Веронаука у земљама Европе

   Готово све европске државе имају верску наставу у јавним школама. Изузетак су Словенија, Албанија, Црна Гора и Француска, која је направила отклон још од револуције 1789, али и она преко широке мреже римокатоличких школа и факултативне наставе у појединим регионима даје могућност да се ученици верски образују у својој религији. Анализа Предрага Ђукнића, наставног саветника у Одбору за верску наставу Архиепископије Београдско-карловачке, показује да у Европи постоји неколико модела организације те наставе: као конфесионални предмет обавезан за све ученике, конфесионални изборни са алтернативом етике или неког другог хуманистичког предмета, или као неконфесионални предмет општеобразовног религијског садржаја.

Храм Светог архангела Гаврила, Гуча

   Модел обавезне конфесионалне верске наставе значи да предмет организује и спроводи црква или верска заједница, да је она део јавних школа и да је обавезна за све ђаке. Тако је у Аустрији она обавезан предмет, а цркве и верске заједнице су одговорне за организацију и спровођење часова и припрему плана и програма док надзор спроводи држава. У Немачкој је обавезна, а изучава се римокатоличка и протестантска религија. У одређеним покрајинама постоји опциони предмет, док је у Берлину, Бремену и Хамбургу уведена неконфесионална верска настава, што значи да се изучава религија као предмет општеобразовног типа, а за његову организацију нису надлежне цркве и верске заједнице. Због великог броја миграната, Немачка уводи и исламску веронауку у образовни систем, наводи се у анализи.
   Верска настава је обавезна и у Северној Ирској, на Kипру и у Грчкој, где црква има важну улогу у друштвеним и економским активностима. У Белгији више од половине укупног броја ученика иде у школе чији је оснивач Римокатоличка црква које имају конфесионалну верску наставу. У осталим јавним школама она је обавезан предмет, за који може постојати алтернатива у виду наставе етике. Шпанија такође има конфесионални модел. До Устава 1978. предмет је био обавезан за све ученике, а сада је изборни. Изузетак од обавезног изучавања веронауке је Италија.
   Неконфесионални тип верске наставе присутан је у Финској, која има хришћанску, већином лутеранску верску наставу. Постоји и алтернативни предмет етика, али га похађа мали број ученика. Шведска има верски неутралан, неконфесионалан предмет, који је обавезан за све ученике у државним школама. У Холандији се, такође, у јавним школама спроводи неконфесионална верска настава. Међутим, само 25 одсто школа у тој држави су јавне. Школство је децентрализовано и приватизовано, па приватне, међу којима и црквене школе, могу да спроводе конфесионалну наставу религије.
   Енглеска по свом специфичном уставно-правном и политичком систему, има и посебно регулисану верску наставу. Она је у јавним школама неконфесионалног типа, али енглеска Црква и друге хришћанске заједнице могу да утичу на њен садржај. Kомитети, у којима су представници Цркве Енглеске, других хришћанских заједница, удружења наставника и локалне образовне власти, дају сагласност на програм. Предмет је општехришћанског карактера и садржи учења свих хришћанских цркава присутних у тој земљи.
   Посткомунистичке земље Европе, већином су развиле конфесионални модел изборног типа. Све су, за разлику од западноевропских земаља, после Другог светског рата имале прекид у изучавању веронауке у државним школама. Са прекидом социјалистичке уставности, са завршеном денационализацијом, прихвата се и значај улоге цркве у друштву, па се овај предмет уводи у школе. Пољска, Словачка и Румунија имају конфесионални тип предмета. У Пољској је уведен 1999, а ученицима се као алтернатива нуди етика. У Летонији и Литванији спроводи се конфесионална верска настава, а алтернатива је такође етика.

   Изборни предмет у Русији

   Руска Федерација је од 2000. експериментално спроводила верску наставу и зависила је од добре воље власти појединих региона. Од 2012. она се званично спроводи у свим школама Федерације. Предмет је изборни и зове се основи религиозне културе и светске етике. Има шест модула, а родитељи се опредељују за један. Поред основа православне културе, предмети конфесионалног типа су и основи исламске, будистичке и јудаистичке културе. Два предмета су неконфесионалног карактера – основи светске религиозне културе и основи светске етике.

   извор: www.ozonpress.net