субота, 02. јануар 2016.

Како је Драгачево добило назив?

   О томе како је Драгачево добило назив, постоји неколико легенди.
   По првој, овим крајевима је владао велможа цара Душана који се звао Драгаш. Кажу да је по њему Драгачево добило име. Прво Драгашево, па-Драгачево.
  У другој легенди се каже да је нека Драга од лозе Немањића, у гучком засеоку Корнету, сазидала манастир и у њему живела до краја живота. Још кажу да је била веома племенита и да је у свему помагала народ који је ту живео. Речицу која протиче поред манастира, по њеном имену, назваше Драгачица, а читав крај Драгачево.
  После Драгине смрти, када су у ове крајеве дошли Турци, срушили су манастир до темеља. Срби су онда на тим темељима сазидали нову цркву. Турци су и цркву срушили. И, тако је то рађено више пута: Срби су цркву градили, а Турци је рушили. Цркву су, 1831. године, мештани преселили у центар Гуче, где се и данас налази.
  У називе реке и краја нико није дирао. До данас остадоше имена, реци: Драгачица, крају: Драгачево.
Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева
  Поред ове две, постоји и трећа легенда:
  Крену неки Црногорци из Чева (место између Никшића и Цетиња) да нађу место у коме би лакше и боље живели. Ишли они тако, ишли, док дођоше у крај богат плодном земљом, пространим пашњацима, зеленим шумама и бистрим потоцима и рекама. Ту се зауставише и настанише. Заволеше га као и свој стари крај. Стадоше га називати: "Наше ново Чево", "Наше мило Чево", а најчешће, "Наше драго Чево". Временом драго Чево стадоше изговарати као једну реч: Драгачево, па- Драгачево. То име оста и до данашњег дана.
  Поред познате песме "Драгачево ружом ограђено...", занимљива је и ова епска песма:

"Драгачево ограђено цмиљем,
  родом, воћом, свакојаким цвећем,
  А и мајском мирисном ружицом!
  Господару сваки тебе хвале,
  А највише лоза Обренова,
  Човечанству, што у теби живи,
  Ето, свак се, ма ко био, диви;
  Војводе те вазда прослављаху,
  Цар Немања па и други редом
  Увек тебе радо спомињаху".

   Ника-Никола Стојић и Јовиша М.Славковић, Гуча кроз векове, Гуча, 2012.

Нема коментара:

Постави коментар