Објављивањем књиге „Краљев библиотекар“ и промоцијама у Чачку (15. децембар) и Ужицу (16. децембар), започиње „нови“ живот Добросава Ружића, професора, писца, народног посланка, сенатора, библиотекара, државног службеника и пријатеља краља Петра Првог, започет пре 160 година. Монографију о Ружићу, једном из златне генерације српске младежи која се крајем 19. века школовала у Европи, а потом у сиромашној и неписменој Србији ширила знање, културу, подизала школе и учествовала у историјским и друштвеним збивањима, написао је мр Слободан Радовић, а објавила је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку.
Штампање књиге која је својеврстан духовни споменик великанима наше историје и културе на почетку 20. века и време Великог рата, омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије. Књига „Краљев библиотекар“ спојила је два јубилеја, век од великог страдања српског народа у Првом светском рату чија је једна од жртава и сам Ружић, као и 160-годишњицу од рођења овог знаменитог Чачанина и Ужичанина. На овај начин искупљен је национални грех према једном од знаменитих људи наше прошлости који је својим радом вишеструко задужио српски народ.
Више градова може да полаже право на дело Добросава Ружића и да га сматра завичајним ствараоцем. Најпре Чачак где је рођен 1.јула 1854.године и учио први и други разред основне школе у којој је отац Милош из Негришора(Драгачево) био учитељ. Затим Ужице у које је Ружић дошао 1878. године за гимназијског професора природних наука, ту се два пута женио, изродио седморо деце, био одборник и народни посланик ужичког краја у Скупштини. Из српског Сибира Ружић је водио живу преписку са најпознатијим људима тог времена, одлазио на дуга путовања и остављао важне записе. Добросав Ружић је 1894. године са супругом Олгом подигао спомен-чесму која и данас краси велики парк, а град му је подарио улицу.
У престоницу Ружићи се селе почетком 20. века после две године Добросављевог тамновања због козерије уперене против краља Милана Обреновић „Ћеретање по Београду“. Добросав Ружић пише историјску драму „Стефан Дечански“ која је премијерно изведена у Народном позоришту крајем 1900. године, председник је Српске књижервне задруге где у 16. и 17. колу излазе „Песме“ Војислава Илића, „Зона Замфирова“ Стевана Сремца, и „Ђидо“ Јанка Веселиновића. Председник је Задужбине Никола Чупић, од 1906. до 1908. је у Уметничком одбору Народног позоришта са Јованом Скерлићем, браћом Богданом и Павлом Поповићем. На месту библиотекара Народне библиотеке оставио је важне записе и објавио неколико радова о библиотекама, а доласном на престо династије Карађорђевић, Ружић је постављен за библиотекара Краљевске библиотеке. Као пријатеља и човека од поверења краљ Петар Први поставља га нешто касније за председника одбора за изградњу цркве светог Ђорђа на Опленцу чије ће кључеве предати краљу у освит Великог рата.
Знатан део културног наслеђа Добросав Ружић оставио је и у Крушевцу где је остао са породицом после повлачења српске војске преко Албаније. У једном од сандука који су му поверени да прегледа пронашао је Мирослављево јеванђеље, капиталну рукописну ћириличну књигу из 12. века и предао је престолонаследнику Александру. Ружић је провео неколико ратних година у логору у Нежидеру, а супруга Олга била је интернирана у Арад. Са Солунског фронта краљ Петар и читава српска дипломатија заложили су се да због лошег здравља Ружић буде пуштен кући. Дочекао је да види како окупаторски војници у хаосу беже из Крушевца и дочекао српску војску да се врати у земљу. Добросав Ружић умро је 13. октобра 1918. године и сахрањен у Крушевцу, а касније су његови посмртни остаци пренети на Ново гробље у Београду.
Истражујући више од деценије живот и рад Добросава Ружића, Слободан Радовић је богату преписку, фотографије и документа из више архива и извора уградио у књигу која носи наслов по само једном Ружићевом занимању „Краљев библиотекар“. Али како је Радовић био дугогодишњи управник библиотеке у Ужицу, издавач књиге је чачанска библиотека, а за њен настанак је заслужно више библиотекара – Даница Оташевић, Марјана Матовић, др Оливера Стефановић, Ратко Марковић, Гордана Ђилас – као и историчар Александар Спасојевић, име се само наметнуло. Велики допринос обједињавању памћења на породицу Ружић уступајући писма и фотографије, дао је праунук Доброслав Ружић, професор у пензији Машинског факултета у Београду, који је са синовима Драгославом и Јованом присуствовао промоцијама у Чачку и Ужицу. И други чланови ове породице оставили су дубок траг у времену у коме су живели: Видосава Ружић била је удата за Милоша Црњанског, Јован Ружић је први српски олимпијац и фудбалер, Милена и Загорка играле су хазену, женски спорт донет у земљи између два рата, а Жарко М. Ружић, Добрин брат, новинар и књижевник, оставио је потомству више књига између којих и успомене на начелниковање на Косову.
Књига „Краљев библиотекар“ побудила је велику пажњу и интересовање култуне јавности у Чачку и Ужицу. Осим аутора Слободана Радовића, о овом великом издавачком и националном подухвату на промоцијама су говориле Даница Оташевић, уредник, и мр Марјана Матовић, рецензент. Одломке из књиге казивали су Љубиша Ћирковић и Марија Радуловић. У књизи је објављено 56 писама, бројне фотографије и документа, Ружићева био-библиографија као и биографије чланова породице, резимеа на српском, енглеском и немачком језику што скупа чини монографију о Добросаву Ружићу научним делом, али и питким штивом за читање и упознавање потомака са надасве вредним наслеђем.
извор: Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак
Штампање књиге која је својеврстан духовни споменик великанима наше историје и културе на почетку 20. века и време Великог рата, омогућило је Министарство културе и информисања Републике Србије. Књига „Краљев библиотекар“ спојила је два јубилеја, век од великог страдања српског народа у Првом светском рату чија је једна од жртава и сам Ружић, као и 160-годишњицу од рођења овог знаменитог Чачанина и Ужичанина. На овај начин искупљен је национални грех према једном од знаменитих људи наше прошлости који је својим радом вишеструко задужио српски народ.
 |
| Мирослављево јеванђеље |
У престоницу Ружићи се селе почетком 20. века после две године Добросављевог тамновања због козерије уперене против краља Милана Обреновић „Ћеретање по Београду“. Добросав Ружић пише историјску драму „Стефан Дечански“ која је премијерно изведена у Народном позоришту крајем 1900. године, председник је Српске књижервне задруге где у 16. и 17. колу излазе „Песме“ Војислава Илића, „Зона Замфирова“ Стевана Сремца, и „Ђидо“ Јанка Веселиновића. Председник је Задужбине Никола Чупић, од 1906. до 1908. је у Уметничком одбору Народног позоришта са Јованом Скерлићем, браћом Богданом и Павлом Поповићем. На месту библиотекара Народне библиотеке оставио је важне записе и објавио неколико радова о библиотекама, а доласном на престо династије Карађорђевић, Ружић је постављен за библиотекара Краљевске библиотеке. Као пријатеља и човека од поверења краљ Петар Први поставља га нешто касније за председника одбора за изградњу цркве светог Ђорђа на Опленцу чије ће кључеве предати краљу у освит Великог рата.
Знатан део културног наслеђа Добросав Ружић оставио је и у Крушевцу где је остао са породицом после повлачења српске војске преко Албаније. У једном од сандука који су му поверени да прегледа пронашао је Мирослављево јеванђеље, капиталну рукописну ћириличну књигу из 12. века и предао је престолонаследнику Александру. Ружић је провео неколико ратних година у логору у Нежидеру, а супруга Олга била је интернирана у Арад. Са Солунског фронта краљ Петар и читава српска дипломатија заложили су се да због лошег здравља Ружић буде пуштен кући. Дочекао је да види како окупаторски војници у хаосу беже из Крушевца и дочекао српску војску да се врати у земљу. Добросав Ружић умро је 13. октобра 1918. године и сахрањен у Крушевцу, а касније су његови посмртни остаци пренети на Ново гробље у Београду.
Истражујући више од деценије живот и рад Добросава Ружића, Слободан Радовић је богату преписку, фотографије и документа из више архива и извора уградио у књигу која носи наслов по само једном Ружићевом занимању „Краљев библиотекар“. Али како је Радовић био дугогодишњи управник библиотеке у Ужицу, издавач књиге је чачанска библиотека, а за њен настанак је заслужно више библиотекара – Даница Оташевић, Марјана Матовић, др Оливера Стефановић, Ратко Марковић, Гордана Ђилас – као и историчар Александар Спасојевић, име се само наметнуло. Велики допринос обједињавању памћења на породицу Ружић уступајући писма и фотографије, дао је праунук Доброслав Ружић, професор у пензији Машинског факултета у Београду, који је са синовима Драгославом и Јованом присуствовао промоцијама у Чачку и Ужицу. И други чланови ове породице оставили су дубок траг у времену у коме су живели: Видосава Ружић била је удата за Милоша Црњанског, Јован Ружић је први српски олимпијац и фудбалер, Милена и Загорка играле су хазену, женски спорт донет у земљи између два рата, а Жарко М. Ружић, Добрин брат, новинар и књижевник, оставио је потомству више књига између којих и успомене на начелниковање на Косову.
Књига „Краљев библиотекар“ побудила је велику пажњу и интересовање култуне јавности у Чачку и Ужицу. Осим аутора Слободана Радовића, о овом великом издавачком и националном подухвату на промоцијама су говориле Даница Оташевић, уредник, и мр Марјана Матовић, рецензент. Одломке из књиге казивали су Љубиша Ћирковић и Марија Радуловић. У књизи је објављено 56 писама, бројне фотографије и документа, Ружићева био-библиографија као и биографије чланова породице, резимеа на српском, енглеском и немачком језику што скупа чини монографију о Добросаву Ружићу научним делом, али и питким штивом за читање и упознавање потомака са надасве вредним наслеђем.
извор: Градска библиотека "Владислав Петковић Дис", Чачак
Нема коментара:
Постави коментар