ВЕЛИКИ ВЕРТЕП

   Божић тражи од нас да пронађемо остатке оне детиње отворености у нама, опуштености и мира - како бисмо могли да прихватимо чистим срцем чудо које се само срцем и може прихватити. На Божић славимо оно што је збуњивало озбиљне умове кроз целу историју - то да је Бог постао човек, да би човек могао да постане Бог.
   Мало ли је то чудо? Да ли га је лако прихватити? А, опет, ако га не прихватимо - све се своди на неке симпатичне обичаје и површну радост. А радост је да не може бити већа.
Вечерас, излазимо из цркве а на све стране градом одјекују пуцњеви петарди, прште ватромети, горе бадњаци, кувају се ракија и вино, ломе се чеснице а да се радују сви, и који добију и који не добију новчић среће. Радују се сви који се окупе око ватре. Као деца. И не стиде се своје радости. У оваквим ноћима кад се одјеци весеља спајају у складан истрајан шум дубоке радости, човек помисли да је све могуће.

Црква Вазнесења Господњег, Чачак, Божић, 2016.

   А онда се окренемо поново поводу, догађају који славимо. Због чега смо се окупили.
Да ли сте заборавили вертеп? Или сте просто живели у крају или околностима где вертеп није био обичај?
   Вертеп означава "пећину", али посебну, ону у којој је рођен Исус Христос. У српским писаним документима ова реч се спомиње још у 13. веку, а у хришћанској традицији, за време цара Константина у 4. веку.
   Уочи Божића, цариградским улицама је ишла литија на челу са византијским царом и патријархом, док су црквене песме певали свештеници свих цркава. Ношена је велика пећина, макета вертепа, а у њој су биле лутке које су луткари померали и изговарали текст. Касније је прескочена скупа сценографија, али су људи облачени у костиме.
   До данас се сачувао вертеп као скулптурална композиција од различитих материјала са бојеним фигурама и сценографијом, фигуре могу да буду анимиране скривеним механизмом или неком другом луткарском технологијом, а може да се ради о живом извођењу, са костимираним малим или великим глумцима.

   Вертеп као играну представу на Бадње вече (али често и на сва три дана Божића) данас, где се обичај сачувао или је оживљен, обично изводе деца у спомен на Христово рођење. Углавном се састоји из три дела: Рођење Христово у витлејемској пећини, Блага Вест коју је Анђео пронео пастирима да се родио Спаситељ и Поклоњење мудраца. Главни ликови су: Пресвета Богородица са дететом у рукама, Праведни Јосиф, цар Ирод са војницима наоружаним копљима, три цара мудраца са Истока: Гаспар , Валтазар и Мелхиор, пастири.
Без обзира да ли уопште имамо неко искуство са играним, анимираним или амбијенталним вертепом, можда је занимљиво да тај необавезни превод иконе у тродеимензионалну ситуацију искористимо да себе нађемо у догађају.

   Оставимо главне свете ликове пред очима: Пресвету Богородицу, Праведног Јосифа и Богомладенца Христа. А ми покушајмо да се пронађемо у осталим ликовима. У онима који их виде. Можда и онима који нису побројани.
   Млада трудница са старијим мужем пролази нашим градом. Немају где да преспавају. Ми можда саосећамо са њима али имамо разне прече послове који нам не дају да се позабавимо њима. А млада трудна жена ће родити Богочовека. Да ли је могло да нам се деси да то не препознамо? Да се само насмешимо кажемо или не кажемо неку љубазну реч и одмах због наших свакодневних обавеза којих ни празником не успевамо да се ослободимо, заборавимо чудни пар? Могло је да се деси и дешава нам се. Признајмо то себи.
   Некако су пронашли шупу, шталу, пећину... Тек да се негде склоне. Да девојка,скоро девојчица може да се породи! И ко смо и у тренутку кад се дешава чудо, кад се Бог оваплоћује у телу?

   Да ли смо анђели? Можда би у неком великом вертепу, они који се нађу у цркви на Божићној литургији могли да буду анђели који у хоровима певањем објављују радосну вест.
Да ли смо пастири? Једноставни људи који ће без много питања прихватити оно што чују од анђела и поклонити се новорођеном Богочовеку. Можда би пастири данас могли да буду они који без много питања чувају и поштују божићне обичаје и радосно их врше.
   Да ли смо мудраци?
   Они који се баве смислом и траже кључ историје и кључ соптвеног смисла? А кад га пронађу буду спремни да прате визију (звезду), по цену жртве. Они који знају да треба да донесу поклоне новорођеном Цару света. А он је увек и новорођен и учитељ и страдао и васкрсао. У њему је све. А то је несагледиво више и од највећег и највишег образовања и памети.
   Да смо Ирод и његови војници?

   Да ли ћемо се борити против Цара који не жели царство, али поткопава свако царство које га не призна. Да ли ћемо по сваку цену покушати да затремо тог увек новорођеног а већ недопустиво моћног Цара?

   Нешто од овога морамо бити. Иначе нас нема. Пронађимо своју улогу у вертепу и препустимо се као деца. И поверујмо чистог срца - ноћас се дешава нешто величанствено! Не морамо одмах да сагледамо све димензије чудесног догађаја. Ако нисмо ушли у њега свим срцем има још прилике, има још вертепа који ће се понављати из године у годину. Мада не знамо тачно кад се прекидају, који нам је последњи. И зато је најбоље препустити се одмах, сад, ове ноћи.

  ђакон Ненад Илић, Бадње вече, 2016.