијем и најпосећенијем српском манастиру крунисано је седам српских краљева. Приликом сваког крунисања пробијана су и потом зазиђивана нова врата кроз која би прошао само новокрунисани владар. Отуда назив овој светињи „Седмоврата Жича“. А отуда и великом грбу града Краљева седам златних краљевских венаца које означавају седам крунисних Немањића. Први крунисани краљ био је Стефан Првовенчани.
Најстарији мештани села Жича за истоимени манастир кажу да је одувек био оличење просвећености, знања и духовности. Данас је женски манастир који се налази под заштитом Републике Србије као Споменик културе од изузетног значаја, у власништву Српске православне цркве. Србија средњег века била је земља високе цивилизације, данас високу цивилизацију можемо видети и осетити само у местима попут Жиче, где је на највишој цени вера, љубав и узајамно поштовање монахиња које овде проводе живот.
Манастир као симбол братске љубави
Монахиња Нектарија каже да је ово манастир који чува успомену на братску љубав. Поред свих недаћа које су задесиле овај манастир, који је за својих 8 векова често био на мети непријатеља, оскрнављен, много пута спаљиван и рушен, после сваке обнове све више је блистао и бивао раскошнији него раније. Све је и око ње и у њој некако краљевско и величанствено.
„Светогорски монах Сава је поред моштију свог оца помирио завађену браћу Стефана и Вукана, када су се и договорили да саграде овај манастир, Жичу. За ово место одлучио се Свети Сава, јер је било подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима. На раскршћу православног Истока и римокатоличког Запада“, каже монахиња Нектарија.
„Црвена госпођо Жичо“
Манастир препознатљив по црвеној боји фасаде, која је симбол православља и краљевства, на великој зеленој травнатој површини шири осећај спокојства. Црвена светиња окупана сунчевим зрацима, заштићена високим зидинама и окружена љубављу 45 монахиња које радо примају радознале туристе који се на ово место увек враћају. Међу њима поред наших Срба увек има и Руса, Грка, Кипрана...
Велико прелепо двориште, складно уређено са шареним цвећем и зеленилом, има другачију боју од свих уређених паркова, као да је и трава света. Дуж бетонске стаже која води од капије све до главног улаза у велику цркву пружа се под правом линијом разноврсно цвеће. Своју лепоту поносно показују жути нарциси и плави зумбули. Испред капије, код паркинга и руже се спремају за цветање. Њихово дрво пуно је ситних пупољака. У ваздуху се осећа свежина. Свуда около се шири опојан мирис јоргована и тек процветалог багрема који допире из сваког дворишта овог насељеног места. У даљини дворишта се назире плави рундел, који се некако стапа са бескрајно плавим небом. У дворишту Жиче најлепше је оних ведрих сунчаних дана с почетка пролећа, када се не бојите кише, а ипак ни сунце није прејако. На овом дивном месту је на ведром небу сунце једини господар.
Унутрашњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама, чине је слабо очуване фреске, које су осликавали цариградски мајстори и мање талентовани провинцијски мајстори. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег. У главном делу цркве налазе се најмлађе, али и најзначајније фреске које приказују велике празнике и сцене из Христовог живота. Ово сликарство изразите лепоте, до данас се сматра за једно од најлепших у средњевековној Србији.
У дворишту велелепне задужбине, налази се главна црква Светог Спаса која је посвећена празнику, у народу познатом као Спасовдан и такозвана Мала црква, посвећена Светом Петру и Павлу. Ове две грађевине су сачуване још из 13. века, све остале су новијег датума. Ипак, кроз цело ово парче свете земље осећа се мирис старине, све одише историјом, као да векови одзвањају изнад високе зидане ограде која штити овај мали свет пун љубави и вере. У задњем делу дворишта налазе се конаци, где спавају монахиње, али где могу преспавати и сви мештани овог света.
У манастиру се врше и преводи књига са грчког и руског језика, а сам манастир се бави и издаваштвом. Жича је наставила традицију давних времена, када је за време епископствовања владике Николаја Велимировића у манастиру постојала штампарија.
Васко Попа очаран њеном лепотом опевао је Жичу у песми са истоименим називом, у којој јој се обраћа са „Црвена госпођо Жичо“.
извор: zurnalist.rs
Долина српских краљева
У долини Студенице на месту где река Ибар своје воде предаје Западној Морави, у најпознатијем и најпосећенијем српском манастиру крунисано је седам српских краљева. Приликом сваког крунисања пробијана су и потом зазиђивана нова врата кроз која би прошао само новокрунисани владар. Отуда назив овој светињи „Седмоврата Жича“. А отуда и великом грбу града Краљева седам златних краљевских венаца које означавају седам крунисних Немањића. Први крунисани краљ био је Стефан Првовенчани.
Најстарији мештани села Жича за истоимени манастир кажу да је одувек био оличење просвећености, знања и духовности. Данас је женски манастир који се налази под заштитом Републике Србије као Споменик културе од изузетног значаја, у власништву Српске православне цркве. Србија средњег века била је земља високе цивилизације, данас високу цивилизацију можемо видети и осетити само у местима попут Жиче, где је на највишој цени вера, љубав и узајамно поштовање монахиња које овде проводе живот.
Манастир као симбол братске љубави
Монахиња Нектарија каже да је ово манастир који чува успомену на братску љубав. Поред свих недаћа које су задесиле овај манастир, који је за својих 8 векова често био на мети непријатеља, оскрнављен, много пута спаљиван и рушен, после сваке обнове све више је блистао и бивао раскошнији него раније. Све је и око ње и у њој некако краљевско и величанствено.
„Светогорски монах Сава је поред моштију свог оца помирио завађену браћу Стефана и Вукана, када су се и договорили да саграде овај манастир, Жичу. За ово место одлучио се Свети Сава, јер је било подједнако удаљено и од Цариграда и од Рима. На раскршћу православног Истока и римокатоличког Запада“, каже монахиња Нектарија.
„Црвена госпођо Жичо“
Манастир препознатљив по црвеној боји фасаде, која је симбол православља и краљевства, на великој зеленој травнатој површини шири осећај спокојства. Црвена светиња окупана сунчевим зрацима, заштићена високим зидинама и окружена љубављу 45 монахиња које радо примају радознале туристе који се на ово место увек враћају. Међу њима поред наших Срба увек има и Руса, Грка, Кипрана...
Велико прелепо двориште, складно уређено са шареним цвећем и зеленилом, има другачију боју од свих уређених паркова, као да је и трава света. Дуж бетонске стаже која води од капије све до главног улаза у велику цркву пружа се под правом линијом разноврсно цвеће. Своју лепоту поносно показују жути нарциси и плави зумбули. Испред капије, код паркинга и руже се спремају за цветање. Њихово дрво пуно је ситних пупољака. У ваздуху се осећа свежина. Свуда около се шири опојан мирис јоргована и тек процветалог багрема који допире из сваког дворишта овог насељеног места. У даљини дворишта се назире плави рундел, који се некако стапа са бескрајно плавим небом. У дворишту Жиче најлепше је оних ведрих сунчаних дана с почетка пролећа, када се не бојите кише, а ипак ни сунце није прејако. На овом дивном месту је на ведром небу сунце једини господар.
Унутрашњост храма није, као некада, сва прекривена фрескама, чине је слабо очуване фреске, које су осликавали цариградски мајстори и мање талентовани провинцијски мајстори. Од целокупног њеног монументалног декора једва је остала петина, а од тога веома мало најстаријег. У главном делу цркве налазе се најмлађе, али и најзначајније фреске које приказују велике празнике и сцене из Христовог живота. Ово сликарство изразите лепоте, до данас се сматра за једно од најлепших у средњевековној Србији.
У дворишту велелепне задужбине, налази се главна црква Светог Спаса која је посвећена празнику, у народу познатом као Спасовдан и такозвана Мала црква, посвећена Светом Петру и Павлу. Ове две грађевине су сачуване још из 13. века, све остале су новијег датума. Ипак, кроз цело ово парче свете земље осећа се мирис старине, све одише историјом, као да векови одзвањају изнад високе зидане ограде која штити овај мали свет пун љубави и вере. У задњем делу дворишта налазе се конаци, где спавају монахиње, али где могу преспавати и сви мештани овог света.
У манастиру се врше и преводи књига са грчког и руског језика, а сам манастир се бави и издаваштвом. Жича је наставила традицију давних времена, када је за време епископствовања владике Николаја Велимировића у манастиру постојала штампарија.
Васко Попа очаран њеном лепотом опевао је Жичу у песми са истоименим називом, у којој јој се обраћа са „Црвена госпођо Жичо“.
извор: zurnalist.rs
Нема коментара:
Постави коментар