„Вера је основ свега чему се надамо,
потврда ствари невидљивих“
(Јев 11,1)
Вера је дар који је Бог дао човеку. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере није могуће чинити многе ствари које су нам у животу неопходне. Није могуће стицати било какво знање, остваривати блиске односе са другим људима, започети ма какав
подухват па ни окончати га. Човек уствари живи вером, без обзира да ли је тога свестан.
Човек верује у разне личности, у политичке идеје, философске концепте, догађаје. Од мноштва свега у чију истинитост смо уверени, најважнија је вера у Бога. Апостол Павле каже да је вера основ свега чему се надамо, при томе мислећи на наду у Будући век, на обећано Царство Божије. То, међутим, значи да је вера и основ свега што живимо сада. Наиме, од онога што очекујемо у будућности зависиће оно што чинимо у садашњости. Од начина на који верујемо у Бога зависиће начин на који ћемо се односити према свој Божијој творевини, према самима себи и другим људима, а то значи начин на који ћемо живети сав свој живот. Зато је вера основ свега чему се надамо у будућности и свега што живимо сада.
Али, да ли је начин на који верујемо за нас спасоносан? Да ли ће нас заиста довести у близину Божију и Његово вечно Царство? Одговорићемо на ово питање на следећи начин. Вера је духовни дар и као таква она треба да се умножава и усавршава. Бог дарује веру човеку који је тражи а од
човека и његовог труда зависи како ће се овај дар развијати. Постоје три степеника духовног усхођења у вери: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност.
Вера као увереност је разумско признавање неке истине. То је дубока убеђеност у то да нешто постоји, али унутрашњи свет човеков се услед тога мало мења. Овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери. Бог, чије постојање се
признаје, ипак као да нема никакав уплив у свакодневни живот човека. Бог и човек постоје одвојено један од другог.
Вера као поверење је велики скок у вери када вера прераста у наду. Она настаје када човек отвори своје срце за Бога и сретне се са Њим. Човек осећа блискост и повезаност са Богом. Захвалан је Богу за сва добра која је добио, а у случају туге
и животних потешкоћа има наду у Бога и моли Му се. Овакав човек осећа Божије присуство и труди се да победи своје слабости. Међутим, иако има поверење у Бога то још увек не значи и да ће сам човек увек бити веран Богу.
Вера као верност је највиши степен вере и рађа се из поверења у Бога. Оваква вера прерасла је у истинску љубав и тако постала основа свих вредности живота верујућег човека. Човек са пуним поверењем и љубављу прихвата Христа и вера
постаје „светлост која прожима и обасјава цео живот.“ Тада почиње истински унутрашњи преображај човека. Човек испуњен љубављу према Богу спреман је на жртву коју приносимо на свакој Литургији говорећи: „Сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Из љубави према Христу, све оно што имамо и јесмо, у пуном поверењу Њему предајемо да се кроз Њега преобрази.
Зато апостол каже: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос.“ (Посланица Галатима 2,20). То значи да смо у љубави сами себе предали Христу „јер кроз Њега живимо, и мичемо се, и јесмо“ (Дела апостолска 17,29). То је љубав која је изникла из потпуног поверења, из личног сусрета са Богом, а први
степеник је била сама вера.
Завршићемо речима блаженопочившег патријарха Павла:
„Имате потпуну слободу да кажете: Бога нема, али тиме нећете укинути његово постојање. Можете рећи: Бога има – тиме нећете рећи ништа велико, само ћете себе учинити разумним. Несумњиво је да између Бога и човека постоји веза. Признавање те везе назива се вера.
Ако ту везу не признајете, онда сте неверник, или атеиста, како неки воле себе називати. Али на вашу срећу, тиме нећете укинути везу која постоји између Бога и вас, јер је та веза нераскидива. Али најважније, та вам веза оставља могућност за ваш спас, ако се покајете и поверујете.“
Нема коментара:
Постави коментар