ШУМАДИЈА У СРЦУ СРБИЈЕ / Аутор - Writer Милан Ружић, Шумадијски Јесењин / Jesenjin from Sumadija

      Добрици Ерићу

    Набасам тако понекад на шумадијског Јесењина. Он ми прича, он ми чита, па просипа бисере пред мене, а онда нестане. Нема њега по неколико дана па се однекуд појави ногавица зелених од траве и чарапа мокрих од јутарње росе. Прича ми тад како река хучи и куда гром одјекује, а крије где је видео шумадијске сирене и обронке дивне. Вирове што дубе земљу плоднију од њега самог. Некад неће ни да прича, јер у свађи је са својом главом.

    Груне каткад издалека проносећи мисао по земљи, о томе како мисли жаба и чему се смеју деца. Kао какав чаробњак се ствара и нестаје, па ми прича где и куда да ухватим светлуцање које баца пахуља додирнута првим сунчевим зраком, а неотопљена, бела и невина као душа тог човека. Обели тако Србија децембром, а чаробњак никако да дође. Сањам приче, песме и осмехе, а разбаруш на глави ниоткуд да се појави. Реагујем на сваки звук, препада ме свака мисао, пресече ме свака реч, али све је џаба. Ево лети мај и загрева се јун, али тог чаробњака још увек нема. Неки кажу да су га видели и чули, али им не верујем.

   Сигуран сам да је негде на неком пропланку засео и пише. Ствара. Његово је перо као чаробни штап, а његове су креације моћније од свега. Осмишљава царевине и баца маховину по злу. Штипа сунце за образе и подсмева се месечини. Направио је раскорак изнад Рудника и Авале и одмрсује ластавице што су му се уплеле у косу. Цвеће се скупило око тог чаробњака и пева из свег гласа. Пева гласно, али се не чује колико се чује он и његово перо и ако ниједан једини звук не испуштају. Ори се Шумадија песмом и игром и како дуне ветар тако земљорадници одлажу послове и грле своју децу која већ одавно потајно причају са тим чаробњаком. Он тресе јабуке, мирише цвеће, распреда врзино коло, дружи се са вилама и умиљава се ветру. Оном врућем шумадијском што нам свима душу греје таман до тачке где наступа чаробњакова поезија.

    Тад се сви и освежимо и угрејемо. Почињемо да личимо на себе после ко зна колико времена, зарастамо у шуму детињства и хранимо се млеком Србије. Срце нам звонима манастирским откуцава, а зло се мучи и труди се да исплива, али му чаробњакова песма не дозвољава и на крају га дави.

    А он, опет се појављује у свој својој величини са ластама у коси, смиљем и босиљем око свога врата, осмехом несташним и брадом што се бели, док поносно и пркосно пева и стоји у јесен поред потока само зато што му се боја Шумадије са бојом очију раздраганих слаже.

    To Dobrica Eric

   Sometimes, I come across Jesenjin from Sumadija. He talks to me, reads to me, casts pearls before me, and then disappears.He is absent for a few days, and then appears from somewhere with his legs covered with green grass and socks wet from the morning dew.He tells me then how the river roars, where the thunder echoes but he hides where he saw the sirens of Sumadija and the beautiful slopes. Whirlpools that dig the earth more fertile than he is.Sometimes he will not even talk, because he is in a quarrel with his head.

   He pops in sometimes from afar spreading a thought through the world, about how a frog thinks and what children laugh at. Like a wizard, he appears and disappears, and so tells me where and whither to catch the glitter thrown by a snowflake touched by the first sunrays but still unmelted, white and innocent as the soul of that man. Serbia dresses in white in December, but there is no sigh of the wizard. I dream of stories, songs and smiles, but no mess on my head to appear. I react to every sound, every thought frightens me, every word cuts me off, but everything is in vain. Here flies May and June is warming up, but that wizard is still missing. Some say they saw and heard him, but I do not believe them.

    I am sure he sits down somewhere in a clearing and writes. Creates. His pen is like a magic wand, and his creations are more powerful than anything. He designs empires and throws moss at evil. He pinches the sun cheeks and mocks the moon. He made a gap above Rudnik and Avala and untangles the swallows that were tangled into his hair. Flowers gathered around that wizard and sings aloud.Sings aloud, but you cannot hear it in a way that he and his pen can be heard, even though they do not make a single sound. Sumadija echoes with song and dance, and as the wind blows, the farmers postpone their jobs and hug their children, who have been secretly talking to that wizard for a long time.He shakes apples, smells flowers, unravels a witches' Sabbath, hangs out with fairies and caresses the wind.The hot one from Sumadija that warms our souls right up to the point where the wizard's poetry appears.

   Then we all refresh and warm up.We start to look like ourselves after who knows how long, we heal in the forest of childhood and we feed on the milk of Serbia.Our heart beats with the monastery bells, and evil is tormented and tries to swim away, but the wizard's song does not allow it and in the end, it drowns it.

   And he, he reappears in all his greatness with swallows in his hair, immortelle and basil around his neck, a mischievous smile and a white beard, while he proudly and defiantly sings and stands by the stream in autumn only because the color of Sumadija matches the color of his cheerful eyes.

   извор: www.facebook.com