О НЕМАТЕРИЈАЛНОМ КУЛТУРНОМ НАСЛЕЂУ / Ђурђевдан

Ђурђевдан је елемент нематеријалног културног наслеђа из домена друштвених обичаја, ритуала и свечаних догађаја, који је уписан у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа 2015. године. Предлагачи овог елемента су Етнографски музеј у Београду, Завичајни музеј Kњажевац и Народни музеј Чачак.

  УНЕСKО је, 2003. године, усвојио Kонвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа, којом је ову врсту наслеђа дефинисао као „праксе, приказе, изразе, знања, вештине, као и инструменте, предмете, артефакте и културне просторе који су с њима повезани – које заједнице, групе и, у појединим случајевима, појединци, препознају као део свог културног наслеђа“. Ове праксе, знања и вештине представљају део прошлости и преносе се с генерације на генерацију, те локалним заједницама и групама које их у савременом тренутнку изнова стварају, пружају осећај идентитета и континуитета.
   Према Kонвенцији, нематеријално културно наслеђе се испољава у неколико области:

   Усменим традицијама и изразима, укључујући и језику као носиоу као носиоцу нематеријалног културног наслеђа;
   Извођачким уметностима;
   Друштвеним обичајима, ритуалима и свечаним догађајима;
   Знањима и обичајима у вези са природом и свемиром;
   Вештинама у вези са традиционалним занатима.

   Области у којима се манифестује нематеријално културно наслеђе, саме по себи, деценијама уназад представљају предмет етнографских, етнолошко-антрополошких, етнокореолошких, етномузиколошких и етнолингвистичких истраживања. Међутим, УНЕСKО-ва Kонвенција посматра нематеријално културно наслеђе као живо људско наслеђе које се у савременом тренутку и даље практикује у локалним заједницама. У овоме лежи основна разлика између појава материјалне, социјалне и духовне културе које представљају сведочанство традиционалног начина живота, али се не практикују у садашњости, и нематеријалног културног наслеђа.

   извор: НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ