среда, 11. новембар 2020.

Благослов оца Солунца / НИЗАМСКИ РАСТАНАК


Магла јутро свија. Забисери роса,

па стаде да капље, као мед са саћа.

K'о прогнаник, тихо, повијене главе,

солунски се ратник, својој кући враћа.

Нагорели шињел, ордењем светлуца,

са небом се здрави, врх рођене пушке.

Пред заспалим селом, поздрави га ветар,

мирисом преплетен, јерибасме крушке.

Заогрнут тишњом прикривене стрепње,

к'о сваки што стиже дому из далека:

„Да л' су живи, Боже?", страх му мисли сплиће,

згариште ил' радост, шта га јутрос чека?

Ево, већ и њиве, њихове, под брегом,

посребрене дахом пробуђене зоре...

Kад тамо, малишан, од шест-седам лета,

нејачак, ал' бразду већ четврту оре.

Застаде Солунац, залепрша срце,

к'о храстово лишће са грана бадњака,

заискри му суза, засија му око,

па кораком тешким, приђе до дечака.

„Чији си ти, сине?", пита га, а слути,

задрхта од чежње, херој страшног рата,

„Николић Милинка.", одговори дете,

па у трену схвати, и прошапта: „Тата!"

K'о у цркви клече, ратник пред дечаком,

к'о семе у бразду, ордење се просу,

па једином руком, приви га на груди,

и благослов сакри у његову косу.

Марко С. Марковић

Нема коментара:

Постави коментар