Истинско богатство ове земље почива у раскошној разноликости културних слојева свих епоха и безмало свих доминантних светских религија“ – каже ауторка раскошне монографије „Благо Србије“ у којој се о националној баштини говори на преко 500 страна, са хиљаду илустрација у колору, мапама, речником мање познатих израза, и пре свега са 75 узбудљивих, аутентичних текстова о српском тлу.
Историчарка уметности и књижевница, Тамара Огњевић, аутор је недавно објављене капиталне монографије „Благо Србије“ (Младинска књига Београд) чије је прво издање штампано у 9.000 примерака, и мимо свих очекивања (када су у питању књиге које се баве културно-историјском баштином), безмало распродато. Позвани кажу да је томе разлог управо ретка способност ауторке да најсложенију грађу представи на популаран и занимљив начин, приступачан најширој културној публици.
Мултидисциплинарни истраживач међународног угледа, Тамара Огњевић је и оснивач и директор Артис центра, прве приватне организације у Србији која се бави историјом, теоријом и менаџментом уметности. Ипак, „Благо Србије“, раскошна монографија на више од 500 страна, са готово хиљаду илустрација у колору, времепловом, мапама, речником мање познатих израза, а пре свега са 75 узбудљивих, аутентичних текстова о баштини српског тла несумњиво спада у врхунске домете, па може се слободно рећи, и у остварења која представљају животно дело једног аутора.
У монографији „Благо Србије“ нам на непосредан, занимљив и узбудљив начин говорите о нашим прецима кроз њихова дела, односно уметничко, архитектонско, књижевно и друго наслеђе које су нам оставили.
Монографија је пре свега књига о људима, о прецима и претходницима, који су се у једном тренутку затекли на тлу данашње Србије, и ту оставили трагове вредне памћења – од аутентичних архитектонских здања, слика, књига, скулптура до читавих градова. Мој циљ је био да пре свега читаоцима приближим те људе и њихово време како бих им осветлила многобројна дела примарно споменичког наслеђа којима је крцата савремена Србија.
Пишете о појединим нашим владарима и знаменитим људима, описујући шта су чинили, како су примали стране владаре и њихове мисије, како су се хранили и облачили као да говорите о сопственим савременицима. Да ли је заиста истина да се кнез Лазар облачио у Италији?
Ако сам заиста на читаоца оставила такав утисак онда је у највећој мери успела моја замисао да широку културну публику „упознам“ са неким од најзначајнијих људи који су у једном тренутку настањивали овај наш простор. Наиме, ја сам присталица такозване упоредне методологије која уметничко дело третира унутар културне историје, историје књижевности, историје религије и других референтних извора. Само тако према мом и не само мом суду, јер је реч о веома озбиљној и захтевној научној грани, можемо сагледати културно наслеђе, околности у којима је настајало, људе који су га наручивали као и оне који су га непосредно стварали. Баштина на такав, аутентичан начин, сведочи време и људе, историјске и социјалне процесе.
Кад смо код другог дела Вашег питања – кнез Лазар није једини који се облачио у Италији. Немањићи, а касније и ојачала српска властела куповали су такозвану златоткану одећу које су израђивале најбоље италијанске, а у првом реду тосканске радионице за производњу текстила.
Добра и скупоцена свила, као и други материјали, крзно и кожа добављани су и из Византије, која је по раскошном обиљу најразличитије робе далеко предњачила у односу на своје савременике. Међутим, фино ланено платно, такозвана раса која је име добила по Старом Расу у коме је прављена, извожено је као тражен српски артикал широм ондашњег, средњовековног света. Није се могла замислити добра подсукња и квалитетан веш без овог доброг српског, ланеног ткања.
С. Тијанић, "Печат", 16. август 2012.
Историчарка уметности и књижевница, Тамара Огњевић, аутор је недавно објављене капиталне монографије „Благо Србије“ (Младинска књига Београд) чије је прво издање штампано у 9.000 примерака, и мимо свих очекивања (када су у питању књиге које се баве културно-историјском баштином), безмало распродато. Позвани кажу да је томе разлог управо ретка способност ауторке да најсложенију грађу представи на популаран и занимљив начин, приступачан најширој културној публици.
Мултидисциплинарни истраживач међународног угледа, Тамара Огњевић је и оснивач и директор Артис центра, прве приватне организације у Србији која се бави историјом, теоријом и менаџментом уметности. Ипак, „Благо Србије“, раскошна монографија на више од 500 страна, са готово хиљаду илустрација у колору, времепловом, мапама, речником мање познатих израза, а пре свега са 75 узбудљивих, аутентичних текстова о баштини српског тла несумњиво спада у врхунске домете, па може се слободно рећи, и у остварења која представљају животно дело једног аутора.
У монографији „Благо Србије“ нам на непосредан, занимљив и узбудљив начин говорите о нашим прецима кроз њихова дела, односно уметничко, архитектонско, књижевно и друго наслеђе које су нам оставили.
Монографија је пре свега књига о људима, о прецима и претходницима, који су се у једном тренутку затекли на тлу данашње Србије, и ту оставили трагове вредне памћења – од аутентичних архитектонских здања, слика, књига, скулптура до читавих градова. Мој циљ је био да пре свега читаоцима приближим те људе и њихово време како бих им осветлила многобројна дела примарно споменичког наслеђа којима је крцата савремена Србија.
Пишете о појединим нашим владарима и знаменитим људима, описујући шта су чинили, како су примали стране владаре и њихове мисије, како су се хранили и облачили као да говорите о сопственим савременицима. Да ли је заиста истина да се кнез Лазар облачио у Италији?
Ако сам заиста на читаоца оставила такав утисак онда је у највећој мери успела моја замисао да широку културну публику „упознам“ са неким од најзначајнијих људи који су у једном тренутку настањивали овај наш простор. Наиме, ја сам присталица такозване упоредне методологије која уметничко дело третира унутар културне историје, историје књижевности, историје религије и других референтних извора. Само тако према мом и не само мом суду, јер је реч о веома озбиљној и захтевној научној грани, можемо сагледати културно наслеђе, околности у којима је настајало, људе који су га наручивали као и оне који су га непосредно стварали. Баштина на такав, аутентичан начин, сведочи време и људе, историјске и социјалне процесе.
Кад смо код другог дела Вашег питања – кнез Лазар није једини који се облачио у Италији. Немањићи, а касније и ојачала српска властела куповали су такозвану златоткану одећу које су израђивале најбоље италијанске, а у првом реду тосканске радионице за производњу текстила.
Добра и скупоцена свила, као и други материјали, крзно и кожа добављани су и из Византије, која је по раскошном обиљу најразличитије робе далеко предњачила у односу на своје савременике. Међутим, фино ланено платно, такозвана раса која је име добила по Старом Расу у коме је прављена, извожено је као тражен српски артикал широм ондашњег, средњовековног света. Није се могла замислити добра подсукња и квалитетан веш без овог доброг српског, ланеног ткања.
С. Тијанић, "Печат", 16. август 2012.
 |
О чему ћете читати у "Благу Србије": •о праисторијским налазиштима на тлу Србије и налазима који се чувају у нашим музејима(Лепенски Вир, Винча, Беловоде и Белолице, Атеница, Нови Пазар...) •о римским и византијским градовима (Гамзиград, Царичин град, Виминацијум, Сирмијум, Медијана, Vija militaris....) •о црквама, манастирима и палатама(Петрова црква у Расу, Сопоћани, Студеница, Милешева, Дечани, Манасија, Раваница, Љубостиња,Каленић, Лазарица, Богородица Љевишка, Грачаница, Ђурђеви ступови, Жича, Бањска, Св. Архагели код Призрена, манастири Овчарско-кабларске клисуре, Прохор Пчињски, Стара и Нова Павлица, куршумлијске цркве, фрушкогорски манастири, Саборна црква у Београду, Руска црква у Београду, Новосадска катедрала, панчевачке цркве...) •о утвђењима, дворовима, владарским летњиковцима и конацима (Голубац, Бач, Гардош, Козник, Маглич, Милешевац, Рам, Смедерево, Ужице, Петроварадин, Калемегдан, Фантаст, Челарево, Капетаново, Кулпин, Ечка, Стари и Нови двор у Београду, дворови на Дедињу, Конак кнегиње Љубице, Конак кнеза Милоша, вила Обреновића у Смедереву, Сремски Карловци...) •о средњовековним фрескама и иконама (Смрт Ане Дандоло, Бели анђео, портрети првих Немањића...) • о раскошним делима примењене уметности (керамика, стаклено посуђе, прибор за јело, ношња, накит, намештај, употребни предмети, црквени мобилијар...) •о сликарству новог века (романтизам, барок, сецесија,модернизам...) •о ремек-делима архитектуре (градске куће у Суботици, Сомбору, Зрењанину, Хотел Москва, зграда француске амбасаде у Београду...) •о народном градитељству (Манакова кућа, крајпуташи, вински подруми...) • о рукописним, илуминираним књигама и опреми за књиге (Мирослављево јеванђеље, Београдска Александрида...) •о вајарству од праисторије до новијег доба ( Мештровић, Росандић, Олга Јанчић, Петрић...) • о исламској и јеврејској уметности на тлу Србије (Барјакли-џамија у Београду, Калемегдан, Фетислам, Нови Пазар, Сјеница, Пештер, турски фермани, богато украшене свете књиге, ношња...) •о задужбинама и уметничким легатима (Капетан-Мишино здање, легати Милене Павловић Барили, Паје Јовановића, Надежде Петровић...) •о наивној уметности •о ствараоцима и наручиоцима дела (Капетан Миша Анастасијевић, Катарина Ивановић, Јелисавета Начић, Божидар Карађорђевић, Сава Шумановић • о историјским околнистима и занимљивостима (Чегар и Ћеле-кула, династички сукоби, буне и устанци, уговорени владарски бракови...) •о великим открићима (налазишта или предмети значајни у светским размерама. |
Нема коментара:
Постави коментар