27/14. јануар
Свети Сава
Свети Сава, архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
7. октобар/24. септембар
Преподобни Симон
Св. Стефан краљ српски првовенчани. Крунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници. – Св. Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио. – Св. краљ Владислав, син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти св. Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав".
 |
| ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА |
Свети Арсеније
Св. Арсеније архиепископ Пећски. Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей... помените же и мене гр!шнаго Арсенија". Сахрањен ту у Пећском храму.
3. мај/20. април
Свети Николај
Свети Николај српски. Један од најомиљенијих српских светитеља, рођен на Туциндан 23. децембра 1880, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару у "Божјем селу" Лелићу код Ваљева у патријархалној породици Велимировића, од оца Драгомира и мајке Катарине, потоње монахиње Екатерине. Основну школу завршио је у обновљеном манастиру Ћелије. Гимназију учио у Ваљеву а богословију завршио у Београду. Школовање наставио у Швајцарској, Енглеској и Русији. По повратку у земљу примио монашки чин у манастиру Раковица 20. децембра 1909. године. У току Првог светског рата био по задатку српске државе и цркве у мисији у Европи и Америци где је упознао западни свет о праведној српској борби за ослобођење и уједињење. После рата, 1919. године, изабран за епископа Жичког, а већ 1920. премештен за епископа Охридског, да би 1934. године поново враћен у Жичу, где га затиче нови рат. После бомбардовања манастира Жиче 1941. године, Немци га држе у притвору и на Петровдан исте године пребацују у манастир Љубостињу а потом, крајем 1942. у манастир Војловицу код Панчева. Пред крај рата, 1944. године, са патријархом Гаврилом одведен је у злогласни логор смрти Дахау у Немачкој, где је, по његовом потресном сведочењу, доживео сусрет са живим Богом очи у очи. После капитулације Немачке остао је кратко време у Европи а онда се упутио у Америку где остаје до краја живота. Владика Николај је најдаровитији и најплоднији српски црквени писац и беседник. Народ га је назвао Нови Златоуст. Иза њега је остало преко двадесет огромних томова књига његове генијалне духовне и књижевне заоставштине која деценијама силно чудотвори хранећи и бранећи душе свога народа у отаџини и широм целога света. Једно од најпознатијих његових дела је и ова богонадахнута књига Пролог. Владика Николај се упокојио 18. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саунт Канану у Америци. Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертвилу. На данашњи дан 1991. године, његове свете мошти су пренете у Србију и похрањене у његовој задужбини манастиру Лелић. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве уписао га је у календар светих 19. маја 2003. године.
Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
Нема коментара:
Постави коментар