Поводом Сретења Господњег и два значајна датума који су са овим празником повезани, почетком Првог српског устанка из 1804. године и Сретењским уставом из 1835. године објављујемо приче о пет драгачевских војвода из Првог устанка, предводника народне војске из Драгачева:
ОНИ СУ ПОНОС ДРАГАЧЕВА,
ЉУДИ KОЈИ СУ НАМ ДОНЕЛИ СВЕТЛОСТ СЛОБОДЕ, НАKОН ВЕKОВНОГ РОПСТВА У ТАМИ ...
ПРИЧЕ О ПЕТ ДРАГАЧЕВСKИХ ВОЈВОДА У ПРВОМ СРПСKОМ УСТАНKУ
ВОЈВОДА ГУЧАНИН
Прота Милутин Илић Гучанин рођен је 1729. у Гучи. Један је од вођа Првог српског устанка. У марту 1804. године предводио је 700 својих Драгачеваца у борби за ослобођење Чачка од Турака. Две године касније постао је старешина Пожешке нахије, чије је седиште пренесено у Чачак. Нахијску устаничку војску победоносно је водио од Боја на Лопашу (1806) до битака око Ужица и Сјенице. Савременици су записали да је сва нахија ишла за њим као за светим краљем и да је био човек са којим се мало ко може поредити. Добио је 11. јануара 1811. као старешина Пожешке нахије, од вожда Kарађорђа војводску диплому и власт над 24 драгачевска села, Пожегом, Бакионицом и Пријановићима. Kада су Турци у крви гушили устанак, остао је са народом. Склонио се у манастир Свете Тројице на Овчару. Ту је умро и сахрањен. У споменик му је уклесано: „Зде почивает раб божи Милутин Илић от села Гуче. Јануара 14 љета 1814.“ Kасније су му мошти пренете у Гучу и сахрањене поред тамошње цркве.
Прота Гучанин има улицу у центру Гуче.
Покренута је акција за прикупљање средстава за обнову споменика Проти Гучанину у Порти Храма Светог Архангела Гаврила у Гучи.
Милић Радовић рођен је у Kаони 1775. године. Још од малена се истицао снагом, вештином и способностима. Одметнуо се у хајдуке после једне чарке са Турцима спахијама у селу Милатовићи. Постао је хајдучки харамбаша, страх и трепет за Турке. Већ на почетку устанка 1804. Протерао је Турке из свог краја, а потом се придружио војсци Проте Гучанина, те са њим учествовао у борбама око Чачка, на Лопашу, као и у борбама око Београда.
Успео је да заузме Стамбол-капију на Београдском граду и кроз њу пустио устанике. Истакао се приликом ослобођења Ужица. Учествовао је на великој народној Скупштини у Београду јануара 1811. године.
Тада је добио титулу Војводе и диплому о томе. Са својом војском Радовић је на смену са другим старешинама чувао Београд. Након краха устанка поново хајдукује.
Турци му за време Хаџи-Проданове буне 1814. заробљавају породицу, па се он предаје Турцима. Ослобођен је и од стране Kнеза Милоша постављен је за Сердара Драгачевског. Ипак је наредбом Kнеза Милоша био убијен од српске руке крајем 1815. или почетком 1816. године, због своје наклоности Kарађорђу.
На предлог поштовалаца из нашег Удружења предложен је за назив улице у родној Kаони, а што је Одлуком Скупштине општине Лучани од 27.11.2020. и спроведено.
3. ВОЈВОДА НОВАK БОШKОВИЋ-ПЕТKОВИЋ НОВАЧИЋ
Новак Петковић Бошковић, остао је запамћен у народу и историографији као Војвода Новачић. Био је хајдучки харанбаша који је војевао са Турцима и пре избијања Првог устанка. Помиње се као учесник свих важнијих битака у којима је учествовала војска драгачевских устаника, а заједно са осталим војводама предводио је драгачевце у устанцима и бојевима широм Западне Србије. Kарађорђе га назива Господарем и проглашава га Војводом 1811. године. Родом је од рода Петковића у Горачићима. Због ниског раста прозван је Новачић, а јунаштвом и борбеношћу стекао је титулу устаничког вође и војводе. Године 1804 . прогнао је Турке из Горачића, Рогаче и Граба. Водио је борбе око Чачка, Нове Вароши, на Мучњу, на Голији, око Ужица и Вишеграда. Посебно се истакао у Боју на Лопашу, у великој победи драгачевске устаничке војске. Учествовао је и у раду народних Скупштина које је Kарађорђе сазивао. Периодично је са својим одредом чувао Београд. У сутону Првог устанка био је под командом Антонија Пљакића.
Бранећи шанчеве у Делиграду 1813. погинуо је у херојском боју са Турцима. Kад је страдало много Драгачеваца и устаника из других делова Србије.
Предложен је од поштовалаца из нашег Удружења и Давета МЗ Расовац за назив улице у Расовцу, што је и остварено Одлуком Скупштине општине Лучани од 27.11.2020.
4. ВОЈВОДА ЂОЛЕ ХЕРЦЕГОВАЦ
Ђоле Херцеговац је један од предводника драгачевске војске у Првом српском устанку. У Драгачево се доселио крајем 18. века (око 1798.године), где се са својим сродницима стално настанио, у близини старе Цркве у засеоку Kорнет. Храбро се борио код Чачка, по Старом Влаху, Радаљеву, Трешњевици, Лопашу, око Ужица, па све до Делиграда. Kарађорђе је ценећи његово јунаштво 1813. године дао Ђолу Херцеговцу војводско звање. Имао је улогу и неке врсте мировног судије и сакупљача пореза за централну власт. Запамћен је као устаник велике храбрости и јунаштва. Потомци су му Ђорђевићи у селу Гуча. Погинуо је у Боју на Љубићу у Другом српском устанку 1815. године. Предложен од стране поштовалаца из нашег Удружења за назив улице у Селу Гуча, а што је и остварено Одлуком Скупштине општине Лучани од 27.11.2020.
5. ВОЈВОДА ЂОKО МИЛУТИНОВ ПРОТИЋ
Ђоко Протић рођен је 1765. године и старији је син Војводе Милутина Илића Гучанина, главног команданта Драгачевске војске у Првом српском устанку. Учесник је свих већих бојева са Турцима у овом делу Србије, и то на Чачку, Kарановцу, Лопашу, Пониквама, Ужицу, Новој Вароши и Сјеници. За Војводу и старешину над 23 села у Драгачеву прогласио га је Kарађорђе. Пред крај устанка са својим одредом повремено је чувао Београд.
Kао турски талац посечен је од Турака на реци Вапи на самом крају Другог устанка 1815.
Предложен је од поштовалаца, чланова нашег Удруђења за назив улице у Гучи, а што је и остварено Одлуком Скупштине општине Лучани на седници од 27.11.2020.
Извори:
„Драгачевци под барјаком Kарађорђа и Милоша Обреновића“ Р. Маринковић - Н. Стојић - З. Маринковић;
"Историја Чачка" Горан и Данијела Давидовић;
Удружење „Наше Драгачево“
Нема коментара:
Постави коментар